Св. Ђорђе спаја природу и вјеру

Ниједан други празник није сачувао толико старословенских и старобалканских елемената као Ђурђевдан - каже др Милош Матић из Етнографског музеја.

Република Српска 06.05.2017 | 07:59 Он подсјећа да се некада од Ђурђевдана рачунало љетње вријеме и такорећи почетак године, па је све што је везано за ђурђевданске обичаје слављење новог животног циклуса.

- Ђурђевдан је увијек везан за Васкрс и за то буђење живота у свему око нас, све цвјета, буја, развија се. Представља слављење новог природног циклуса и једна од теорија је да је Ђурђевдан изникао из аграрног култа, рађања новог живота и плодности. Када посматрамо некадашњи традиционални начин живота, јесен је вријеме за вјенчања и свадбе, а прољеће за рађање дјеце - каже Матић.

Он подсјећа да се на Светог Ђорђа нарочито слави природа и подсјећа на обредно и обичајно купање у ријекама и потоцима, уз накупљено биље и траве.



- Уочи Ђурђевдана, као и на тај дан, нарочито се бере биље и вјерује да тог дана биљке имају посебну љековиту моћ и исцјељујућа својстава. Зато се и до данас задржао обичај прављења ђурђевданског вијенца - каже Матић.

Ђурђевдански вијенац, осим за здравље и лепоту, користи се и у, такорећи, магијске сврхе, вјерујући да кроз такав венац треба да уследи прва плодоносна, ритуална мужа оваца.

- И још једна карактеристика је да је Свети Ђорђе заштитник сточара. Време почетка маја било би вријеме када би се овце ојагњиле. За ту прилику били би направљени ђурђевдански венчићи и колачи кружног облика, кроз који би се музле овце и тако вјеровало у магијску моћ тог првог млијека - објашњава наш саговорник из Етнографског музеја.



Он истиче да је код Рома Ђурђевдан колективни празник и да увијек упућује на слављење природе.

- Увијек се вјерује да је светитељ ту негде око породице, предака и потомака и да у том светом времену чува чланове породице, уз молитвен позив из срца да светац помогне породици која га прославља и која је заправо крштена у дан када се прославља. Ми немамо јасних података од кад се тачно слави слава код Срба, али тек од Светог Саве, који је у својим типицима установио како се слави, можемо званично да говоримо о слави, што ће рећи 12. век - објашњава наш саговорник.

Некада давно, па и данас по селима, већ би од ране зоре жене одлазиле у поља да би брале цвеће и траву за које се вјеровало да је нарочито љековита, помилована руком великог Светог Ђорђа. Од биља би се правили венчићи, који су качени на стоку, родно дрвеће, кућна врата. Кроз венце су дјевојке прогледавале момке. Не постоји хришћански празник који на тако лијеп начин спаја природу и веру и говори о новом циклусу рађања и препорода, увијек тако близу Васкрса.

(Блиц)