Анализа: Хајде да причамо о Партизановој одбрани...

Најбоља је у Србији, доказано против директних ривала за трофеје!

Фудбал 12.05.2017 | 23:45 Нема елеганције каква је красила Благоја Пауновића. Нема стамености Бранка Рашовића. Ни префињености у изведби Велибора Васовића. Продора за које ће стари рећи да је могао да их изведе само Фахрудин Јусуфи. Чврстине у лику не толико спретног, али публици за срце прираслог Бајра Жупића. Нема преког погледа Слободана Ројевића кога се противници уплаше само кад му виде бркове. Нема Будимира Вујачића да се похвали како нико не може да га прође. Не игра више Зоран Бата Мирковић, нити се неко поред њега наиграо. Није ту ни Младен Крстајић да помери екипу напред и започне акцију стилом везисте. НемаТариба Веста да скочи и однесе и ривале и бусен траве. Одавно нема ни Ненада Ђурђевићада кифлом из слободњака реши неку важну утакмицу.

Али...

Као што њих више нема на терену, тако не би смело да буде дилеме код навијача Партизана да (ли) одбрана актуелног тима заслужује, ако ништа друго, оно бар поштовање. Није (још), и вероватно појединачно никад неће бити, на нивоу клупских асова, није (још) ништа освојила, међутим, није ни изневерила очекивања људи коју су је направили оваквом каква сад јесте. Подаци показују: најбоља је у српском фудбалу. Каквом-таквом.

Можда навијачи црно-белих понекад превише траже. Идеализују. Теже савршенству. Можда и не умеју да цене појединце. Само, овима што сад носе црно-бели дрес у одбрани морају да се поклоне макар једнако као Урошу Ђурђевићу и Леонарду да Силви Сози. Да није било „затезања“ последње линије тешко да би учинак нападачког двојца вредео толико данас. Штавише, пре ће бити да су Мирослав Вулићевић, Никола Миленковић, Бојан Остојић и Немања Милетић ударили добру основу, на неки начин „гарантовали“ сигурности и омогућили капитену младе репрезентације Србије и бразилском крилу да буду овако ефикасни, да са збирно 47 голова доведу екипу у добру позицију да освоји дуплу круну.

Конкретно, Партизанова одбрана капитулирала је 22 пута за целу сезону!

А одиграла је 41 утакмицу. Досад.

Директно одговоран за такав учинак је – Марко Николић. Преузео је тим у играчком расулу, са поремећеним односима у свлачионици, потресен раном елиминацијом из Европе и схватио да мора стрпљиво да ради на рушевинама које је оставио Иван Томић. Циглу по циглу, камен по камен, слагао је повратник у Хумску оно што га је одликовало и у претходном мандату, јасно стављајући до знања да жели најпре да се обезбеди, јер је позади, са Седриком Гогуом, пројектованим да буде носилац одбране, дувало на све стране. Николић је остао веран замислима да игра са два задња везна и мада му то и данас многи спочитавају, уверени да то није укорењено у Партизановој традицији, почетком августа, кад је преузео екипу, то је био једини логичан начин да заустави слободни пад екипе.

Онда је раскрстио са недисциплинованим Гогуом, убрзо променио голмана и после одласка Бојана Шаранова дефинитивно дао шансу Филипу Кљајићу, до средине септембра чекао Мирослава Богосавца, али кад га садашњи леви бек Чукаричког није убедио да је бољи од Немање Милетића, уврстио је међу стартере новајлију из Јавора... Ако се томе дода да му је Мирослав Вулићевић још у Војводину, па и у првом мандату у Партизану, био човек од поверења, добија се одговор на питање како је у таквом окружењу напредовао Блеки Миленковић и зашто је одбрана црно-белих почела да личи на пристојну.

Од оне којој је Напредак лако дао два комада у другом колу или оне која је примила три од Војводине баш на Николићевом дебију – али то је било свега два дана после промоције, те није било реално очекивати да одмах поправи Томићеву штету – постала је чвршћа. Толико чврста да је до данас на 21 такмчарској утакмици сачувала мрежу мирном. Није то безначајан податак. Посебно добија на вредности при сумирању учинка са ривалима за трофеје. На пример, та Војводина, која је везала у чвор Гогуу и Балажица 7. августа, на наредна четири меча са Парним ваљком изгледала је као успорено возило. Није дала ниједан гол! Двапут у првенству, двапут у купу. Притом, у размаку од само 18 дана играле су се три утакмице црно-белих из Београда и црвено-белих и Новог Сада. Сваки пут је мрежа Партизана остала нетакнута (1:0, 0:0, 1:0) и једино што је у тим мечевима Воша имала као зрелу прилику био је покушај Николе Трујића у првом полуфиналном сусрету купа.

А онда Црвена звезда. Убедљиво најефикаснији тим лиге остао је потпуно инфериоран у сударима са Партизаном. Јесенас у Хумској имао је само Руизову шансу  у 90. минуту, у мартовском дербију погодак Гелора Канге пошто је лопта напустила границе игралишта иФилип Кљајић скоро без посла, да би у недавном 154. дербију Ричмонд Боаћи искористио једину прилику из категорије изгледних после пропуста Немање Милетића, који је – подсећамо – дерби одиграо скоро без грешке.

Кад такав учинак има против тимова из врха табеле, онда нема проблема са екипама које, руку на срце, и не желе да нападају фаворита. Посебно не на његовом стадиону, где је циљ углавном примити што мање голова. Да је њен квалитет препознат и ван граница државе, показала је Фјорентина кад је дала 5.100.000 евра и већ завршила трансферНиколе Миленковића (а дечко игра као да се тек сад бори за уговор!), да би Ланс и Анталија зимус нудили примамљиве уговоре Бојану Остојићу, те да се шушка како би Филип Кљајићсазревање међу стативама могао да наплати одласком у иностранство. Уосталом, примио је најмање голова од свих колега у лиги.

Са Вулићевићем на десном и Немањом Милетићем (сетите се да је представљен као фудбалер који има резултате физичких тестова на нивоу Лиге шампиона) на левом боку, Марко Николић и Партизан добили су дефанзиву која навијачима улива поверење у околностима какве владају у српском фудбалу. Колико то вреди у Европи тешко је оценити и нећемо сазнати, јер овај квартет неће играти заједно квалификације, пошто се његов битан шраф – Миленковић – 1. јула сели у Италију.

Зато су одговорни из клуба пред изазовом да му пронађу одговарајућу замену (можда и две, услед такмичења на три фронта) и благовремено темпирају тајминг рекоманде талентованог Страхиње Бошњака у први тим. Вероватно продуже уговоре са Вулићевићем(истиче на зиму) и Остојићем (орочен до јуна), јер су већ уиграни, и омогуће Марку Николићу, условно речено, мирно лето. Без превеликог тумбања, како не би дошао у незавидну позицију с којом се пре шест година суочио Александар Станојевић: да му играче (без обзира на позицију) продају током квалификација.

То се не односи само на одбрану, већ и на тандем задњих везних Евертон-Јевтовић, па и офанзивце кад врше пресинг. Навикнути једни на друге заслужују да провере колико овај зид може да издржи кад се на њега залете јачи шпицеви од суперлигашких. 

Извор: моззартспорт

ФОТО: Стар спорт