Посљедњи вапај измучених Срба

Српска православна црква и њени вјерници данас празнују Ђурђевдан, који је једна од најчешћих слава код Срба. Уз обиљежавање народних обичаја, традиција је постала и пјесма “Ђурђевдан”, коју је обрадио музичар Горан Бреговић, а опјевала сарајевска група “Бијело дугме”. Међутим, многи Срби данас не знају како је заправо настала та пјесма и које је њено значење.

Република Српска 06.05.2017 | 20:08 Шести мај 1942. године. Хладно сарајевско јутро. Полиција Независне државе Хрватске наредила је да се Србима припреми “ђурђевдански уранак”.

У четири сата ујутру у град су се сливале колоне српских заробљеника из логора, касарни и затвора. На Обали Кулина бана чекао их је воз смрти, који је из Сарајева путовао за Јасеновац. У колони је било око 3000, углавном, младих људи.

Разјарени усташа пред колоном је узвикивао: “Ђе сте, Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!”

На вагонима је писало “седам коња или четрдесет војника”, али су усташе у један вагон уводиле и по 200 заробљеника.

Гладни и жедни, на путу према јасеновачком казамату, заточени Срби падали су у кризе због страха и неизвјесности.



У том општем хаосу један затвореник, иако у грчу и немоћи, из поноса и пркоса, из срца и душе запјевао је:

''Прољеће на моје раме слијеће,
ђурђевак зелени,
ђурђевак зелени,
свима осим мени.

Друмови одоше, а ја остах
нема звијезде Данице,
нема звијезде Данице,
моје сапутнице.''

Због ове пјесме усташе су затвориле шибере на вагонима, а затвореници, збијени једни до других, на малом простору, остали су без ваздуха.



Од 3.000, колико их је кренуло из Сарајева, у злогласни Јасеновац стигло је 2.000 душа, а само њих 200 преживјело је тортуру.

Захваљујући преживјелим, међу којима је и професор Жарко Видовић, истакнути историчар и филозоф, знамо за овај догађај и настанак тужне пјесме српских заробљеника “Ђурђевдан”.

Под утиском ове приче, сарајевски музичар Горан Бреговић обрадио је пјесму која је, у међувремену, постала планетарни хит, који се изводи на више свјетских језика.



''Ево зоре, ево зоре,
Богу да се помолим,
ево зоре, ево зоре,
еј, Ђурђевдан је,
а ја нисам с оном коју волим.''

На нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за воз смрти и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигнуте руке. За промјену, било би добро када бисмо почели поштовати нашу прошлост.

То је једини начин да нас будућност не прогута и да не дочекамо неки нови крвави Ђурђевдан.



БН телевизија