Прича: Варалица или геније - Кајзер, нападач који никад није дао гол!

Свако коло чекамо да се деси чудо у кинеској лиги. Чудо да један од најплаћенијих фудбалера на свету коначно постигне гол (?!). Ово “коначно” значи да му тај “подвиг” не полази за ногом већ више од годину дана.

Фудбал 29.04.2017 | 00:00 Тачније већ 22 утакмице које су одигране од како је он стигао у Кину. Додуше, на пар мечева у прошлој сезони није био у тиму због повреде, као и у два у овој сезони. Треба, ипак, бити поштен и рећи да је Езекијел Лавеци, појачање Хебеи Чајна Форчуна “тешко” 27 милиона долара, за 22 утакмице имао шест асистенција.

Захваљујући свом урнебесном учинку у Кини Лавеци је постао вест. Момак који је играо за Ђенову, Наполи, ПСЖ, који је 51 пут облачио дрес Аргентине, превалио је у Кини пут од “наследника Марадоне” до “промашене инвестиције”.

Управо Лавецијева прича из Кине, без намере да на било који начин поредимо две потпуно различите каријере, подсетила нас је на помало заборављену причу о “голгетеру” који је 20 година играо фудбал и није постигао гол. Дудуше, неки тврде да јесте уписао један, постоји наводно и снимак на Yоутубе, али тешко је утврдити да ли је стрелац заиста он.

То је прича о преваранту, чудаку или генију – Карлосу Енрикеу Рапасу Кајзеру.

Каква је сличност између Карлоса и Франца - Кајзера Бекенбауера?! Апсолутно никаква! Осим украденог надимка – Кајзер.

“Ни Исус није свима удовољио”

Сада већ 54-годишњи Бразилац из Рио Парда, од 1979. до 1990. године, имао је задивљујућу каријеру по именима клубова, јер је “наступао” за мексичку Пуеблу, потом за екипе из Бразила: Ботафого, Фламенго, Флуминенсе, Васко да Гаму, Америку и Бангу, Ел Пасо Патриотс из САД, француски Ајачио. Током две деценије дуге каријере не зна се тачан број мечева у којима се појавио бар на трен на терену, али било их је можда тек око тридесетак. Поред клуба Бангу стоји да је постигао чак и један гол, међутим, остала је недоумица када и на којој утакмици је то урадио.

Кајзер је био у том периоду један од популарнијих “фудбалера” у Бразилу, дружио се звездама попут Рикарда Роче, Рената Гауча, Карлоса Алберта Тореса, Едмунда, Ромарија, Бебета, а животна филозофија му је била “желим да будем фудбалер, али не желим да играм фудбал” и зато је стално симулирао повреде. Чим би дошао у нови клуб, на првом тренингу би се ухватио за ногу и онда би уследила пауза, па опоравак, па одлазак.

“Једноставно нисам желео да играм фудбал. То што је неко други желео да ме види на терену није био мој проблем. Ни Исус није могао свима да удовољи, па зашто бих ја”, правдао се касније Карлос Кајзер.

Живот је маркетинг

Он је брзо схватио да је “живот маркетинг”, а бег од немаштине видео је у фудбалу. Знао је да ту могу најлакше да прођу његови трикови и зато је поред колега фудбалера успео да опчини и новинаре, који нису остали имуни на његове измишљене приче. У време када није било интернета, када се није много знало шта се дешава “преко плота”, било му је лакше да “проспе” причу како је у мексичкој Пуебли био мега цар и како су му “Мексиканци понудили држављаство да би играо за њихову репрезентацију”. Бразилци су прогутали те приче, а чланак за чланком излазио је новинама о “новој звезди бразилског фудбала”.

“Увек је имао ‘мали проблем’. Увек је био повређен. Дошао је са вишком килограма, и није имао кондицију да тренира. Шутирао је лоше, играо је лоше. Био је лажни играч, а звали су га Марадона. Хеј, Марадона?! Он јесте изгледао као Марадона, али дебели Марадона”, рекао је Меира за фудбалски часопис “ФоурФоурТwо”.

Карлос није могао да игра, али би зато инсистирао на сликању сваки пут када би се на тренингу појавила камера или фотоапарат. Тада му није било тешко да фолира. При првом контакту с лоптом гласно би јаукнуо, ухватио се за ногу и пао...

“Тада није било магнетне резонанце, морали су да ми верују”, објаснио је Карлос Енрике.

Прасе у средини

На једном тренингу Кајзер је био “прасе у средини”. Око њега је било неколико топ фудбалера, међу којима и суперстар Бебето. Била је то игра без краја, мучна игра за “фејк фудбалера”, свима је било јасно да лажњак никад неће изаћи из круга, али...

“Његова прича била је уверљива. Шармирао би вас чим би почео да прича. Одмах бисте поверовали у све што је рекао”, објашњавао је Бебето опчињеност клубова лажним Кајзером.

Играчи су га волели јер је био срећан и забаван. Често им је организовао и девојке за провод.

Како је Карлос варао?

Шармом је увек знао да се избори за шансу да дође у нови клуб. Фарсу је започео још у Ботафогу 1980. године када се на тренингу шетао са пластичним мобилним телефоном и “одбијао понуде европских клубова” на лажном енглеском језику, као што је била лажна и његова каријера. Нико од Бразилаца није знао шта прича, јер нису знали енглески. Али, појавио се помоћни тренер који је “разумео мумлање”. Када је превара откривена, морао је да тражи нови клуб.

У сваком тиму остао би по пар месеци, јер нико није желео да трпи “силне повреде” којима је био изложен.



Поклонио лопте навијачима да би избегао тренинг

Године 1986. успео је да се домогне и Европе, потписао је уговор за Ајачио, а на промоцији је клуб организовао тренинг са саиграчима на којем је Кајзер требало да покаже свој “огроман потенцијал”. Да би се извукао из тешке ситуације, он је шутнуо све лопте у публику, љубећи грб на дресу. Навијачи су били одушевљени, челници клуба пресрећни јер је “дошао харизматични Јужноамериканац”, а саиграчи су могли на туширање јер више нису имали с чим да тренирају.

Песницама бранио част председника

По повратку из Европе потписао је уговора са Бангуом, а Кастору де Андраду, патрону клуба и моћном човеку који је волео коцку, фудбал и карневал у Рију, смучило се да гледа Кајзера како само трчкара и тренира. Инсистирао је на једној утакмици да коначно уђе у игри и тада је настао проблем. Али, не и нерешив за Карлоса. Да би избегао излазак на терен и разоткривање преваре, Карлос се током загревања залетео на противничког навијача, сукобио се с њим и добио црвени картон. Сви су били у шоку, а Де Андраде је тражио објашњење.

“Бог ми је дао оца, али је он умро. Сада ми је дао другог оца, којег су оптужили да је лопов, а ја никада нећу дозволити да неко тако говори о мом оцу”, објаснио је Кајзер свој поступак.

И, наравно, уместо отказа један од опаснијих људи у Бразилу понудио му је нови уговор, који је Енрике ипак одбио да би отишао да вара неког другог.

Јер Кастра више није могао.

Он је знао ко је Кајзер, али је волео великог уметника у уметности варања.

"Мрзео сам да играм фудбал"

Кријући се иза затамњених наочара Кајзер, који је у међувремену добио надимак “171 бразилског фудбала” (казнени број који се у затворима додељује преварантима), с осмехом говори о својој каријери.

“Хтео сам да се забавим. Нисам хтео да играм фудбал. Имао сам таленат, тако сам и отишао у Мексико као клинац. Мрзео сам да играм фудбал, али сам волео да будем фудбалер”.

Жене, плаже, лагодан живот. То је Кајзер добио варајући у фудбалу.

“Сада се осећам кривим зато што нисам испунио очекивања неких добрих људи. Било их је много око мене и очекивали су резултат. А, ја им га нисам дао”, рекао је једном приликом Кајзер.

И цела прича можда и не би била толико занимљива да није трајала 20 година!

Извор: Б92