Бесједа Матије Бећковићева

Првенац Николаја Велимировића Религија Његошева пророчка је књига о Његошу, а испоставило се и прва не само о Његошу него и о самом Николају и први тропар испеван обојици. Овим речима синоћ је у шабачком позоришту започео пјесник и академик Матија Бећковић, пошто је из руку епископа шабачког добио књижевну награду "Свети владика Николај Велимировић", коју је тек установила епархија шабачка Српске православне цркве.

Србија 06.05.2017 | 09:48 "У њој се његошевским надахнућем Пустињак лелићски надпевавао са Пустињаком цетињским, владика жички и охридски са владиком и господарем црногорским", рекао је Бећковић.

"Два црнорисца, два отшчелника, два ђака Тихог Преблагог Учитеља у кога су се обукли обојица, а где год су двојица ту су и Света Тројица. Стиховима Преблагом Тихом Учитељу један је закровио Лучу микрокозма, а други започео књигу Религија Његошева. Николај у Његошу није видео само сабрата, сапесника и саплеменика него и себе сама и како сам каже „његову душу оваплотио у себи.

Одмах је млади доцент Богословског факултета у Београду написао речи које се могу тумачити и као најава Његошеве канонизације:“У новијој српској историји нема личности која би се у погледу своје религиозности могла мерити с Његошем... Кад би се, календарским језиком, карактерисала његова природа – он би се могао назвати Његош Великомученик."

Кад се Великомучеником могао назвати тада, каквим ли би се тек Великомучеником и с колико више права могао звати сада, кад се на животно мартирство надодало посмртно пострадање, а великомучеништво претрпели и трпе обојица. Њихова житија се преплићу и сусрећу, а страдања, опорочавања и опањкавања нису престала до данашњег дана. Николаја су замало хајдуци киднаповали још у колевци, а на Његоша је Хад са проклетством рикао откад се родио. Обојица су називани јеретицима и безбожницима, одрицана им је и црквеност и побожност, називани су непријатељима, злочинцима, геноцидним песницима, издајницима свога народа.

Владика Николај је ваљда једини `антисемита и фашиста` на свету који је био роб у логору Дахау. Његош је успео да са оног света почини нечувене злочине на овом свету. А кад се тако говоре и мисле о највећима, шта ли тек мисле о нама осталима. Какви ли су најгори кад су овакви најбољи синови нашег народа?

Против Николаја је доносило резолуције чак и свештеничко удружење, а вест да је преминуо није објавило ни Православље.“Његош је сахрањиван осам пута, његова гробна црква је срушена. Николај се тек пошто је изграђена Кућа цвећа домогао ћивота и Лелића. И Црква је Његоша препуштала књижевницима, а књижевници га у своје друштво нису примали чиноодевена. Николају пак никад нису дали да изађе даље од порте и привири у књижевност и књижевни живот.



Укупно дело Светог владике Николаја, према речима првог добитника награде назване именом генија из Лелића "је најдуже надахнуће и најраскошнија омилитика откад је српског језика, српских песника и беседника. Они који су их прогониили нису ни слутили да им плету несвенљиве венце, кују ореоле, исписују житија и премештају их на иконе. Најмањи су их понижавали, а највећи прослављали и уважавали".

Скерлић је написао за Његоша да је „најдубљи и најјачи дух међу српским писцима, а за Николаја да „није мање интересантан од цетињског владике“.

Слободан Јовановић је казао да је Његош „једини горостас међу нашим књижевницима“, а Владику Николаја убројио међу најзначајније личности нашег јавног живота.

“Пупин је за Његошеве стихове везивао своје највеће научне изуме, а Николајев рад упоређивао са радом Светог Саве. Исидора је написала књигу најдубље оданости Његошу, а у њој се позивала на Николајеву моћну одбрану оригиналности Луче микрокозма. Милован Ђилас је рекао да је Његош “сев наше муње у космосу, у човечанству“, позивајући се у другој, правој књизи о Његошу на Исидору и Николаја.

„Владика Његош представља велики празник у животу српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима без претходника и следбеника. Његов једини претходник јесте донекле велика душа српскога народа изражена у народној поезији.“

Николајеве речи о Његошу односе се и на њега. Истина, он је имао претходника у Његошу, а наследнике имају обојица у најугледнијим синовима Српске православне цркве.

Један од оних који је и за Николаја и за Његоша и за српску поезију највише учинио а најмање говорио је Владика Лаврентије и утолико ми је ово признање важније и милије, поручио је Бећковић.

"Кад је први пут после Другог светског рата објављена Религија Његошева, Лаврентије је био епископ моравички и главни уредник овог издања. Тада се Патријаршија СПЦ налазила у улици 7. јула. Као епископ у Немачкој, штампао је Николајева сабрана дела и илегално их уносио у Србију. Подигао је и Соко град и у њему бронзаног Николаја и храм поезије посвећен Десанки Максимовић. За све ове подвиге шабачко-ваљевске, а потом Шабачке епархије, за велики глас на који је изашао Глас цркве, најписменија рука био му је обдарени ђакон Љубомир Ранковић, приређивач Николајевих и сабраних дела толиких других великана.

О двестагодишњици Његошевог рођења, данашњи митрополит црногорски који седи у Његошевој столици - подсетио је лауреат награде за дело "Праху оца порзије", уписао је Његоша као Ловћенског тајновидца у диптих светих Српске цркве и преместио га на икону. Учинио је то онако како је синовац Владика Раде прогласио за светитеља свога стрица светог Петра Цетињског. Написао је, каже, Житије митрополита Петра Другог, испевао тропар и акатист.

Придружио сам се овом чину спевом Праху оца поезије. Испунило се време да се о 170-годишњици Горског вијенца, који је посвећен Праху оца Србије, заувек споје прах Оца Србије и прах Оца поезије.

(БН/В. Митрић)