Анализа: Бјежанија из српског фудбала!

Марко Николић, Милан Раставац, Вук Рашовић, Милан Обрадовић, Милош Веселиновић. . . Ко је следећи?

Фудбал 02.06.2017 | 23:45 "Не желим да радим у српском фудбалу!"

Био је одговор Александра Станојевића на позив директора Партизана Милоша Вазуре да се врати на "врућу клупу" црно-белих и преузме је после оставке Марка Николића.

Није тајна да је то већ одвано став трофејног тренера. Радио је Станојевић успешно као шеф стручног штаба "парног ваљка" у периоду од 2010. до 2012, али резултати нису били довољни.

Станојевић је био жртва бахате и чудне политике клуба коју је у то време водио тадашњи председник црно-белих Драган Ђурић. Желео је да се врати у српски фудбал и у фебруару 2014, када је прихватио позив Томислава Караџића за селекторско место "орлова".

Али...

Преко ноћи је неко одлучио да Станојевић не сме да води Србију. Уместо њега врло брзо постављен је Дик Адвокат. Српски фудбал је тог фебруара дефинитивно био прецртан за 43-годишњег тренера, што се потврдило и у среду када је контактиран од стране челника Партизана.

Станојевић, ипак, није једини коме се у Србији више не ради.

Колико је само тренерских имена, углавном младих и перспективних, потрошено последњих година. Мирослав Ђукић, Славиша Јокановић, Роберт Просинечки, Марко Николић, Вук Рашовић, Милош Веселиновић...

Резултати и трофеји су код већине били мерило талента, посвећености послу и потенцијала који су безрезервно ставили на располагање клубовима у којима су добили шансу.

Али, нико није успео да направи континуитет, да споји неколико сезона и системтски почне да гради оно што је замислио. Долазили су пуни ентузијазма, да оставе дубљи траг, са жељама да промене нешто, али се оне, иако су слично причали, у суштини нису поклапале са површним схватањима људи који су одлучивали.

Једни су радили и гледали у будућност, а други се са идејом "од данас до сутра" правдали да жеље нису реалне и да нарушавају егзистенцијална питања.

Неки су једноставно отерани, други су бежали главом без обзира.

Марко Николић и управа Партизана пронашли су заједнички језик, што је млади тренер и потврдио при изненадном напуштању Хумске после освојене "дупле круне".

"Чланови управе учинили су максималан напор да останем... Сви разлози немају везе са Партизаном, него сам десет година у овој лиги и овом сезоном сам достигао максимум, освајањем свега што се могло. Осетио сам потпуну засићеност овом лигом", рекао је Николић по напуштању српског фудбала.

Одсуство клупских стратегија и беспарица дефинитивно нису једини проблем.

Само у среду Суперлигу Србије напустили су Николић и Милан Обрадовић, који је дао реч суботичком Спартаку, међутим преко ноћи је променио одлуку и прихватио уноснију понуду другог клуба. Из иностранства, наравно.

Милан Раставац се захвалио Радничком из Ниша, Рашовић после епизоде у Напретку продужио за врелу Саудијску Арабију, док је Милош Веселиновић, тренер који је таленат доказао на клупама Радника из Сурдулице и Јавора из Ивањице, отишао да буде помићник(!) Владимиру Ивићу у ПАОК-у.

Да се осврнемо само на тек завршену сезону и на оно што смо слушали и преживљавали пратећи Суперлигу.

Помисао да ће из дана у дан, од првог кола читати саопштења, више него развијати тактике за утакмице, да ће у првом плану бити кога је напао неки директор или председник, а не дриблинг или гол фудбалера, да ће дане губити размишљајући ко ће судити и за кога судија навија и да ће на крају из хладних свлачионица, кроз неокречене и дотрајале ходнике извести екипу на блатњав терен налик ораници. пред неколико стотина гледалаца - више су него довољан разлог за бежанију из српског фудбала.

Ако додамо приче о разним комбинацијама, свакојаким телефонским позивима - слика је комплетна.

Играчи су одавно почели да одлазе пре времена, сада је ред дошао и на тренере. Питање је само ко је следећи - Лалатовић, Столица... Штета само што за већину навијача и искрене љубитеље фудбала не постији алтернатива, јер би, сигурни смо, и они почели да одлазе.

Извор: мондо.рс