Одбили чланство и 5,5 милијарди $

На петнаестогодишњицу распада Југославије, у јануару 2007. године бивши предсједник Македоније Киро Глигоров говорио је о томе како је рат могао да буде избјегнут да није било сујете и личних амбиција лидера Србије и Хрватске Слободана Милошевића и Фрање Труђмана.

Србија 08.05.2017 | 19:00 Сличне наводе могли смо и прије и послије тога да чујемо од разних свједока растурања бивше Југославије, али и иностраних политичара и аналитичара.

И често се постављало питање шта би било да су предсједници република тада прихватили чувену понуду за брзи улазак у ЕУ и помоћ од пет и по милијарди долара?

Да ли је план који је у Београд донијела "европска тројка" заиста могао да спаси заједничку државу од грађанског рата и окрене историју ових простора у неком другом правцу? Многи учесници тих догађаја би годинама касније рекли како то "није била озбиљна понуда", пише "Недељник".

Према свједочењу Кире Глигорова, пред само растурање Југославије као посљедњи покушај да не дође до рата између република у Београд је дошла "тројка из Европске заједнице". Жак Делор, предсједник Европске комисије, Ханс Ван ден Брук и министар иностраних послова Луксембурга Жак Сантер, из земље која је у том тренутку предсједавала. Окупили су чланове предсједништва и изабране предсједнике република, како би им изнијели план.

"Жак Делор је прочитао приједлог који је био усаглашен на Министарском савјету ЕУ:

'Прво, политичком одлуком Југославија ће бити одмах примљена у ЕУ. Друго, да успије реформа Анте Марковића, добићете из буџета ЕУ пет и по милијарди долара', рекао нам је Делор. А онда се показао сав неразуман однос између предсједника република - ако један каже А, други каже Б", испричао је Глигоров прије нешто више од деценије.

Он је истакао да осјећа дио одговорности јер је био у том тиму.

Никако до споразума

"Нисмо могли никако да се споразумијемо. Да није морало баш све да се уништи што је било у бившој Југославији. Ја не спадам међу оне људе који сматрају да је све што је било у бившој Југославији било погрешно и лоше. Има и резултата. И те ствари треба одвајати. Делор нам је тада, такође рекао да свака република која жели да буде независна треба да иде на референдум, и ако то потврди народ биће примљена у УН", рекао је Глигоров.



Углавном се понуда из ЕУ тумачила као понуда која би пратила и конфедерално уређење државе, а Глигоров је посвједочио да је постојала и иницијална идеја о референдумима за независност република. Према свједочењу покојног предсједника Македоније, двојица предсједника Србије и Хрватске нису прихватили Делоров план.

"Јавио се Милошевић и рекао: 'Ја сматрам да треба да створимо чврсту и модерну федерацију са центром у Београду'. Потом се јавио и Туђман и рекао: 'Ја осјећам да имам историјску мисију да обновимо хрватско краљевство. Ми смо имали државу, и сад је треба обновити. И друго ме не интересује'. А онда јадни Алија Изетбеговић каже: 'Молим вас немојте тако, хајде да прихватимо као основу за разговор, па ће ту бити сугестија разних. А ако тога не буде у Босни ће бити крви до кољена"', присјетио се Глигоров сусрета са европском тројком.

Суноврат за све послије распада СФРЈ

Да је тај план прихваћен, сматрао је бивши предсједник Македоније, ствари на Балкану кренуле би у посве другом правцу.

"Да је бивша Југославија остала цијела избјегавши погубне ратове деведесетих и ушла у Европску унију, не само да би људима у региону било боље, већ би и Европска унија била боља", био је закључак пројекта сарадника Њемачког друштва за спољну политику (ДГАП) Корнелијуса Адебара који је размотрио шта би било да је Европска унија уложила веће напоре, прије свега финансијским подстицајима, у опстанак Југославије и њено примање у своје чланство.

Међутим још један од људи који су били присутни на састанку са европском тројком, бивши словеначки предсједник Милан Кучан, сматра да је међународна заједница за вријеме југословенске кризе чинила погрешне кораке.

Кучан је оцијенио да је међународна заједница почела прекасно да се бави југословенском кризом и да из данашње историјске логике Југославија није имала перспективу.

"САД и Европска унија су покушали да спасе Југославију и у тренутку када је било јасно да су унутрашње противрјечности и дезинтеграциони процеси отишли предалеко, тако да држава у којој неки народи нису видјели своју будућност фактички више није постојала", рекао је Кучан.

На питање да ли би новац у износу од 5,5 милијарди долара које је понудила европска тројка, као и придружено чланство Југославије у ЕУ, непосредно прије проглашења словеначке незавиности спасило СФРЈ од распадања, Кучан је рекао да је увјерен да то не би помогло.

"Крајем маја 1991. године у Београд су дошли Жак Делор, тадашњи представник Европске комисије, и Жак Сантер, који је предсједавао Европском заједницом, забринути због стања у Југославији, које се додатно заоштрило јер Стипе Месић није изабран у Предсједништво СФРЈ. За спровођење реформи они су понудили финансијску подршку, а реформе су биле и услов за почетак преговора о придруживању Југославије Европској заједници", рекао је Кучан.

Он је навео да је понуда одбијена јер су заоштрени односи у Југославији тражили много више од економских реформи, а то су дубоке политичке реформе и нови договор југословенских република у дефинисању смисла и принципа заједничког живота, облика и функционисања у заједничкој држави.

"Био је потребан споразум који би гарантовао потпуну равноправност народа Југославије и досљедно поштовање људских права. Милијарде долара нису могле бити замјена за неспособност и неприпремљеност политичких руководстава за један такав споразум, који је могао спријечити насилни распад земље и крвави рат", рекао је Кучан.

(Недељник.рс)