Џаја послије пола вијека открио ко је ударио судију у Јени!

А ту и су и досад неиспричани детаљи везани за неуспели трансфер у Реал Мадрид. . .

Фудбал 09.06.2017 | 23:40 Мало је тога из своје пребогате каријере Драган Џајић успео да сакрије од јавности. Мало тога има а да се не зна о једном од најбољих југословенских фудбалера свих времена, али ево скоро пола века после утакмице четвртфинала Купа шампиона у сезони 1970/71. сазнали смо оно што је мучило и пекло све звездаше све ове године: Ко је пљунуо или ударио судију у Јени 10. марта 1971...

Опште је мишљење да би црвено-бели постали шампиони Европе још тог пролећа '71. да Џаја није искључен у првом мечу против Карл Цајса у 72. минуту. Звзеда је изгубила тај меч са 2:3, али је лако прошла у полуфинале јер је у реваншу било 4:0 за Београђене, међутим, Џајић је и те како недостајао у реваншу против Панатинаикоса, када су Грци успели да надокнаде 1:4 са Маракане.

Од вајкада се говорило и приповедало о том атинском реваншу. Причало се продаји утакмице, тровању, о свему и свачему, и увек онако успут, убацила би се по која о том детаљу у Јени када је судија Џон Карпентер показао црвени картон најбољем играчу Црвене звезде. Прво се мислило да Џаја није желео да каже шта се догодило, онда да жели некога да заштити од својих саиграча, да би се на крају дошло до ситуације да моли своје другове да му кажу ко је то пљунуо или ударио Карпентера.   

И онда, право ниоткуда, пре неколико седмица - стиже признање. После скоро пола века... 

"Тај црвени картон ме још прогони. Судију нисам ударио, нити сам га пљунуо, а добио сам четири утакмице неиграња. Баш када сам био у животној форми. Звезда би већ тада постала првак Европе. Међутим, тек пре два месеца мој велики пријатељ Цоле Јанковић ми је рекао: Знаш ли Џајо ко је ударио судију у Јени? Слегнуо сам раменима, а он каже: Ја! Нисам могао да верујем, не знам зашто је чекао скоро 50 година да призна да је он то урадио, иако је знао колико ме то изједа", казао је Џајић у недељном интервјуу Вечерњим новостима. 

Почасни председник Црвене звезде истом приликом говорио је и о неким детаљима везаним за неуспели трансфер у Реал Мадрид...

"То је мало дужа прича, па ћу морати да кренем од турнира у Бадахозу, на шпанско-португалској граници, на коме су учествовали Реал, Спортинг из Лисабона, Гранада и Црвена звезда. Путовали смо од Пуле до Севиље аутобусом читаву ноћ, у Бадахоз нисмо стигли ни на отварање ни на утакмицу коју су одиграли Реал и Гранада. И поред тих потешкоћа савладали смо Спортинг са 6:1. Одиграо сам бриљантно, иако се нисам уписао у листу стрелаца, али сам асистирао. А Филиповић је постигао чак четири гола главом. Признајем, овације после утакмице су ме учиниле срећним, осећао сам се небески. Одмах после утакмице људи из Реала ступили су у контакт са Звездом. А онда је уследило финале. Победили смо Мадриђане са 2:1, постигао сам много леп гол. Онда су ме позвали да играм на "оменахе", како Шпанци зову ревијалну утакмицу, на опроштају великог Франсиска Хента, можда најбољег левог крила свих времена"...

Све је готово било спремно за примопредају дужности. Хенто у пензију, Џајић у бели дрес Краљевеског клуба, но међутима...

"У међувремену су ме јако болела леђа. Требало је да играмо са Арсеналом и ја сам чекао доктора Ерцеговца да ми да ињекцију. Загубио се у некој гужви и стигао је на минут пре утакмице, примио сам ињекцију, победили смо са 1:0, а ја нисам могао да се померим из свлачионице. Требало је да одмах путујем у Мадрид. Моје "не" није важило јер ме је Миљанић наговорио, малтене, натерао да одемо на мадридску фешту. Управо ме је Хенто сачекао по доласку у Мадрид, поклонио ми сат "ролекс", а добио сам и нешто новца. Он је започео меч, а онда, у петом минуту је изашао из игре. Ја сам га заменио. Он је скинуо дрес са бројем 11, дао га мени, подигао ми руку увис. Невероватан осећај, а ја сам једва истрчао на терен после дуготрајне масаже. Пружио сам добру партију. Све што се тада догађало говорило је да је само питање дана када ћу потписати за Реал Мадрид. Миљан Миљанић је остао а ја сам морао да се вратим за Београд. Недуго затим отишао сам у ЈНА. Миљан је требало да се договара са Реалом. Потом су дошли људи из Атлетико Мадрида и хтели да одмах потпишем за њих, без обзира на то што ће морати да ме чекају и што сам у међувремену сломио ногу. Пренео сам то Миљану, који је био јасан: Не потписуј ништа за Атлетико јер сам се ја све договорио са Реалом. Чак ми је и издиктирао како ће изгледати напад: Амансио, Веласкез, Сантиљана, Роберто Мартинез и ја".

Атлетико после тога није имао шансе...

"Наравно. Реал је ипак Реал, а ту је и Миљан који ме зна од малих ногу, рачунао сам да ће ми уз њега све бити лакше". 

Међутим, позив из Мадрида, једноставно, никада није стигао.

"Нисам знао о чему се ради. Наставио сам да играм као да се ништа није догодило. Никада нисам окренуо Миљанићев број, нити сам га било шта питао. Тек десетак година касније, када смо обојица гостовали на једном шпанском радију, Миљан је у једном тренутку, у етар рекао: Огрешио сам се о Драгана! И покушао да то објасни тиме што се плашио да два Југословена, дакле он и ја, буду заједно у једном клубу". 

Извор: моззартспорт