Анализа: Био једном један клуб...!
Пораз од Б тима Црвене звезде свакако представља само последицу, кулминацију рада у претходних неколико година и срозавања Партизановог угледа, а све то плод је разноразних компромиса, пристајања на просечност, па и лоших одлука оних који воде клуб. . .
Кошарка 10.06.2017 | 22:40
Актуелна управа предвођена Николом Пековићем, мада је и он најавио одлазак, дошла је у лето 2015. године уместо тандема Даниловић - Вујошевић, са циљем да финансијски оздрави клуб и, како је најављено, покуша да га за две до три године врати на прави, евролигашки пут. Када се подвуче црта са последњим звиждуком Илије Белошевића у више него полупразној дворани у Железнику, те приче делују као бајке или најблаже речено немогућа мисија. И није уопште спорно да је ова управа затекла дуг од неколико милиона евра, али за скоро две године, навијачи су добили само уверавања да је он постепено смањен, без тачних бројки, а притом у клуб није ушао ниједан велики спонзор, осим две државне компаније. А и са њима је било "повуци-потегни" из много разлога и клуб је због тога у свакој прилици исказивао захвалност надлежнима.
Навијачи Партизана свакако су много више очекивали од Пековића, који је јесте уложио и део свог новца у неколико наврата како би помогао функционисању клуба, али било би неозбиљно поверовати у објашњење да остали чланови његовог тима, односно управног одбора нису успели финансијски да допринесу адекватно или да пронађу компаније које би помогле клубу, уз апсолутно признавање чињенице да су постојале и објективне потешкоће. Ипак, оно што ове сезоне највише боде очи је податак да се Пековић последњи пут на утакмици Партизана у хали Пионир појавио у фебруару против ПАОК-а у ФИБА Лиги шампиона. А и начин на који је Партизан одлучио или био натеран да учествује у том такмичењу прошлог лета после првобитне намере да игра Еврокуп, још један је показатељ колико је клуб ослабио претходних година на свим пољима.
Даље, све се то, очекивано, одразило на буџет, који је ове сезоне износио 700.000 евра за плате играча, па следствено томе и резултате, у ходу прављеног тима. А посебно занимљиво је да је упркос јасној намери да се штеди на тиму, пред крај сезоне дуг према играчима износио четири или пет плата, а према запосленима у клубу још више.
И ако је у првој сезони Александар Џикић морао да вади кестење из ватре након одласкаПетра Божића, урадио је то више него успешно, онда је у другој морало да буде напретка. А иако је Партизан успео да се врати у плеј-оф Јадранске лиге, све остало је мање-више била стагнација. Само на моменте је ове сезоне екипа личила на онај Партизан који се бори до последњег атома снаге без обзира на резултат. И то је по правилу личила углавном када је на паркету био Новица Величковић, чини се једина права "копча" са оним шампионским Партизаном. Али не шампионским само у смислу резултата, већ и због менталитета и начина борбе, неодустајања и непристајања на пораз.
Очекивали су навијачи више и од селектирања страних играча, а када се погледа ова сезона, испада да су ту направљена два велка промашаја. Само је Вил Хечер био пун погодак. Френк Робинсон којег су сви "чекали" да проради малтене осам месеци, као и некада велико име, Џамонт Гордон који је стигао у јануару. Испоставиће се да су обојица, како се то колоквијално каже, бивши играчи. И на њих су потрошена пристојна средства. А притом, оно што је можда највећи проблем, када је у питању селекција тима, није "избачен" ниједан млади играч, што је годинама била главна одлика и управо део Партизановог идентита. У ствари, последњи који је изашао са те европски познате производне траке је Вања Маринковић, али њему је Душко Вујошевић дао шансу да игра још пре четири године.
Варирала је форма Партизана, имали су црно-белима проблема и са тровањем салмонелом пред финални турнир Купа Радивоја Кораћа у Нишу, али се чини да су најбољу кошарку играли средином сезоне, а како се ближио крај, а поготово у Суперлиги, деловали су малокрвно и истрошено, као да једва чекају да се све заврши. Некада је Партизан темпирао форму за крај сезоне на Јадрану и Србији и то су сви знали и плашили се. Полако, али сигурно, то је постало прошлост. И без обзира што делује да Партизан није само својом кривицом дошао ту ситуацију, у којој, узгред буди речено нема ни утицај ни ауторитет на терену ни ван њега, али је допринео и чињењем и нечињењем, време је не само за промене, већ за добрано рестартовање система, ангажовање нових људи на малтене свим нивоима и повратак основним постулатима који су овај клуб довели на сам врх. Па чак и по цену резултата.
А ако се то не деси, постоји озбиљна опасност да ускоро све дискусије о Партизану почињу као приче из давни, сентенцом са почетка текста - био једном један клуб.
Извор: моззартспорт
фото: МН Пресс
Коментари / 0
Оставите коментар