Прича: Пљување у крупном кадру!

Пљување је фудбал, и обрнуто; и можда је шлајм, у доба екстремне индустријализације фудбала и његовог пада у вазални однос пред маркетиншким, финансијским и менаџерским сизеренима, једино што је преостало од анархичности која је ову игру чинила непредвидивом и, хајде да се не плашимо те речи, мушком!

Фудбал 13.06.2017 | 23:45 Сцена је готово увек иста, и понавља се небројено пута током меча: један играч ће промашити шансу, или ће избацити лопту у корнер, или ће погледати ка семафору четвртог судије и почешати се по глави што је баш његов број изашао на тој лутрији, свеједно, камера ће из тог или већ седамнаестог разлога швенковати на њега, а он ће благо отворити уста, узети мало ваздуха, избацити језик...

... И грунути добру шлајмару на траву.

Океј, ако је тај играч Џејми Карагер, онда ће вероватно истрести нос са свим садржајем, у гро плану; такве сцене деца треба да гледају само у пратњи родитеља, или да у ћошку екрана стоји оно “18”, злу не требало, али то је (био) Џејми Карагер, и његов нос, и све његове, да простите, слине. А ако њему не можемо да опростимо слине, коме можемо?

Ах, да, требало је да вас упозоримо да овај текст није за оне са слабијим стомацима.

И вратимо се зато оним макар мрвицу пристојнијима.

Није пљувању у даљ могао на финалу Лиге шампиона да одоли ни велики Зинедин Зидан, за којег никада нећемо сазнати да ли ће бити већи тренер него што је играч био Зинедин Зидан, јер то нису исте категорије – најгори су они људи који ће вам рећи како је “филм океј, али књига је много боља”, као да се те две ствари могу и поредити! – ето, чак је и Зизу, негде код 3:1, када је већ могао да се опусти и да ужива у плодовима своје тактичке победе над Максом Алегријем, у томе што је Реал по ко зна који пут доказао да је највећи, и он је поклекао старој навици, па одапео пљувачку ван техничког простора.

У ноћи свог великог тријумфа. Пред милијарду и јак кусур људи. У крупном кадру. Па нека је. И чак ни двострука магија Кристијана Роналда или онај гол Марија Манџукића нису били много више фудбалски од тог нехотичног, несвесног потеза.

Пљување је фудбал, и обрнуто; и можда је шлајм, у доба екстремне индустријализације фудбала и његовог пада у вазални однос пред маркетиншким, финансијским и менаџерским сизеренима, једино што је преостало од анархичности која је ову игру чинила непредвидивом и, хајде да се не плашимо те речи, мушком.

Претерујемо? Та сцена у сваком боговетном преносу, када се Кристијано Роналдо илиДејвид Бекам или Стивен Џерард или Лео Меси, кога већ волите и кога не трепћући пратите када плеше по терену, курталишу вишка лепљиве течности не би ли прочистили грло и дошли до драгоценог кубног центиметра ваздуха, то је једино што режисери ове игре нису успели да редигују, да скремблују.

Могу забранити заставе или одлучити да их не приказују на телевизији, могу ускратити два и по минута гологузе славе веселим “стрикерима”, сада већ давно изумрлој врсти (сем на Евровизији?), могу утишати хук са трибина ако крене нека песма која им се не допада – или мисле да се оном који гледа неће допасти – али не могу, никако, да спутају фудбалера и онемогуће му да пљуне онда када се њему пљује.

Једном приликом су, додуше, и то покушали: оне године када су сви причали о свињском грипу (или је то био птичји? Свеједно), владина агенција Хеалтх Протецтион Агенцy, у којој су седели најбољи лекари Уједињеног Краљевства, саветовала је фудбалере да, је ли, гутају, како не би дошло до ширења заразе. Додали су и да је, невезано за здравље, пљување “одвратно”. Што и јесте, не треба да завршите медицину да бисте то знали. Али опет...

Нота бене: наравно да говоримо о оној физиолошкој потреби фудбалера, никако о инцидентима о којима се много чешће пише. Није овде реч о моронима попуи Ел Хађија Дијуфа, ни о ноторним дуелима попут оног који ће се заувек памтити са Мундијала у Италији, где Рајкард у осмини финала, у Милану, Холандија – Немачка, чак два пута почасти фризуруРудија Фелера.

О “купачком” дуелу Синише Михајловића и Јенса Јеремиса осам година касније да и не причамо; само да им нисмо дали да изједначе тог поподнева, његов би се гест нашао тик уз Мирковићево шашољење Јарнијевог нерођеног подмлатка.

Но то је тема неког другог текста, то пљување ривала је понижавајуће, нимало фудбалско; овде је реч само о, хм, пљувању ради пљувања.

Има оних који ће и у успутном “кићењу” фудбалског терена од главних протагониста видети варварство, непристојност, непатворену гадост, који ће приметити да постоји још захтевних спортова, па њихове телесне излучевине углавном не видите на теренима или паркетима, и зашто су баш фудбалери ти који не могу да се суздрже, зашто они увек дају лош пример, као што га дају када фолирају, или када се пренемажу, или када псују онако да можете да их разумете и ако нисте никакав полиглота.

Наука, наравно, има одговор: уста ти се осуше када много трчиш, секрет ти онемогућава да узмеш довољно ваздуха, то зна свако ко је макар и рекреативно трчао, некмоли бавио се професионалним спортом.

Фудбалери, сем што су често у крупном плану, и сем што имају површину која се неће клизати ако на њу падне мало течности – за разлику од кошаркаша, примера ради – најдуже су у константном покрету без икакве паузе. (Господин тенисер, дакле, може да сачека гем или два пре него што ће узети воду или енергетско пиће и решити овај проблем; фудбалер нема ту могућност, сем на оним преврелим утакмицама када чак и судија позове тајм-аут.)

Има, вероватно, истине и у томе да је овај потез идиосинкратичан, културолошки (због чега ћете ређе видети судију како се решава мукуса, иако он трчи једнако колико играчи), да би многи престали то да раде ако би многи престали то да раде, и обрнуто; но било која конкретна акција врховних фудбалских власти против ове – признајемо – ружне навике, о којој се неколико пута шушкало у страним медијима, била би сулуда и вероватно неизводљива у пракси.

Ствар је естетике, не етике, па чак и ако сте Џејми Карагер, или сте управо на путу да освојите Лигу шампиона, али су вам уста и грло тако проклето суви.

Пљување није лепо, учили су нас то од малена, ма шта, одвратно је. Али је, чини се, потребно фудбалерима. А можда је, ето, на неки уврнут начин потребно и данашњем фудбалу.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес