Анализа: Циао, Силвио!

Времена се мењају, опстају само они који могу да се прилагоне новим струјама, а управо то покушава италијански великан АЦ Милан.

Фудбал 18.04.2017 | 23:41 Клуб који су у претпрошлом веку основали енглески исељеници пореклом из Нотингема и стога му дали име на енглеском, који је учинио легендама ове игре појединце као што су Гунар Нордал, Ђани Ривера, Франко Барези, Марко ван Бастен, Паоло Малдини, Руд Гулит, Андриј Шевченко, није одолео савременим токовима у најважнијој споредној ствари на свету, па је како би опстао у мору сурових грабљиваца прешао у руке тренутно најпримамљивијег светског капитала, из Кине, како би и сâм постао један од тих предатора.

Тринаести април 2017. године представља нову етапу у 117 година дугој историји Ассоциазион Цалцио Милан, илити АЦ Милан.

Један од најтрофејнијих италијанских и европских клубова прешао је после три деценије у власништво милијардера из Кине, који су обећали "росонерима" да ће вратити њихов вољени клуб међу најбоље у Европи.

Милан у историји има укупно 18 титула Серије А, пет Купова, седам Суперкупова, седам титула шампиона Европе, два Купа победника Купова, пет УЕФА Суперкупова, четири титуле првака света (три Интерконтинентална купа).

Осам Скудета, пет Лига/Купова шампиона, укупно 29 трофеја, то је остало иза Берлусконијеве 31-годишње владавине у Милану.

"Одлазим с болом, али и с уверењем у модерну игру, борбу на највишем европском нивоу и виски ниво инвестиција и ресурса које једна породица више не може да омогући. Никад нећу заборавити емоције које ми је вођење Милана донело. Људе који су овај клуб учинили великим. Велике тренере и шампионе који су омогућили да заувек постанемо део историје фудбала. Велико хвала и милионима навијача широм света који узвикују "Форца Милан". Без њих Милан не би постојао никад. Због њих смо освојили све што смо могли", рекао је Берлускони по предаји клуба.

Последње године на Сан Сиру претиле су да клуб задеси судбина из средине 1980-их, када је тада десетоструки шампион Италије једва "дисао", успео чак и да испадне у Серију Б, те дође на руб банкрота. Тада се као месија појавио локални човек који је пре него што је стекао богатство преко некретнина и медија преживљавао као музичар на крузеру и трговачки путник.

Клуб који је био у дуговима до гуше, без власника јер је побегао из земље, преузео је за ситне новце у своје руке и вратио наду навијачима. Северна трибина је славила: "Силвио, Милан те воли", "Сивлио, спаси нас срамоте", "Силвио, реши се ових лопова", редали су се транспаренти на стадиону. И тако је 10. фебруара 1986. почела ера Берлусконија, 20. председника у историји Милана.



Пре својих "бунга банга" забава које су га коштале приватног живота и политичке каријере, Берлускони је тада још невиђеним начином управљања клубом створио први модерни суперклуб. Оно што данас можемо да видимо у Премијер лиги и Лиги шампиона, темељи се налазе на Сан Сиру.

У време једне од најшареноликијих деценија он је донео револуцију у фудбал. Донео је еру модерног, прогресивног, пословног стила управљања, за разлику од патријархалног и конзервативног Јувентуса.

Стигао је хеликоптером, тачније са три за цео свој тим, праћен Вагнеровим "Валкирама", дубоких џепова и огромном амбицијом обећавајући навијачима испуњење најлепших снова. Дочекало га је њих 10.000. Обећао је снове пред капитеном Франком Барезијем и тренерским тимом у којем је био и тада млади Фабио Капело.

Веровао је да је фудбал једноставна, лака игра, забава и спектакл. Управо та идеологија је учинила Милан оним што јесте данас у историјским књигама. Учинио је Милан једним од најзабавнијих клубова на свету, и што је још важније најбољих и најтрофејнијих, редајући трофеје из године у годину.

Мајстор маркетинга, брзо је привукао пажњу јавности па тако и новац, одмах је оборен рекорд са 60.000 сезонских карата.

"Милан је тим, али и производ који може да се прода, нешто што може да се понуди на тржишту", била је јасна порука Берлусконија.

Улагало се у инфраструктуру и омладинску школу, опростило се са неуспешним експериментом са Енглезима, а клуб се окренуо домаћим адутима. Поред већ доказаног Барезија упоредо са растом милана кренуо је и развитак будућих легенди Малдинија и Алесандра Костакурте, а прва капитална инвестција била је Аталантина "десетка" Роберто Донадони, украден испред носа великом ривалу Јувентусу.

У међувремену, стиже непревазиђени холандски талас талената о којима је причала цела Европа, а Берлускони није остао имун на то. Брзо су се обистиниле гласине о доласку Марка ван Бастена и Руда Гулита, а касније им се придружио и Франк Рајкард.

Две године по доласку Берлусконија стигао је први Скудето, након деветогодишњег поста, а већ следеће сезоне покорена је и Европа. Прве титуле није донела трајну доминацију, уследила је кратка пауза, па је "Витез" Силвио наставио да улаже у тим. То доводи до нове смене тренера, а клуб преузима Капело.

Њему стижу нове европске наде Звонимир Бобан, Дејан Савићевић и Марсеј Десаи, један за другим у низу, који уз већ поменуту кичму тима отпочињу најблиставију еру у Милановој историји, прву половину 90-их која доноси "росонерима" четири Скудета и две Лиге шампиона.

Трећи талас није стигао на сличан начин, па је уследио благи пад крајем века, али 2001. почиње нови, на жалост последњи велики Берлусконијев циклус. Осмогодишња ера Карла Анчелотија на крилима Андрија Шевченка, Андрее Пирла, Рикарда Каке, Кларенса Седорфа, Кафуа, Филипа Инзагија, Алесандра Несте, Ђенара Гатуза. Два финала ЛШ, једна титла и један болан пораз у Истанбулу, те нови Скудето.

У међувремену се догодила афера Калчополи, која није коштала Милан статуса прволигаша, али је умногоме уздрмала клуб. Опет није стигао нови талас наследника, долазак Златана Ибрахимовића, Робиња и Алешандреа Пата је донео последњу титулу 2011, али је то био само последњи трзај великана.

Раст Миланове моћи свакако је допринео и Берлусконијевој, што га је довело до позиције премијера, најдуготрајнијег у послератној Италији. Али, као што то по правилу бива, ко достигне огромне висине мора затим и да се врати на дно. А то се постепено дешавало у оба случаја, како са власником, тако и са његовом омиљеном играчком.

Све је мање вукао велике потезе, пребацио је велики део одговорности на своју ћерку Барбару и верног дугогодишњег саборца Адријана Галијана, али резултати су почели да изостају.

Милан је у првој деценији текућег века и даље важио за један од најпрестижнијих тимова на свету, лако су стизали играчи, па су и резултати колико-толико били присутни, али то је само одлагало суноврат великана. Упркос поменутој титули из 2011, Милан није успео да се врати на колосек доминације.

Током Берлусконијеве ере Милан је водило укупно 15 тренера, Саки, Капело и Тасоти су имали по два мандата, а чињеница да су чак шесторица седела у претходне три године, најбољи је знак стања које је довело до нове револуције на Сан Сиру.

Берлускони је у међувремену остао без своје фотеље у Палацо Киђију, изгубио је подршку и навијача који су почели све гласније да се буне због клупске политике, а пошто Милан није могао да се избори са таквом ситуацијом само на основу великог имена, нешто морало да се промени.

Промена се зове Россонери Спорт Инвестмент Луx. Завршила се ера "Витеза", почела је Кинеза. За 520 милиона евра, уз додатних 220 за отпис дуговања бившег власника компаније Фининвест, Кинези су преузели кључне улоге на Сан Сиру.

"Остаћу пре свега и највише навијач Милана, клуба који ме је отац научио да волим као своје дете, сан који смо заједно остварили", опростио се Берлускони од својих "росонера".

Могу ли Кинези да опет оживе његов сан?

Извор: Б92