На данашњи дан - Отишао је Дражен Петровић...!

На данашњи дан, 1993. године у Денкендорфу у Немачкој у саобраћајној несрећи погинуо је кошаркашки виртуоз и један од најбољих кошаркаша Европе свих времена.

Кошарка 07.06.2017 | 21:45 Пре тачно 24 године, на данашњи дан, 7. јуна 1993. године, у саобраћајној несрећи у Немачкој, погинуо је Дражен Петровић.

По многима најбољи кошаркаш са ових простора 7. јуна 1993. године настрадао је у Немачкој, кад се аутомобилом враћао са квалификација за Европско првенство у Пољској.

Дражен није желео да се враћа авионом, већ је одлучио да заједно са девојком Кларом крене пут назад. Управо је за воланом била манекенка, док се Петровић налазио се на сувозачевом месту приликом удеса.

Када се десио удес, хрватски кошаркаш излетео је кроз стакло и на лицу места погинуо.

Каријеру је започео у родном клубу Шибенки, где је провео четири сезоне од 1979. до 1983. године. Тада је уследио прави потез и прелазак у Цибону, са којом је као веома млад успео да освоји две титуле Евролиге, 1985. и 1986.

Уследила је једногодишња авантура у мадридском Реалу, да би 1989. одлучио да се придружи НБА лиги и Портлан Трејлблејзерсима. Тамо се задржао две године, а најбоље партије пружао је у дресу Њу Џерси Нетса.

Нажалост, трагична смрт спречила га је да уради још много тога, пре свега у животу, а онда и у кошаркашкој каријери. Ипак, остаће запамћен као један од најбољих европских играча у историји овог спорта.

У спомен на једног од највећих кошаркаша са ових простора прочитајте текст објављен тачно две деценије након његове смрти.

Не памтим да ми је више различитих људи тражило само једну тему за овај уторак. На улици, у кафићу, у продавници... Како да одбијем текст о човјеку који је помјерио стандарде европске кошарке, који је учинио да сваког квалитетног бека са ових простора упоређујемо с њим. Замјену до дан данас нисмо нашли и не вјерујем да ћемо...

Једна мени изузетно драга особа, чије савјете максимално цијеним и уважавам ми је рекла: "Неким људима је суђено да буду легенде. Да у свом кратком животу ураде ствари због којих ће их памтити заувијек по добром. Такве душебрижници не стигну да уваљају у блато и кафански омаловаже...".

Дражену Петровићу је било суђено да буде легенда, а опет, мука ми је док то пишем. Требало је да је још ту, да се повремено појави у некој емисији и каже како је забринут за стање данашње кошарке. Како играчи не тренирају довољно, како би он и данас могао да убаци 20 свакоме.

Прошло је 20 година од његове погибије и ја сваки пут када видим слику оног смрсканог "голфа" помислим исту ствар. Како је могуће да је такав играч, тако посебан играч, скончао на такав начин, у оном одвратном "голфу" на ушљивом путу, негдје у Њемачкој. Тако живот не завршавају најбољи спортисти свијета...

"Њега нико не може да заустави!", увијек је говорио мој отац, који ме је и "навукао" да гледам Дражена Петровића.

Све је било нормално када га гледаш како игра. Да убаци 60 поена, да погоди седам тројки заредом, да без грешке стрпа свако битно слободно бацање, да изломи одбрамбеног играча оном својом комбинацијом кроз ноге па иза леђа. Најнормалнија ствар на свијету. Његова Цибона је била најбоља шутерска екипа коју сам у животу гледао. Људи готово да нису промашивали, а предводник свега је био дечко са благо отвореним устима и стиснутом песницом. У мојој кући се стално препричавало како је дан послије освајања КЕШ-а паркирао ауто пред двораном, из гепека извадио лопту и отишао да додатно шутира.

Дражен због своје Џордановске жеље да уништи супарника и није био посебно омиљен међу навијачима противничких екипа. За разлику од, рецимо, Тонија Кукоча, који је био универзално обожаван у свим дворанама у еx-YУ, Дражена си или обожавао или ниси волио. Средине није могло да буде.

У његово вријеме дрвењаци нису ишли у НБА, или се тамо нису задржавали дуже од минуте. Тада није било довољно да неко "наслућује" потенцијал, па да о теби слине "скаути" који већ више од деценије доводе типове са мобилношћу глечера да узму милионе. Тада си био сретан ако те западне крај друге или почетак треће рунде, а у Европи си освојио све и приде убацивао 30 по утакмици.

Када неко помене Рицка Аделмана, мени је и данас прва асоцијација да није дао Дражену да игра. Како није могао да види и уопште шта је гледао, мени и након свих ових година није јасно, нити могу да прихватим било које објашњење. Памтим како је отац шкргутао зубима док смо гледали финале против Пистонса и говорио "Јел' могуће да ова будала не уводи Дражена у игру...Јел' могуће?" Играо је Даннy Yоунг којег сам запамтио јер је добијао предност у односу на најбољег европског стријелца. Играо је, јер Аделман није могао да схвати, да разумије. Ако ништа, научио је након те грешке...

Одлазак у Нетсе је био као да степеницама силазиш у мрачан подрум. Моје читаво друштво је увелико било заражено НБА вирусом. Схватали смо да је НБА друга димензија у односу на све оно што смо гледали у нашој лиги до тада, али ипак нисмо могли лако да сваримо слику са "НБА ацтиона", гдје су од 10 најбољих потеза седмице три била закуцавања Стацеy Аугмона преко и поред Дражена.

Опет, рад је лијечио све. Не иде шут? Дражен је сам у дворани шутирао док му рука не утрне. Попушташ у контакту? Додатно дижи тегове. Центру који из Европе долази у НБА и није толико тешко пронаћи пут, али беку...

Бити трећа петорка лиге '93, бити трећи најбољи бек шутер у НБА 1993. године, при чему сте бијелац из бивше Југе, из Шибеника, а противници на тој позицији су вам Мицхаел Јордан, Цлyде Дреxлер, Митцх Рицхмонд, Јое Думарс, Реггие Миллер, Јохн Старкс, Вернон Маxwелл, Бyрон Сцотт, Дале Еллис, Дан Мајерле, Махмоуд Абдул Рауф, Рон Харпер, Јефф Малоне, Јефф Хорнацек, Херсеy Хаwкинс, Кендалл Гилл и Рицкy Пиерце је готово па немогуће. (Овако када прочитате какви су бекови играли у НБА крајем 80-тих, почетком 90-тих, то је да вам памет стане). Дражен је у овој конкуренцији кошаркашких машина двије године заредом ишао преко 20 поена по утакмици, уз 50% шута из игре...

Наводно је био на мети Неw Yорка по завршетку сезоне и замислите да је Пат Рилеy на ону одбрану Кницкса довео једног од најбољих шутера свијета. Јел' неко мисли да би Дражен Петровић шутирао 2-11 из игре као Старкс у седмој утакмици финала? Нешто нисам сигуран...

ВХС касета коју чувам није са утакмицом у којој Дражен убацује 70 поена или нешто слично. Не. Чувам касету у којој Дражен коментарише плеј-оф утакмицу Бостон - Индиана и тако рашчлањује сваког играча (Дражен током текме двије минуте прича о Микеу Сандерсу. Стичете дојам да више зна о његовој игри него он сам) на терену и нападе и одбране обје екипе, да у тренутку схватиш: "Зато и јесте најбољи. Он о кошарци апсолутно све зна". Коментар и након оволико времена звучи толико добро да уопште не гледам слику него само слушам како прича...

Нашао сам 5.000 мана документарцу "Онце Бротхерс", али једна сцена ми се урезала у памћење заувијек. Када Дино Рађа прича о Драженовој одлуци да не уђе у авион, него да даље настави аутомобилом. Док говори о томе како су испод авиона у ваздуху црни облаци око Минхена и како пилот моли путнике да вежу појасеве због надолазеће турбуленције, Рађа гледа на сат и у том тренутку Драженов аутомобил је испод њих. То је вријеме када стаје живот једног од најбољих свих времена...

Док Рађа прича сузе ми лију низ образе. Не могу да их зауставим. Око мене сједи барем 15 људи и ниједног тренутка ми није непријатно. Бол ми излази на очи... Нисам плакао када је погинуо, али док сам слушао Рађину причу сузе не престају. Гледао сам документарац више пута и та ме изјава ломи сваки пут. Не могу да се одбраним...

Ово није текст о његовим утакмицама и трофејима. То би сваки љубитељ кошарке који држи до себе требало да зна у сну. Ово је моја немоћ да се изборим са сликом "голфа" забијеног у камион... Неким људима је суђено да буду легенде и да их памтимо заувијек по добром... То је једино објашњење које имам, а знам да није довољно добро.

Извор: мондо.рс/Б92