Анализа: Максов пројекат - Јуве као нова верзија Ферарија!
Тренутак за прекид шпанске владавине!
Фудбал 03.06.2017 | 16:15
Осам година раније, Стара дама је осрамоћена прогоном у Серију Б, ривали су јој били Наполи и Ђенова, борила се против неких тамо Ареца, Специје, Триестине, Албинолефеа… Многи су јој окренули леђа. Канаваро, Вијера, Замброта, Тирам и још неки су побегли. Златан Ибрахимовић ју је понижавао играњем плеј-стејшна у соби док га је екипа чекала у аутобусу. Деловало је да је Јувентус доживео страшан ударац.
Јуве се вратио! Све то га је ојачало и учинили отпорнијим, гладнијим, осветољубивијим и амбициознијим. Прве године по повратку у Серију А нису биле лаке, били су ту и неки непособни људи у управи, па и на клупи, промашаји попут Мартинеза, Елије, Григере, Красића,Амаурија… Великих пара за велике трансфере није било.
А онда су Ањелијеви узели ствари у своје руке. Наследник из италијанске верзије Кендијевих,Андреа Ањели је решио да се породичном и италијанском поносу врати сјај. Изабрао је праве људе Мароту и Паратићија, одужио се верној легенди Недведу местом у управи и заједно су довели Антонија Контеа на клупу.
Била је то савршено добро постављена база моћних, стручних и вредних људи са задатком да Јуве врате на трон Италије и у врх европског фудбала. Да га бране, хране и пењу ка врху. Успело им је брже него што је то било ко очекивао. Наравно, уз одане сенаторе попут Буфона или Дел Пјера који су били ту да пренесу дух Јувентуса, у којем се само победе рачунају, на све оне који су долазили касније и као коцкице се слагали у победнички мозаик.
Отишли су касније Дел Пјеро, Конте и још неки “заслужни грађани”, а Јувентус је растао из дана у дан. Као незаиста аждаја је гутао све пред собом у италијанском фудбалу и терао страх у кости ривалима који би и пре утакмице изгубили жељу да маштају о победи.
После осам година су стигли до меча који је био коначни циљ – финала Лиге шампиона. Можда прерано. Било је то изненађење, јер је мало ко у првој Алегријевој сезони очекивао такав резултат. Био је то, ипак, Контеов Јувентус у финалу. Алегри га је само надоградио и урадио козметичке промене.
Недовољно за коначан тријум. За кључни корак је недостајало још нешто и прекопута је стајала непобедива Барселона, много моћнија од свих тимова на свету у том тренутку. Јувентус је часно поражен (1:3), пружио је руку бољем и видео колико му још фали корака да попење на врх.
Мало…
Није се дуго ламентирало и плакало над берлинским поразом. Мудре главе које су смислиле план о повратку Јувентуса на трон Италије су већ имале стратегију како да покрену нови циклус и учине Јувентус моћнијим. Исте вечери када је у Берлину изгубљено финале, почеле су припреме за ово које се вечерас игра у Кардифу.
Као да је Ањели ангажовао своје најбоље Фераријеве инжињере из Маранела да се на Јувентусов моћни мотор дограде додатне коњске снаге и турбине. Марота и Паратићи су вукли маестралне потезе и куповали нове делове уместо старих. Остајали су без Пирла,Тевеза, Видала, Морате, Погбе… Довођене су боље и свежије замене. Тактичка савршеностСамија Кедира, огромна плућа Хуана Квадрада, војничко срце Марија Манџукића, отровна генијалност Паула Дибале, километража Алекса Сандра, победнички ген и бразилска магија Данија Алвеса, “пирловска” визија Миралема Пјанића и на крају немилосрдна егзекуција “дебелог” Пипите Игуаина. Све то су били делови новог Јувентусовог мотора наодграђеног на челичну каросерију и осовине зване Буфон, Кјелини, Бонући, Барзаљи,Маркизио, Лихтштајнер…
Јуве данас има најбољег голмана на свету који је примио само три гола у 12 мечева Лиге шампиона. Има одбрану састављену од “три тенора” дефанзиве којима Барселона није дала гол за 180 минута. Она иста Барселона од пре две године. Има везни ред са много више опција него тада, кад је скоро све зависило од Андрее Пирла. Има далеко више непредвидив и убитачан напад са Дибалом и Игуаином него тада са Моратом и Тевезом. Максов нови ферари има далеко бољу опрему него онај који је “возио” у Берлину пре две године.
Циљ је био направити модернији и флексибилнији тим који ће што пре опет наћи у финалу Лиге шампиона. Зато сада оних 96.000.000 евра за Игуаина делују као “џабалук” у односу на продају Пола Погбе за више новца. Без Пипите не би било финала. Готово сигурно га не би било ни да је Погба остао, јер он није такав тип играча. Игуаин је био потребнији Бјанконерима за ово где су вечерас.
Тако склопљен нови модел Јувентуса је бржи, бољи и моћнији од оног виђеног пре две године у Берлину. Зато данас нико не може да тврди да у финалу игра аутсајдер против шпанског гиганта као пре две године.
Можда Јуве неће надиграти Реал или му очитати лекцију, али... Биће ђаволски тешко победити га. Данас на свету не постоји тежа екипа за савладати је од ове.
Данашњи Алегријев Јувентус је далеко пилагодљивији свакој игри противника и сваком начину сопствене игре него онај из Берлина. И пре њега онај Контеов који се мењао, али му је било потребно више времена и палио је као дизел. Алегри у сваком часу може да мења формацију, темпо и стил игре, а да то све иде аутомтски и глатко без последица. Има бразилске бекове-крила којима ће притиснути Марсела и Карвахала као нико до сада ове сезоне. Има Бонућија као плејмејкера из позадине да прави разлику, има Манџукића да брани и напада, има Дибалу да једним потезом уништи противника као што је то било с Барселоном…
И пре свега, Јувентус има најбољег голмана свих времена – Ђанлуиђија Буфона. Ђиђиможе да донесе превагу само погледом. Оним којим заледи крв у противнику и укопа га у месту. Или оним којим улива немерљиво самопоуздање саиграчима или их на време опомиње да постоји милиметарска празнина у последњој линији коју ваља што пре зачепити. А онда долази рефлекс којим противнику одузима чисте голове и баца га у очај.
Ово је Ђиђијева последња шанса за трофеј који му недостаје и који је заслужио. Многи ће само због њега вечерас држати палчеве Јувентусу. Два финала је изгубио, а Јувентус је поражен на последња четири и на укупно шест од осам. Много пораза који позивају на преиспитвање Јувентусовог менатлитета. Призивају се проклетства и губитничке навике. Свако финале је, пак, прича за себе, свака генерација има свој ДНК…
Буфону је мало фалило да у оној изванредној генерацији Италије са Тотијем, Нестом, Пирлом,Канаваром, Дел Пјером, Гатузом, Инзагијем, Замбротом и осталима заврши без трофеја. Али није завршио! Освојили су Мондијал када нису били фаворити, а имали су сву класу за освајање. Тако и данашњи Јувентус има класу потребну за кров Европе.
Још летос је осовина овог тима предводила Италију на ЕП до победе над Шпанијом и прекида Фуријине осмогодишње доминације европским фудбалом. Шпанци већ годинама доминирају и клупским фудбалом и ако неко може да их скине, онда је то овај Јувентусов тим.
Наравно, биће потребна и срећа. Без ње се не може. Без ње ни Италија не би била првак света 2006, због ње Атлетико није постао првак Европе пре три године. Она је многе у историји раздвојила на победнике и губитнике. Често је Јувентус био с обе стране…
Зато ово финале и клемпави пехар нису опсесија само за Ђиђија Буфона. Већ за цео клуб. Претходне три године је све подређено овоме, јер титуле у Италији више нису довољне. Јувентусу је потребна Лига шампиона после толико изгубљених финала. Потребна му је баш сада. Баш против Реала. Баш због ове генерације. Баш због клупског имиџа и снаге коју ће даље да црпи.
Јувентус жели да на почетку сезоне буде незаобилазан део у оној причи када се истичу кандидати за европски трон. Да не буде више:
“Барса, Реал, Бајерн… Можда и Јувентус. Или неки Атлетико и Борусија. Или коначно неки Енглез”.
Не, Јувентус жели да буде:
“Јувентус, Реал, Бајерн и Барса! А остали нека се поређају како хоће”.
Зато је Јувентус све подредио овој утакмици вечерас. Да пређе на страну фудбалских велесила. Од оне ноћи у Берлину се много и напорно радило на овоме…
Не жели Стара дама да је било ко више ставља у кош фаворита из другог ешалона. Место јој је међу победницима и шампионима.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар