Љето стиже у Радовањски Луг

Поља у околини Велике Плане увелико су се позлатила. Ускоро ће жетва пшенице, а и остали усјеви су добро понијели. Тишину оближњег Радовањског луга ремете одоцњеле ђачке екскурзије. У манастиру Копорин навраћају вјерници. То су знаци да у овај историјски крај Србије стиже љето.

Србија 12.06.2017 | 20:13 Ауто-путем за Ниш од Београда очас се стигне до Велике Плане. Тек што путник намјерник почне да ужива у љепотама краја гдје се спајају Поморавље и Шумадија, наиђе се на гласовито одмаралиште "Стари храст" - значајан путоказ да ће ускоро и скретање за овај симпатични градић.

У Великој Плани балкони и дворишта препуни цвијећа. Улице покрила љетња спарина, све се умирило, само понеки журни пролазник, кријући се под шаренилом сјенке дрвореда, граби до одредишта. Ништа необично. Тече посве пуко паланачко љетње пријеподне, у коме се сунце још ближи свом зениту.

Од Велике Плане рачвају се путеви за Марковац, Смедеревску Паланку, Жабаре и остала мјеста за путника с мање звучним именима. Кроз поља која су се већ позлатила, ишарана модрином младог кукуруза и од рода повијених грана воћа, стиже се у Старо Село - до манастира Покајнице и Хотела "Плана". Импозантна зграда хотела. На вратима стоје три звјездице. Сијају се као на генералској свечаној еполети.

Скрита у зеленилу дрвећа је дрвена црква манастира Покајница. Врхове растиња једва надвисује дрвени звоник. Тишина. Манастирска. Онај ко хоће може да чује брујање давнина. То је манастир покајања. Црква је, веле у овом крају, а ми прихватамо те ријечи, изграђена од војводе Вујице Вулићевића, а по налогу кнеза Милоша Обреновића. Било је то 1818. године. Грађена је од тврдог храстовог дрвета, а посвећена је светом Николи.

Према наредном предању, Вујица и Милош је саградише у Старом Селу за почињене гријехе убиством вожда Карађорђа годину дана раније у Радовањском лугу. Због тога народ цркви даде има Покајница. Од 1954. године Покајница је постала манастир, прво мушки, а сада у њему живе монахиње.



Када се од Покајнице продужи путем који километар на југ, стигне се до пространог платоа преко кога видик пуца све до плавичастих измаглица: до Свилајнца, Жагубице, Крагујевца, Тополе...

На обзорју модре се врхови неке удаљене, бар неупућенима, непознате планине, а на супротној страни, изнад Крагујевца, мрчи се Црни врх...

Све около повија се под теретом родности и плодности Шумадије и Поморавља.

На улазу у село Радовање постављена је поред пута монументална храстова кула - дрвена капија - улазак у историјски Радовањски луг у коме је 26. јула 1917. године мучки уморен Карађорђе Петровић, вођа првог српског устанка.

Луговима се зову простране шуме храста лужњака. Таквих је доста у Срему, Славонији, било их је у Семберији и Мачви, а има их, ето, и у Шумадији. Од ове дрвене грађевине, уз коју се фотографишу скоро сви туристи, пут иде низбрдо кроз полутаму луга - упркос томе што је тек било превалило подне.

Радовањски луг, тако се зове, јер је у атару села Радовање пространа храстова шума. Уређена је. Ових дана у њега наврати по која ђачка екскурзија. Шумом се разлијеже дјечија граја, а када оду аутобуси све се умири - занијеми Радовањски луг. Закапија се некако у себе.



Мук и на бившем трлу (љетњем обору за стоку у луговима) на коме је у зору 16. јула 1817. године, по наредби кнеза Милоша Обреновића, Вождовог кума, убијен Карађорђе. Убиство је организовао војвода Вујица Вулићевић, а извршио га је Вујичин пандур Никола Новаковић.

На мјесту убиства 1930. године Крађорђев Праунук краљ Александар Карађорђевић подигао је цркву захвалницу. Нешто ниже испред цркве, под крошњом храста, ограђено је првобитно гробно мјесто Карађорђа. Обиљежено је далеке 1845. године, а Вождове мошти сада почивају на Опленцу у црквици Светог Ђурђа.

Тишина. У даљини чује се препознатљиво гласање птице кукавице, која је, иначе, становник лугова, па и овога у Радовању. Около горостасни храстови. Неки од њих засигурно су свједоци историјског догађаја у јулској зори 1817. године.

У лугу се, због густине лишћа, брзо смркне. Одлазимо и ми ћутећи. ваљда се тако на том мјесту једино може и чинити - ћутати ћутећи.

Код средњовјековног манастира Копорин, недалеко од Радовањског луга, све је више вјерника. Када се позлате поља, умину ексурзије и умноже се вјерници, онда је то у овом крају сигуран знак да стиже љето.



Манастир Копорин подигнут је послије Ангорске битке 1402. године као задужбина и гробна црква деспота Стефана лазаревића, сина кнеза Лазара.
Остарјела монахиња у сјенци липе, јер на овом мјесту још задуго траје дан него у лугу, благочестиво приповиједа вјерницима из Зрењанина о светитељу архиђакону Стефану коме је ова богомоља посвећена.

Мир и у манастирском комплексу. Поред пута за Велику Плану поново злате се поља.

Стигао је нови хљеб. Дошло је љето у овај историјски крај Србије.

(БН /Тихомир Несторовић)