Дилема? Нема је - Жељко Обрадовић је највећи!

Свако ново “тржиште“ са огромним финансијама и амбицијама већим од свемира нужно са собом носи и велике жртве, а само највећи успевају да у таквим околностима остану своји, очувају ауторитет и покажу свима да је “форма пролазна, а класа вечна“.

Кошарка 24.05.2017 | 23:10 Вероватно се никада више у европској и светској кошарци неће појавити личност макар слична Жељку Обрадовићу и ту се не мисли само на број освојених титула шампиона Европе, већ на комплетну визију игре између обруча и иновације које је чине све занимљивијом.

Од његове прве титуле у тадашњем Купу шампиона, до последње, али вероватно не и последње у садашњој Евролиги прошле су 24 године...

За то време се свет мењао у невероватним правцима, шампиони су постајали губитници, вечити поражени су стизали до трофеја, новац је почео да игра све већу улогу, али је једно остало исто – Обрадовић је и тада, а и сада најбољи кошаркашки стручњак у Европи, а неки би рекли и у целом кошаркашком универзуму.

Девет титула је у Обрадовићевој колекцији – за сада, Партизан 1992, Хувентуд 1994, Реал Мадрид 1995, Панатинаикос 2000, 2002, 2007, 2009. и 2011, Фенербахче 2017.

Домаћи терен је домаћи терен...

Да постоји она могућност “залеђивања“ и “оживљавања“ у будућности, ономе коме се то десило пре пет година садашња ситуација у европској кошарци не би била јасна ни после дужег објашњавања и рашчањивања ко је ту шта и зашто је стање ствари такво.

Формати су се мењали, разни су говорили свашта, неки клубови су нестали, неки настали, а једна држава је преузела примат у кошаркашкој Европи.

Огроман новац који Турци улажу у игру између обруча је дугогодишња тенденција, која је у недавној прошлости довела до кулминације и потпуног “потурчења“ кошарке на Старом континенту, да ли гледано из угла саме Евролиге као компаније или онога што се видело сваке недеље – Фенербахче, Галатасарај, Анадолу Ефес, Дарушафака...

Кулминација је стигла одлуком да се завршница Евролиге игра у Истанбулу, у дворани Синан Ердем у којој је домаћин Жељков Фенербахче, чиме је на његова леђа стављен додатни терет, а није да га већ није имао с обзиром на то да трофеј елитног европског такмичења никако није могао да стигне у руке власника клуба Азиза Јилдирима.

Френетичност турских навијача је “одсекла руке и ноге“ чак и преискусним кошаркашким лавовима из Реал Мадрида. Фенер је глатко прошао у финале, испоставило се да је Обрадовић врхунски темпирао форму тима, “затегле“ су се све линије, постојање јасног плана и програма је било видљиво чак и кошаркашким лаицима, што није могло да донесе резултат другачији од победничког.

Финални окршај је само на моменте био неизвестан, Обрадовићев механизам је савршено функционисао, практично се све поклопило, а суштина свега је да ни у једном моменту екипа није зависила од “овог“ или “оног“.

Све је то видно у случају Николе Калинића, репрезентативац Србије свакако није прва опција у нападу, нити се од њега очекује да то буде, али је Фенербахче такав састав да се звезда сама пронађе, а све под озбиљном лупом Обрадовићевог зајапуреног лица.

...а Жељко је Жељко

Модерно доба је донело поштовање принципа краткотрајности и брзог ефекта, стрпљење више није врлина, а систем “све и одмах“ се користи у свакој животној сфери, а “инстант харизма“ има далеко већу цену од системског пројекта.

Нарочито је до случај у “спортско-економским“ пројектима, какви су данас углавном сви већи спортски колективи, а многи врхунски стручњаци су у управо таквим околностима пронашли непремостиве препреке и зауставили се у транзицији између “своје“ и “нове“ ере.

За Обрадовића то не важи...

Можда је његова највећа победа то што није дозволио да се према легенди било ко понаша онако како не би требало, али је срећа у томе што је имао значајну подршку управе клуба, која је остала доследна идеји и имала веру у Обрадовићеву визију.

Многи стручњаци из “старе гарде“ налазе да им је тешко да се прилагоде новим тенденцијама, неки се превише заиграју, а неки уопште и не дођу до шансе за то, пошто изгоре у жељама “модерних навијача“ и “модерних управа“ да све треба да се догоди одмах и сада.

Да ли је ико веровао да Јан Весели може да одигра на позицији “петице“ после фијаска у НБА лиги и повратка у Европу? Тешко, али је Обрадовић видео у ком смеру се развија кошарка, да су некадашњи постулати остали у прошлости, а да је нова ера нешто што се не може избећи.

Такве примере смо већ видели код најтрофејнијег европског тренера – сетимо се да је из дреса улетео у сако и као тренер почетник одвео Партизан до врха Европе, док минијатуре у Панатинаикосу, између осталих и кошарка са три ниска играча у петорци, представљају основу за сваког искреног заљубљеника у игру под обручима.

Сегмент у ком је Обрадовић доказао да је систем и даље “мајка опстанка“ је моменат када је екипу напустио Немања Бјелица, “професор“ како су га назвали турски навијачи, али и када није желео да истрпи себичност и када се глатко одрекао Ендруа Гаудлока.

Све оно што је уследило, сваки трансфер, сваки потписани уговор, практично свака утакмица која је одиграна у овосезонској експерименталној Евролиги било је припрема за оно главно, а на стручњацима и “стручњацима“ остаје да се врате на почетак и да темељно изанализирају како је све то текло, па да упореде са коначним резултатом.

Даље? Може још даље...

Преживео је Обрадовић одлазак Бјелице, чини се да тако може и са сваким другим играчем јер има потпуну слободу да ангажује кога жели и како жели. Ако му је проблем била чињеница да је губио у протеклим сезонама, овога пута то неће бити случај – сви ће желети у Фенербахче.

Формат Евролиге као да никада заиста неће бити коначан, а такмичење се у сваком смислу приближило НБА лиги, управо је Фенербахче главни протагониста “америчког сна“, како по чињеници да редовно “преко баре“ шаље и враћа играче, тако и по начину на који своје кошаркаше користи.

Да ли је Жељку место тамо? Вероватно да јесте, а сасвим је извесно и да није – његовој величини би пристајао једино посао у Сан Антонио Спарсима, али је та позиција заузета већ добрих двадесетак година, док би позиција помоћника, као што је то учинио Еторе Месина, помало недовољна за освајача девет европских титула.

Реконструкција тима је вероватно пред трофејним стручњаком, али није да не уме то да уради и да “ископа“ неког Џејмса Нанелија, који је у стању да убацио 40 поена на утакмици, али код Жељка зна шта је његов примарни посао, а то није игра у нападу.

Већ је најавио да ће за Фајнал-фор следеће године, који се одржава у Београду, припремити још бољи састав, а у томе ће имати значајну подршку од доскорашњих финансијера Дарушафаке, који имају велики удео и у спонзорисању Евролиге.

Једна ствар је сасвим сигурна и око ње нема даљег спорења – Жељко Обрадовић је још једном потврдио да је највећи тренер у европској кошарци свих времена, као и да ниједна промена или “неочекиване околности“ не могу да буду препрека за оног ко зна знање – увек ће смислити нешто ново.

Слагање коцкица је тежак посао, неретко се у том процесу десе кораци, гажење линије или некакав другачији појавни облик “више силе“, међутим преданом раднику и одговорном послодавцу се на крају све врати, а у овом случају је Фенербахче дао пример свим својим супарницима.

И за крај – Жељко Обрадовић, рођени Чачанин, творац неких од највећих успеха репрезентације за коју смо навијали, човек чије име је урезано у златне странице и домаће клупске кошарке, не би више требало да дође у ситуацију да “гледа у пасош да види чији је“.

Ако некоме није довољан он сам, на кров Европе је довео и оне који су сигурно “наши“ – Николу Калинића, Богдана Богдановића, Пера Антића, Јана Веселог и индиректно још једном доказао да је Србија земља кошарке, да ли кроз “стварно наше“ или оне које смо присвојили.



Извор: Б92