Прича: Теорија еволуције Данија Алвеса...

Одбацивање је повредило Данија Алвеса, направило од њега тихог осветника; чак и ако почетак у Јувентусу није био спектакуларан, читава 2017. прошла је у његовом знаку, закључно с повратком на Камп Ноу и демолирањем напупеле, но на крају недовољно безобразне деце из Монака.

Фудбал 15.05.2017 | 23:00 Све би морало да почне с њим. С оним што се догађа 10. септембра 1997, у зауставном времену меча Севиља – Исла Кристина. Гости су из градића налик Сутомору или Будви, локално рибарско месташце с добрим саобраћајним везама са великим градом. Андалужани тамо одлазе на чисте плаже (добро, јасно вам је да већ овде поређења са Будвом престају), а тог поподнева, у узвратној посети, ови играју фудбал, у једног од првих рунди Купа Краља.

У романсираним причама о њему погрешно се интерпретира да је његова Севиља играла у гостима и да је било 2:1 за аутсајдере, за Давида, против уздрманог Голијата, најстаријег шпанског клуба и најуспешнијег тима из Андалузије.

Не, то је резултат првог меча, али ове вечери на Рамон Санчес Писхуану, у реваншу било је 3:2, и било је то овако: једна лопта је високо у зраку, пред сам крај меча, опалио ју је играч којем се име памти још само када на ла пескадерију, на рибљу пијацу, суботом изађу препланули људи који умеју да причају о тој ноћи и о данима у којима је Исла Кристина била у свим шпанским новинама, и ко зна, можда и тог типа сретнете за тезгом, некада је лежао на дну пирамиде радости у Севиљи, данас продаје инћуне и сипе и јунак је дана који је променио светски фудбал, или макар оног проћелавог момка, голмана Севиље са бројем 13 на дресу.

Неће вам ништа рећи, јер је његово име најмање важно. А опет, то ваљда само фудбал може да удеси, да анонимни рибар из Исла Кристине, провинција Уелва, одигра главну улогу у полуфиналу Лиге шампиона, две деценије мање које туце дана касније.

Ако звучи као бајка, с аромом соли, сунца и тек трачка облака изнад пролећног Торина, то је зато што умногоме и јесте.

Лопта лети, дакле, високо, голман са бројем 13 на дресу погрешно је цени – никада он, причаће за себе, није био много добар чувар мреже, само је волео своју Севиљу, свој град и клуб и пристајао да буде и тринаеста рупа на свирали, и четрнаесто прасе, само да му она узврати зрно љубави – и она га прескаче, улази у мрежу, навијачи су толико бесни да би га најрадије линчовали, она романсирана биографија каже да га је економ клуба прошверцовао са прљавим дресовима да га не дохвате разјарени фанови који чекају да попричају са умишљеним ведетама што углед клуба дају на вересију...

Само, схватиће они убрзо, схватиће и цео свет, да није било светло рефлектора оно које је заслепило Рамона Родригеза Вердеха – тако се зове голман у црном дресу, с бројем 13, резервни, трећи голман Фудбалског клуба Севиља – због чега је примио гол од анонимног аматера из Исла Кристине.

Није било светло рефлектора, био је то одсјај једног драгуља који је упао у око Монћију – данас га знате као најуспешнијег, најбриљантнијег спортског директора у 21. веку – као трун на ветру. Заслепио га је, и показао му пут којим треба да иде и посао којим треба да се бави, уместо што стоји ту на линији и прима смешне голове због чега му звижде навијачи вољеног клуба, заслепио га је најбољи играч на свету, којег ће довести управо у Севиљу коју годину касније.

С Данијем Алвесом – јер је он, у ствари, а не Монћи нити онај рибар којем ћемо можда некад и сазнати име, јунак ове приче – почела је ера моћне Севиље.

Баш са Данијем Алвесом, најбољим играчем полуфинала Лиге шампиона – нека се не љуте они који мисле да потписник ових редова има нешто против Кристијана Роналда, али Дани Алвесје оставио фудбалску Европу без даха, ту око 34. рођендана, одигравши две савршене утакмице – и најбољим фудбалером на свету.

Није то нешто што смо сами смислили: још 2009. ће Сид Лоу, дописник Гардијана из Шпаније и један од понајбољих фудбалских новинара уско специјализованих за иберијски фудбал, прогласити тадашњег десног бека Барселоне најбољим на свету, океј, тик иза Леа Месија, и много тога што је капитен бразилске репрезентације, запаљиви десни бек, крило, нападач, од оних који су послати на радост свим фудбалским сладокусцима – шаљу их и штанцују углавном у Латинској Америци, и његов млађи ортак са супротне стране, с којим ће се видети у Кардифу, Марсело, и он је такав – урадио током каријере и овогодишње Лиге шампиона иде томе у прилог.

Монћи ће га довести из Бахије, за свега 800.000 евра, шест година касније, у лето 2008. Дани Алвес ће прећи у Барселону за педесетоструку суму – у међувремену ће са Андалужанима освојити један куп и два Купа УЕФА, бити изабран у идеалних 11 тог такмичења, бити проглашен за најбољег играча 31. Суперкупа Европе када је Севиља згазила баш Барсу, с 3:0, у Монаку, тамо где ће бриљирати и раног маја 2017. године – и осам лета касније ће га се Каталонци одрећи, помисливши да је у опадању, да нема ништа ново да им понуди, да је уморан...

Али није само новац који је аминовао Пеп Гвардиола, није само црвена линија која се подвуче испод фискалног рачуна, био тај због чега је Монћи и овог пролећа, када је одлазио за Рим, највише причао о Бразилцу којег је видео у Салвадору, савезна држава Бахија.

"Он је био моје најбоље појачање јер је испунио све кораке које сам желео. Био је непознат играч који је морао да се адаптира. Дали смо му времена, а он је растао са нама, донео нам трофеје и потом смо га продали", објашњавао је Монћи.

Није то била адаптација, било је то постепено преузимање читавог десног канала, који ће остати територија Данија Алвеса чак и када овај више не буде трчао том страном: он је, како су га описивале колеге, и савршени техничар, и тотални лудак, и тактички геније, и превејани преварант, и најбољи асистент и опаки шутер, једна омамљујућа хиперактивна кугла са очима које шарају тамо-вамо и траже следећу прилику за додавање или гол или високи пресинг ако лопта дође у посед противника – један га је назвао фудбалским “Соником” и није много погрешио, посебно када је био у плаво-црвеном дресу Барселоне.

У сваком клубу у којем је био, Бразилац би морао да креће испочетка, да се прилагођава систему игре и да тражи своје место у ентропији пре него што постане њен суверени владар; тек понекад би вас фрустрирао, али потом би урадио нешто нечувено, нешто достојно националности коју представља и свих десних бекова у жутој мајици, пре свих Ђалме Сантоса, Карлоса Алберта и Кафуа.

Можда је најспектакуларније било његово телепатско разумевање с Лионелом Месијем. Дуго су стручњаци анализирали да ли је најбољи Месијев партнер био Нејмар, или можда Анри, или можда Ћави и Инијеста; уместо тога, могли су да погледају само како је изгледало када су њих двојица загревали, изашли би и почели да се додају преко пола терена, вежбајући за оно што ће неумитно доћи у току меча.

Статистика говори да ниједан играч Барселоне није обезбедио толико директних асистенција за гол Месију као десни – нека остане само “десни”, јер нисмо сигурни шта је заправо позиција Данија Алвеша, сем што знамо на којој је страни – чак 42, док су далеко иза остали Инијеста, Ћави, Педро или Луис Суарез.

С Месијем се волео, Месија је бранио, и никада се није либио да се посвађа са онима који не би видели величину Барселоне и највеће звезде.

“Када све ово прође, људи ће питати ко је био највећи. Био је то Меси. А ко му је додавао лопте? Дани. Може то да вам се свиђа или не, али моје ће име остати уписано”.

Та камелеонска способност прилагођавања, та упорност, донеће му још једну велику сезону, и то када су га сви отписали.

Барселона га се одрекла лета 2016, сматрали су да је превише стар и да нема ништа ново да им понуди, да ће ићи низбрдо и да образац за пензију чека само правоснажни печат и потпис; загледани у будућност која не долази, нису видели да је Дани и с повезом преко очију, и ногу у букагијама, и са медицинком уместо фудбала, бољи од било ког десног чега-год којег могу да доведу.

Пустили су га да оде за џабе, а она стара дама зна много трикова. Искусна је и све види та италијанска госпођа. Шта је њеним ривалима вишак, њој је чист ћар.

Одбацивање је повредило Данија Алвеса, направило од њега тихог осветника; чак и ако почетак у Јувентусу није био спектакуларан, читава 2017. прошла је у његовом знаку, закључно с повратком на Камп Ноу и демолирањем напупеле, но на крају недовољно безобразне деце из Монака.

Макс Алегри дао му је слободу на којој почива читав фудбалски кредо Бразилца, поуздани бекови Бонући и Кјелини омогућили су му да иде напред и не брине за манастир, јер су ту и Кедира и Пјанић да припомогну и затворе рупу. А то што је назад Ђиђи Буфон, то нимало не одмаже...

Остаће, наравно, када му истекне уговор за јаче од годину дана, и то само ако се ДаниАлвес сам умори, једна друга рупа, коју ће бити много теже закрпити, утолико пре што се овог лета опрашта и Филип Лам: не видимо ко би могао да буде симбол десног бека, не видимо јасно његовог (или њиховог) наследника, не видимо ко може да нас изује из ципела и ушета се у сваки идеални тим с те стране и ошашави нас центаршутом или волејом...

Пре свега тога, и пошто подигне пехар намењен победнику Серије А и добије поруку честитања од свог другара Месија, Данија Алвеса чека Кардиф. Чека га Реал, с којим је толико пута умео, сада у можда последњем покушају да заокружи покер ушатих трофеја.

Прошли пут та шанса измакла је једном другом мајстору, Андреи Пирлу, можда и зато што није досуђен пенал за Јуве када је Дани Алвес грчко-римским стилом у срцу шеснаестерца срушио Пола Погбу; но Јуве и Ђиђи старији су две године и толико моћни да могу да се назову фаворитима у дуелу са Зиданом. И не би ли била космичка и поетска правда да се бјанконерима онај берлински пораз врати баш са Бразилцем у њиховим редовима? Напосле, била би то и још једна мала победа за Барселону, чиме би Дани показао да им је опростио.

И још једна победа, наравно, за Рамона Родригеза Вердеха, познатијег као Монћи, човека који септембра 1997. прима гол са тридесет метара, и у том тренутку схвата чиме треба да се бави; капира да ће га пут одвести у Бразил, Цампеонато Брасилиеро, године 2001, где ће видети најбоље појачање у историји Севиље.

И можда стварно свега овога не би било без те вечери на Рамон Санчез Писхуану.

Име стрелца оног поготка за Исла Кристину стварно није важно, али ако се икада задесите тамо на топлој обали Атлантика, и ако буде викенд, и ако инћуни буду мирисали онолико како ваља, и ако буде септембар, ту око десетог, питајте на било којој тезги зна ли неко човека који је пре две деценије дао гол Рамону Родригезу Вердеху, званом Монћи, и променио модерну историју фудбала.

Можда и неће знати, или ће само слегнути раменима, или ће се конспиративно насмејати, али онда их питајте ко је најбољи десни бек на свету, иако му је скоро 35 година, и погледаће вас као да нисте нормални.

"Дани Алвеш, амиго, то свако зна".

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес