Анализа: Ко умјесто Стефана Марковића?!
Србија у Марковићевом лику није остала само без квалитетног дефанзивца и играча из кога “кипи“ репрезентативно искуство. Већ и једног од миљеника генерације. Човека кога обожава цео тим, па и сам Александар Ђорђевић. Селектор је у њему видео војника за најтеже задатке, али и премосницу између стручног штаба и играча. Био је пажљиво бирани елемент у комплексном систему који је све делове спајао у нераскидиву целину.
Кошарка 17.04.2017 | 22:20
Овим речима недавно је Стефан Марковић у изјави за Спортски журнал и дефинитивно закључао врата било каквом надању да предстојећег лета опет навуче дрес националног тима и поведе Србију у борбу за толико чекано европско злато.
Мада је од момента када је ставио тачку на репрезентативну каријеру, до тренутка изјаве с почетка текста прошло више од пола године, што је сасвим довољно времена да се утисци слегну и можда још једном преиспита одлука, Марковић је остао чврстог става да је време да његово место заузме неко млађи.
Али, ко онда на упражњено место? Наравно, селекторова је једина валидна и легитимна. И њу ћемо, као такву, увек поштовати. Пред Александром Ђорђевићем је доста времена да одлучи какав ће потез повући. Имаће деликатан посао.
Пре него што се упустимо у дубљу тематику, треба напоменути и да ће доста зависити од тога да ли ће остатак стандардне поставе бити на располагању. О томе ипак други пут. Узећемо претпоставку да ће се и овог пута одлучити за комбинацију седам ниских - пет високих играча.
Изнад свега, сваки евентуални позив играча који изворно није плејмејкер са собом вуче одређена померања у тиму. Позициона, наравно.
Од плејмејкера са искуством Србија на располагању има капитена Милоша Теодосића и Стефана Јовића, који још муку мучи са повредом леђа. Али, није да се Ђорђевић већ није хватао у коштац са ситуацијом да не може да рачуна на једног покретача.
Подсетимо, сличан проблем са изостанком једног члана трилинга Теодосић - Марковић – Јовић десио се и пред Европско првенство 2015. године. Тада је Звездин мозак и диригент игре морао да пропусти велико такмичење управо због невоља са леђима.
Мада је тада уместо Јовића на припреме позван Стефан Пот, садашњи играч Партизана, у то време под уговором с румунским Асесофтом, тај потез направљен је како би репрезентација могла несметано да настави са тренинзима. У преводу - Пот није био у комбинацији за тим, али је радио са остатком селекције. Ђорђевићев коначни избор био је - Драган Милосављевић.
Зато је логично да се опет постави питање - да ли је Милосављевић тај који ће заузети Марковићево место? Не директно, у смислу организације игре, већ у систему Орлова. Милосављевић иза себе има сасвим задовољавајућу сезону у Алби, где је капитен, те други стрелац тима с просеком од 13 поена, што га ставља одмах иза Елмедина Кикановића.
Поени, ипак, не играју пресудну улогу у овом случају. Већ много других ствари о којим Ђорђевић и његови најближи сарадници темељно воде рачуна.
Србија у Марковићевом лику није остала само без квалитетног дефанзивца и играча из кога “кипи“ репрезентативно искуство. Већ и једног од миљеника генерације. Човека кога обожава цео тим, па и сам Александар Ђорђевић. Селектор је у њему видео војника за најтеже задатке, али и премосницу између стручног штаба и играча. Био је пажљиво бирани елемент у комплексном систему који је све делове спајао у нераскидиву целину. Осим тога, од трансфера у Зенит Марковићева клупска каријера доживела је нови процват, па је тако постао водећи асистент Еврокупа и тима из Санкт Петербурга.
Истина, по ономе што је Марковић пружао у репрезентацији, водећи се чистом логиком, Србији недостаје играч изражених дефанзивних способности. Милосављевић поседује тај квалитет, познаје Ђорђевићев систем и један је од играча које селектор воли. Пошто није организатор, то би условило одређене ротације у тиму.
Подсетимо, за Милосављевића није било места на ужем списку кандидата за Рио, што се тада могло правдати чињеницом да је Ђорђевић на располагању имао тројицу главних плејмејкера.
Да ли би Богдан Богдановић у будућности могао да буде прекомандован, или ће ту улогу добити Немања Недовић? Не потпуно, већ делимично, као испомоћ Теодосићу и Јовићу?
Фенеров расни шутер већ је имао прилику да се бави овим послом у време када је Партизан погодила највећа мука са повредама. Од тада, до данас, Богдановић је много радио на разним сегментима игре, а посебну пажњу обраћао је управо на одбрани и „читању“ пик'н'рол ситуација, као и на још бољој контроли лопте. Поставља се питање вреди ли „спутавати“ га додатним задацима, с обзиром да из године у годину израста у скорера каквог Србија дуго није имала?
Присећајући се дешавања са Евробаскета долазимо до чињенице да је, заправо, трећи плејмејкер био - Немања Недовић.
Освајач Еврокупа игра најбољу сезону у досадашњој каријери и непрестано расте његово самопоуздање. Експлозивност, брзина, окретност и страшне атлетске предиспозиције одавно су нешто што краси Недовића. У последње време доста је радио на шуту, а чак је и у Малаги с времена на време био секундарни плејмејкер. Стриктно гледајући одбрани сегмент, Недовић не би могао да стане у Марковићеве патике. Али, у свакој контри или бржем нападу његова брзина дошла би до изражаја.
Но, треба подсетити и на то да Ђорђевићев стил тражи комбинацију нападачки и дефанзивно оријентисаног бека у исто време на паркету. На пример, Теодосић и Марковић/Јовић, односно те 2015. године Недовић и Марковић.
То нас доводи до питања - да ли Србија има спремну алтернативу која би бар делом могла да одмени Стефана Марковића у оригиналу? Дакле, шта ако селектор процени да Недовић или Богдановић нису довољни за “јединицу”?
Листа је прилично кратка. Односно, у овом тренутку се своди се два имена: већ поменутог Милосављевића и - Бранка Лазића.
Име бека Црвене звезде тек стидљиво се помињало као потенцијално решење у српском тиму ове сезоне. Чак и код врсних познавалаца кошарке. Лазић је одавно прерастао улогу играча са искључиво специјалним, дефанзивним задацима. У дефанзиви је неспорно мајстор и његова атомска енергија често је носила Звезду у тешким временима.
Као и Милосављевић, ни Бранко Лазић није директна замена за Марковића, већ системска. С тим што Лазићу недостаје репрезентативног искуства. Пошто исто нема још од јуниорских дана. Односно, од 2007. године, када је у генерацији са Миланом Мачваном, Филипом Човићем, Душаном Катнићем и осталима узео злато преко Грчке, на Европском првенству у Шпанији.
Ђорђевић ће покушати да изабере решење које би што мање, условно речено, нарушило већ постојећи систем. Знамо да је селектор годинама уназад често био мета незадовољних кошаркашких радника, али и навијача, због својих избора. Али оно у чему је, поред континуитета добрих резултата, Ђорђевић успео јесте да одржи мир у свлачионици и да спољашња дешавања не угрозе рад тима. Довољно је сетити се целе ситуације настале око Бобана Марјановића прошле године. Или када је за Мундобаскет 2014. изненадио јавност и у национални тим позвао Николу Калинића, Стефана Јовића и Стефана Бирчевића. Притисци нису јењавали, а Ђорђевић је увек гледао да одржи баланс који гарантује резултате. С обзиром на две сребрне медаље с два највећа такмичења, нико нема право да сумња у Ђорђевићевизбор.
Изузев Милосављевића и Лазића, осталих нема много, што јесте проблем своје врсте. О чему су многи кошаркашки радници већ говорили и упозоравали на потенцијално велики недостатак.
Огњен Јарамаз и Василије Мицић такође су опције које се донекле намећу и изворно су плејмејкери. Критичари тврде да млади бисер Меге има квалитет да једног дана понесе репрезентативни дрес. Питање је да ли је тај моменат баш сада? Мицић, с друге стране већ има репрезентативно искуство из времена када је Душан Ивковић био селектор и наступао је за Србију на Евробаскету у Словенији 2013. године. Али, од тада је националном дресу био најближи само уласком на шири списак кандидата.
Свакако има више искуства од Јарамаза, добар је дефанзивац, али нејасно је да ли је то играч каквог Ђорђевић жели, иако има солидну сезону у турском Тофашу. Марко Гудурић и Раде Загорац јесу кандидати за национални дрес, баш као што су били и прошле године. Али, они су такође скорери, атипична решења за постојећи недостатак, а пре свега - играчи напада, мање одбране. Стефан Пено је име које се често провлачи кроз кулоаре. С тим што је то играч будућности, не садашњости. Као и Никола Радичевић, који и даље расте играма у АЦБ лиги.
За организациони део не би требало да бринемо, јер Србија би требало да има Николу Јокићакао тајно оружје. Што је тип играча каквог једино у својим редовима има Шпанија са браћом Гасол. Већа је недоумица - ко ће наследити популарног Пефија?
Питање јесте комплексно, али валидно, иако је до првог окупљања националног тима остало још три месеца.
Селектор Ђорђевић недавно је од својих сарадника и људи из Кошаркашког савеза Србије затражио да се направи озбиљан скаутинг домаћих играча у САД. Ова одлука може да радује, посебно јер српских играча у лигама „с оне стране Атлантика“ има више него остале европске земље. С тим што би овај пројекат могао да донесе резултате тек у будућности. Односно, прво кроз адаптацију у универзитетској и Б репрезентацији, а онда тек у првом тиму.
Било како, остало је довољно времена да се донесе права и ваљана одлука. И опет, у селекторов избор не сумњамо.
Коментари / 0
Оставите коментар