Прича: Самоубиство у Оријент Експресу!
У најбољем случају, Лејтон ће од августа бити члан Конференције; у најгорем, неће постојати, угасиће се, његов ће се љупки мали стадион (саграђен 1937. године, капацитет 9. 271 места) раскрчмити, онда ће се навијачи организовати, видели смо и тај сценарио много пута, писали смо о томе и у случају Гретне и Рашден & Дајмондса, направити феникс-клуб и кренути да гиљају од десете, једанаесте лиге, поносни али ипак неутешни. . .
Фудбал 26.04.2017 | 23:45
Дивим се често, а још ревносније завидим - и све чешће, откако су овдашњи “великани” уваљани у таблоидно, политичко, антифудбалско и свако друго блато - ретким познаницима који искрено не хају за резултате “вечитих”, рецимо; па оним другима, а има их, који заиста воле Селту, Њукасл, Фјорентину (технички се ни сви они не би могли сврстати у мале, али хајде да не рушимо аргумент већ на самом његовом почетку); често се сетим, кад год домаћи фудбал склизне испод ламината, мог шкотског пријатеља Мика, навијача Мортона, који тврди да су највеће зло тамошњег фудбала Олд Фирм и жели им све најгоре, даноноћно, с горућом пасијом...
Можда смо наивни ми који тако мислимо, али има много романтике у клубовима који се диче неким давнашњим купом или учествовањем у првом рангу такмичења док су наши очеви били у овим годинама; има више камарадерије међу његовим присталицама, блиски су као породица јер имају заједничко интересовање које већина не капира, постоји аура завереништва код њих, заличе можда и на првобитне хришћане који верују иако су прогоњена мањина, и с осмехом дочекују сваки наредни крст, пардон суботу, када ће њихов клуб - а они га не називају малим, далеко било - вероватно поново изгубити, па шта.
У земљама са дужом фудбалском традицијом то је много распрострањеније, мада не онолико колико би коментатори на сајтовима волели: проценат оних који заиста воле и штују само клуб из свог места или краја града, а не Јунајтед, Ливерпул, Јувентус или Реал и Барсу није ни тамо импозантан.
Но и у том свету, па и у тој Енглеској, која је истачкана тимовима са историјом дужом од многих модерних држава, мали лако могу да постану плен новоталасних разбојника, финансијских хохштаплера, зализаних превараната који не хају за традицију, прошлост, понос. Који дођу да отму шта могу и онда нестану у сутону, док се за њима котрљају коров, судске тужбе и сузе превесланих локалаца.
Како је туробно што нам је то “ништа ново”. Како је страшно што су овакви случајеви већ “класична прича”. Како је бедно што је постало нормално, правило, а не изузетак, да дође неки луди газда из иностранства, преузме клуб за који су дисале генерације, направи од њега циркус и остави згариште где је некада био стадион, симболично или дословно, и згариште у душама навијача.
Лаку ноћ вам желимо са Бризбејн роуда, источни је Лондон, клуб се зове Лејтон Оријент, знамо га из листе, са телетекста, са тикета, знали смо га и пре коју годину када је био сигуран фикс у Лиги један и због једног пенала остао без пласмана у Чемпионшип на Вемблију (25. мај 2014, Оријент је водио 2:0 против Ротерама, али је завршено егал, па је голман Ротерама одбранио два једанаестерца), а ове сезоне кладили смо се против њега: чамио је дуго на самом дну Лиге 2, последњег ранга такмичења који се у Енглеској назива Тхе Фоотбалл Леагуе и који мора бити стриктно професионалан.
Лаку ноћ, а не добар дан, јер малени хероји радничке класе из ниских енглеских павиљона од наранџасте цигле кроз које, не чини вам се, шпартају Дел Бој и Родни, након пораза од Круа прошлог викенда, наредне сезоне, први пут у својој историји дугој 112 година - Лејтон је основан 1881. и у Лондону је, од постојећих клубова, старији само Фулам који опет машта са Славишом Јокановићем - неће играти у Фудбалској лиги.
У најбољем случају, Оријент ће од августа бити члан Конференције; у најгорем, неће постојати, угасиће се, његов ће се љупки мали стадион (саграђен 1937. године, капацитет 9.271 места) раскрчмити, онда ће се навијачи организовати, видели смо и тај сценарио много пута, писали смо о томе и у случају Гретне и Рашден & Дајмондса, направити феникс-клуб и кренути да гиљају од десете, једанаесте лиге, поносни али ипак неутешни...
Пре само три године, када је Оријент био надомак Чемпионшипа, овај крепки лондонски маторац имао је толико велике амбиције да се помињало, чак, да би могао да им припадне и Олимпијски стадион, који је на крају безецовао њихов комшија са докова, Вест Хем; навијачи Лејтона мислили су да имају право на то због своје историје, али и због значаја за локал.
Које историје? “Дуринг тхе wар” - тачно можете замислити и ујка Алберта како скида капу док улази кроз древне капије стадиона на Бризбејн роуду - Лејтон је имао једну дугу зиму у тадашњој Првој дивизији.
Била је то најхладнија година откако се заиграла професионална лопта и измерила температура на Острву - снег се није отопио два месеца, реке су биле залеђене, села одсечена, струја и грејање у рестрикцијама; због чега се и та сезона памти: Болтон, рецимо, није успео да одигра ниједан меч од 8. децембра 1962. до 16. фебруара 1963! - али и преломни тренутак за енглески фудбал, који је тек тада, након година (само)изолације и заостајања за трендовима, почео да хвата прикључак са континентом.
Те године сер Алф Рамзи пристао је да из Ипсвича, првог модерног енглеског тима, пређе на клупу репрезентације, што ће донети контроверзни трофеј Жила Римеа 1966; Манчестер Јунајтед освојио је први трофеј, ФА куп, након несреће у Минхену пет година раније; Тотенхем је постао први острвски клуб који се окитио неком европском титулом, Купом победника купова (у полуфиналу су били бољи од нашег ОФК Београда); за титулу су се до самог краја борили Лестер, Барнли и Тотенхем, али је она припала Евертону; Челси и Њукасл били су у другој лиги; а Лејтон Оријент јесте завршио на убедљиво последњем месту, под вођством ортака Мета Безбија, Ирца с лулом Џонија Керија, али су од те године, и од победа над Евертоном, Ливерпулом и Манчестер Јунајтедом, направили мит, овековечен у књизи Кевина Палмера “А Сеасон ин тхе Сун”.
О томе говоримо, дакле, о разлозима за понос који су нама, тако досадним навијачима “великих клубова” често неразумљиви, али којима се ипак дивимо; није лако живети у пожутелим страницама и слушати приче матораца, а онда сваке суботе доживљавати стресове.
Није лако, али има својих чари, иначе не би туга за Лејтон Оријентом, ових дана опипљива на сајтовима британских листова, била толика.
Јер данас су навијачи црвено-белих остали без јединог што фудбалски фан има, јединог што је, када одбаците све неважности, битно. Без наде.
Прича је, понављамо, тегобна и туробна и већ виђена: после сјајне сезоне 2013. на 2014, газда клуба и његов велики навијач Бери Херн - живописни лик који је стигао да буде и боксерски промотер, и председник Професионалне корпорације за пикадо, и први човек Светске асоцијације снукера, и који је 1995. спасао Лејтон од банкрота - продао је Лејтон благоглагољивом италијанском бизнисмену, ђубретарском магнату Франћеску Бекетију. За новац, да, али много више за обећање да ће на Бризбејн роуд стићи довољно новца и да ће се Лејтон најзад, за годину-две, највише три, опробати поново у највишем рангу такмичења, данас познатом као Премијер лига.
Бекети, који је гро свог бизниса и иметка стекао у Албанији, јесте убризгао новац у Лејтон. Само што није исто, схватиће и Херн и све присталице, разбацивати се новцем и мудро га улагати. Дугокоси ексцентрични газда врло брзо ће показати своје право лице: по угледу на непревазиђеног сународника Мауриција Зампаринија, смениће равно десет менаџера за свега две године. (Добро су и прошли, пошто је Италијан умео и да бије ко га не слуша: после једне победе, јануара 2016, улетео је на терен и нокаутирао легенду нижих лига Ендија Хесенталера, у том тренутку првог асистента тренера Лејтона!)
Бекети је смењивао људе углавном јер га нису слушали, а нису га слушали јер је он желео да поставља тактику, бира играче и доводи појачања; окружио се дилетантима који нису имали појма како се води клуб; више га је занимало да постане познат па је предложио једној италијанској телевизији да направи фудбалски ријалити, чији би победник добио професионални уговор у Лејтону; претила му је и екстрадиција у Албанију, где се против њега води судски процес за прање пара и давање мита; искусни играчи отерани су из клуба а на њихово место дошли недорасли клинци; и све је то био врућ шамар за врућим шамаром верним навијачима Лејтона, који су могли само да протестују и да вичу против Бекетија.
Када је то учестало, газда је једноставно престао да долази на стадион, а његов портпарол је потом оптужио навијаче да су негативно утицали на резултате пошто су играчи, тврдио је он, много волели кад је сињоре Бекети на трибинама...
Циркус је био комплетан, а онда су стигли порезници. Лејтон дугује најмање 10.000.000 фунти компанији чији је власник - ах, ово ће бити тако талијански! - Бекетијева мајка, Лилијана Кондомити. У марту је плаћен део дугова како клуб не би отишао у стечај, али од тада ни играчи ни запослени нису видели ни пенија.
Није лако навијачима малих клубова, чак и они постају плен незајажљивих страних или домаћих инвеститора с дозлабога мутним идејама. Лејтонови су се самоорганизовали и покушавају да скупе довољно новца да очувају клуб изнад воде, пре него што Италијан отперја на своје следеће ђубриште.
Једини разлог за оптимизам тренутно лежи у чињеници да је бивши газда Бери Херн, који је ових дана поднео оставку и на место почасног председника, и даље власник стадиона, због чега здање вероватно неће завршити под багерима, поравнато да се саграде неки солитери, а да још један клуб с душом мора да тражи азил далеко од заједнице која га подржава, због које и постоји.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар