Интервју - Шилобад и Стевановић: Били смо прваци Европе!

Актери историјског тријумфа Партизана и српске кошарке у интервјуу за МОНДО евоцирају успомене на сезону 1991/92, чији врхунац су били тројка Ђорђевића и победа над Хувентудом у дворани "Абди Ипекчи" 16. априла.

Кошарка 15.04.2017 | 23:44 Године пролазе, али титула првака Европе освојена 1992. године у Истанбулу не губи сјај. Напротив.

Мало-помало, јубилеј по јубилеј, прошло је четврт века од вечери у којој је Партизан тројком Александра Ђорђевића, пар секунди пре краја, победио Хувентуд 71:70 и подигао "Л'Екипов" трофеј.

Успех, грандиозан сам по себи, добија на тежини када се зна да су га црно-бели остварили док је на територији СФР Југославије буктао ратни пламен. Због тога су од осам утакмица Купа шампиона као домаћини, само једну (прву четвртфиналну, против Кнора из Болоње) одиграли у Београду. "Дом далеко од дома" била је Фуенлабрада, предграђе Мадрида.

Такође, треба истаћи да је титула освојена стриктно домаћом памећу и квалитетом, док су ривали имали најмање по двојицу странаца.

Жељко Обрадовић право из патика је сео на тренерску клупу, помагао му је легендарниПрофесор, Александар Николић, а на терену су главну реч водили Саша Ђорђевић и Предраг Саша Даниловић, који су те сезоне ушли у пробрану групу асова европске кошарке.

Остатак екипе био је спој младости (више), искуства (мање), велике амбиције и вере у себе, а међу момцима који су као тим вредели много више од збира њихових појединачних вредности, били су и центри Млађан Шилобад и Зоран "Страги" Стевановић.

Први је на почетку сезоне имао само 20, други 21 годину, али су током читавог такмичења и на самом Фајнал фору имали своје улоге, из којих су допринели историјском тријумфу.

Захваљујући њима, враћамо се у лето 1991, након последње сезоне у којој је одиграно комплетно првенство Југославије.

Сплитска Југопластика била је троструки узастопни шампион Европе и троструки узастопни првак (ускоро бивше) заједничке државе, тако што је у финалу плеј-офа победила Партизан, уз аплаузе коректне и објективне публике у новобеоградској Хали спортова.

И репрезентација Југославије, из које је током такмичења - по политичком диктату из Љубљане - изашао Јуре Здовц, одбранила је континентални трон. Обрадовић је требало да буде тамо, али није, из разлога о којима има речи и у тексту пред вама.

Почетак припрема црно-белих за нову сезону није обећавао европску титулу, али је био занимљив из много разлога...

СТЕВАНОВИЋ: Дошао сам из крагујевачког Радничког и то ми је била друга година у клубу. Био сам код Дулета Вујошевића у сезони 1990/91, заједно са Николом Лончаром сам играо за Крагујевац на двојну лиценцу, а онда су Партизан преузели Жељко и Профа. Тог лета сам у договору са Жељком имао посебан режим исхране, доста сам смршао већ до почетка припрема…

ШИЛОБАД: Чак си и претерао, није ти пријало.

СТЕВАНОВИЋ: Да, није ми пријало у неком тренутку. Почели смо припреме у Будви, десет дана у друштву жена и девојака - ко их је имао у то време. Ја сам мало каснио јер ми се брат женио. Кад сам стигао у хотел, испред су стајали Жељко, Иво Накић, (Влада) Драгутиновић, Сава (спортски директор Миленко Савовић)... Поздрављамо се, а Сава ме не препознаје колико сам кила скинуо. Било нас је мало, једва десетак...

ШИЛОБАД: Лончар, Ребрача и ја смо са репрезентацијом били у Едмонтону, на Светском омладинском првенству. То је била последња репрезентација старе државе, Хрватима су негде у полуфиналу јавили да више не смеју да играју. У тиму су били Бодирога и Тарлаћ, Дуле је био селектор. По Југославији се већ пуцало. Кренули смо возом из Београда ка Загребу, међутим, код Мирковаца су нас зауставили и рекли да не можемо даље. Пребацили су нас у аутобус до Винковаца, па смо ту чекали други аутобус за Загреб, где су нас чекали хрватски и словеначки играчи. Сећам се да смо дошли у хотел око поноћи, сели смо да вечерамо, а била је у току нека свадба. У поноћ - сви устају и почињу да певају "Лијепа наша", само ми седимо и гледамо се. Ујутру смо се нашли са Хрватима и одлетели смо из Загреба за Канаду.

Какве су биле жеље, планови?

ШИЛОБАД: Мени је то била трећа сениорска сезона. Две сам провео у Звезди, то ми је била прва у Партизану. Били смо млади. Нико, наравно, није очекивао да ћемо освојити Европу, али кренули смо амбициозно. Екипа је била жељна доказивања, Жељку је била прва година на клупи...

СТЕВАНОВИЋ: Сећаш се да су наши хтели да играмо неки Куп Сапорте, Куп Кораћа, да прескочимо Куп шампиона јер смо много млади?

ШИЛОБАД: Да, професор Аца Николић је највише инсистирао на томе. Ми смо играли квалификације за Куп шампиона против Солнока и требало је да будемо домаћини негде ван земље. Жељко је одлучио да обе утакмице играмо у гостима, а Професор је говорио "Па не ваља то, нећемо проћи"... Међутим, прошли смо без проблема, обе смо добили по двадесетак разлике.

Како сте функционисали као екипа, на терену и ван њега?

СТЕВАНОВИЋ: Ја сам у Крагујевцу био најмлађи у екипи, исто као Шики у Звезди. Кад смо дошли у Партизан, сви су генерацијски били близу, мало изнад 20, па највише до 25 година. Само је Шара (Драгиша Шарић) био старији. Али, знало се све, ко шта ради.

ШИЛОБАД: Кад смо путовали, носили смо пет лопти. Ко носи лопте? Пет најмлађих. То смо били Страги, Ребрача, Лончар, ја и Саша (Даниловић). И Саша је лудео што он мора да носи, пошто је ипак био један од главних играча.

СТЕВАНОВИЋ: После свих сезона које сам одиграо, мислим да смо тада имали једну од најбољих атмосфера у свлачионици, иако је било и проблема, свађа, нервозе. Било је напорно. Много смо путовали, неиспаваност је била проблем. Играш утакмицу до 10-11 сати увече, одеш у хотел, вечераш и ујутру у пет крећеш за Београд. А тамо тренинг одмах увече, сутра утакмица домаћег првенства и тако даље.

ШИЛОБАД: Најчешће смо ишли преко Цириха. Дешавало се да по седам-осам сати чекамо следећи лет. Спавање по аеродромима је била нормална ствар.

СТЕВАНОВИЋ: Изнајмиш собу за спавање, а кад ти зазвони сат - не знаш где си.

ШИЛОБАД: Сад сви скраћују чекање гледајући телефоне. Ми смо више били окренути једни другима...

СТЕВАНОВИЋ: Занимљиво је и да је Жељко радио неке тренинге са нама. Ако се неко повреди или разболи, Жељко се скине као десети...

ШИЛОБАД: ...да одглуми, да бисмо поставили акције 5 на 5. Тада на пут није ишло 12 играча, него 10.

Како вам је изгледала Фуенлабрада када сте први пут дошли?

ШИЛОБАД: Имали су малу, нову салу. То је било време зачетка кошарке у том месту и вероватно су зато нама понудили да ту играмо, да бисмо привукли људе, да заволе кошарку. Нама је било чудно што играмо ту, а они су у почетку долазили, да не кажем по наредби, али не знајући шта ће видети. Временом су они заволели нас и ми њих, успоставили смо хемију и после пар утакмица смо се осећали буквално као код куће. Једва смо чекали да дођемо опет.

СТЕВАНОВИЋ: Имали смо по 200-300 гледалаца на тренинзима.

ШИЛОБАД: Где год да смо отишли, сумњам да бисмо то доживели.

СТЕВАНОВИЋ: Навијачи су доносили торте за рођендан нашим играчима.

ШИЛОБАД: Навијали су за нас и против шпанских екипа, па су их критиковали по новинама, како могу то да раде. Било је чудно и за нас. Није било исфорсирано, просто се десило.

Колико сте времена проводили тамо?

ШИЛОБАД: Долазили смо дан-два пре утакмице, али дешавало се и да вежемо два кола, па да останемо по 10 дана.

СТЕВАНОВИЋ: Три пута смо били по 10 дана. Имали смо два шпанска тима у групи, Хувентуд и Естудијантес, и ми трећи.

Можда и најбоља утакмица у Фуенлабради одиграна је против Хувентуда. Партизан је добио поеном разлике...

СТЕВАНОВИЋ: Губили смо целу утакмицу и стално стизали. У једном тренутку је Иво Накић погодио тројку од таблу са "капице", а они дали кош на другој страни и водили са пола коша. Иво је онда промашио, Коприва (Славиша Копривица) ухватио лопту, промашио зицер, па сам ухватио ја и свирали су фаул на четири секунде пре краја. Убацио сам оба бацања, али Ђофреса је за три секунде стигао до нашег коша. Коприва му је ударио банану на полагању и тако смо победили... Али, чини ми се да је најважније било да у Фуенлабради победимо Бајер. То је била утакмица за пролаз.

ШИЛОБАД: А, највеће изненађење смо направили победом у Милану.

Ви сте били део младе центарске линије, уз Жељка Ребрачу и Копривицу као јединог искусног?

ШИЛОБАД: Углавном су играли Страги и Копривица, Ребрача и ја смо их мењали по потреби.

СТЕВАНОВИЋ: Знаш како смо ми играли? Никад ниси знао ко ће да одскочи. Двојица Саша су играли одлично, али имао си, рецимо Драгутиновића, који освоји 10 лопти у одбрани, узме пет-шест скокова, да пет-шест асистенција, разигра целу екипу... Иво је погађао, Коприва играо врхунски ту сезону, Лончар као најмлађи исто... Кад уђеш - играш. Тако смо и тренирали. Код Профе смо морали да знамо све акције. Ми, као центри, морали смо да знамо кретње плејмејкера.

ШИЛОБАД: Профа те у неком тренутку тренинга заустави и пита те где ти је овај играч, а где је овај. Морао си увек да знаш где се ко налази. Могли смо да играмо затворених очију.

СТЕВАНОВИЋ: Било смо невероватно уиграни, спремни на сваку ситуацију. Центри су преводили лопту у напад и звали акције када противник притисне Сашу Ђорђевића. Имали смо зону 1-3-1, коју је пре тога играла Југопластика, са Кукочем у задњој линији. Кад станемо у ту зону, на брзину смо узимали по три-четири лопте. Дамо шест лаких поена, онда успоримо, па опет.

Какав је био однос са Жељком Обрадовићем, као дојучерашњим саиграчем?

СТЕВАНОВИЋ: То се све брзо одиграло. Нама је на тренинге долазио Ранко Жеравица, да гледа да ли да нас преузме. Није му се свидела концепција тима... На крају су Жељка скинули са авиона (за Еуробаскет у Риму) и довели га у Халу спортова. Од првог тренинга је заузео став. Рекао је "радили смо то, то и то, сад више не можемо".

ШИЛОБАД: Иви Накићу је то најтеже пало, јер се највише дружио са Жељком. Излазили су хиљаду пута заједно, а сад одједном треба да се направи однос тренер-играч, а то не може преко ноћи. Ипак треба да прође време, да се направи дистанца, да схватиш да не можете да се зезате као што сте се зезали раније.

По чему памтите Професора?

СТЕВАНОВИЋ: Дођеш у "Пионир" после победе - не ваља ништа! Играо си овако, ти онако, ништа ниси знао...

ШИЛОБАД: Ако победимо, онда нас изгрди... Тражио је грешке и у тим утакмицама, рачунајући да смо полетели и да треба да нас спусти. А, кад изгубимо, онда говори шта су биле добре ствари и диже нас. Покушавао је да нас увек држи на истом нивоу. Ни горе, ни доле. Баш у Истанбулу, после титуле, Иво је кренуо да узме флашу воде, ћушнуо је чашу са стола и чаша се разбила. Профа долази истог секунда: "На шта ово личи, шта ви радите, шта славите, ломите, срам вас било, зар не знате да за два дана играмо против Првог партизана у Ужицу?!".

СТЕВАНОВИЋ: Не, против Слободе из Тузле!

ШИЛОБАД: Он у таквом тренутку - где ми још нисмо свесни шта смо постигли - размишља о следећој утакмици, где ћеш ту Слободу вероватно добити са 20 разлике, али није дозвољавао да изгубиш фокус, јер је веровао да то може да одведе губитку титуле.

Од свих вас су касније само Ребрача и Даниловић успели да узму још једну европску титулу (чак ни Ђорђевић није), што је очигледан доказ да ни одлазак на Фајнал фор, а камоли титула, просто не могу да се планирају?

ШИЛОБАД: Ми у Партизану смо јако поносни на четири учешћа на Фајнал фору. То је велика ствар, малтене равна освајању титуле, с обзиром на услове у којима радимо, у односу на друге. За мене су сви остали Фајнал форови вредни колико и титула из Истанбула.

Екипа из 1988, по именима и таленту можда и најјача у историји Партизана, била је тек трећа у Европи.

СТЕВАНОВИЋ: Никад не знаш шта може да произађе из атмосфере и доброг рада, кад се склопе коцкице. Ми смо у Фуенлабради добили Хувентуд са та два моја пенала, па смо добили Милано у гостима, па у четвртфиналу ишли на Кнор, који је био први у групи...

Тада се прва утакмица играла на терену слабије пласираног ривала. Партизан је отишао у Болоњу са вођством од 1:0, па изгубио реванш 61:60 и пред "мајсторицу" је било логично запитати се да ли ће се још једном указати таква шанса. Међутим, црно-бели су на "врућем" терену славили резултатом 69:65.

ШИЛОБАД: Био је ружан осећај после те коју смо изгубили. Имали смо их.

СТЕВАНОВИЋ: Невероватно је како смо тада успели. Рецимо, ми када смо у финалу против Беочина 1995. изједначили на 2:2, није било шансе да у "Пиониру" изгубимо "мајсторицу". А, у Кнору играју Венингтон, касније НБА шампион, Бинели, Здовц...

ШИЛОБАД: Сада људи причају како смо имали двојицу Саша, па како све то и није био неки подвиг. Али, ни један ни други у то време још нису имали ту тежину. Тек су је добили те сезоне, када су букнули, направили јаке уговоре и отишли у иностранство.

СТЕВАНОВИЋ: Сале Ђорђевић је 1990. отишао у НБА и вратио се. Прва његова утакмица по повратку, била је моја прва званична за Партизан. Септембар месец, куп утакмица у Крагујевцу, тада се то играло на почетку сезоне. Саша Даниловић је у то време био само таленат, који је стварно много тренирао, као и сви ми.



Какве су биле припреме за Фајнал фор?

СТЕВАНОВИЋ: Први доживљај из Истанбула који памтим је хотел у коме смо одсели.

ШИЛОБАД: Хотел "Свис". Мислим да до данас нисам био у бољем... Отишли смо на тај Фајнал фор верујући да можемо нешто да урадимо. Зашто? Зато што су све екипе тамо биле из наше групе, са свима смо већ играли и побеђивали их, осим Естудијантеса. Можда смо имали срећу што нисмо играли са њима и у Истанбулу, јер нам нису одговарали, мада ко зна шта би било да јесмо.

СТЕВАНОВИЋ: У полуфиналу смо играли против Милана (82:75), да не набрајам сад сва имена, али то је била екипа, бре. Рива, Роџерс, Дарил Доукинс...

Имао је 21 поен и 19 скокова у полуфиналу!

СТЕВАНОВИЋ: И после кажу да смо га добро чували, ха-ха-ха.

ШИЛОБАД: Био је играчина. Колико се сећам, успели смо да га избацимо са пет личних грешака. Није завршио утакмицу.

СТЕВАНОВИЋ: Био је огроман. Какав бре Пековић, о чему причамо...

ШИЛОБАД: Поздрављамо се на загревању, рукујемо се, ја имам утисак да су му прсти на мојој подлактици! Имате снимке, како је он закуцавао, као да држи пинг-понг лоптицу.

СТЕВАНОВИЋ: Кад смо играли у Фуенлабради, ударио ме је лактом у гркљан, нисам могао да дођем себи два дана. Нисам могао да попијем гутљај воде.

ШИЛОБАД: Али, био је добар тип, није играо прљаво. Сале Ђорђевић се после сретао са њим по Италији и причао нам да је феноменалан лик.

У финалу, Хувентуд...

ШИЛОБАД: Свидело нам се што су они прошли, јер смо са њима имали скор 1-1.

СТЕВАНОВИЋ: Изгледало нам је да ће бити лакше. Јер, Естудијантес је играо прљаво, баш су тукли.

Хувентуд је у четвртфиналу избацио Цибону 2:0, па у полуфиналу победио Естудијантес 21 разлике. Пре тога су имали 11-3 у групи.

ШИЛОБАД: Била је тешка утакмица. Гледали смо је много пута. Ниједном није било више од пет-шест разлике за било кога. Буквално је свака лопта била битна.



Какав је био амбијент?

ШИЛОБАД: То је време у коме се наша земља налази у ратном стању. У Истанбулу није било превише наших људи, мада су после сишли на терен и било је лепо прославити са њима.

СТЕВАНОВИЋ: Мој брат је тада био на ратишту, причао ми је да су пуцали сат времена славећи нашу победу.

ШИЛОБАД: Сваки дан смо слушали вести, да је неко погинуо, да ли неко теби близак, или неко кога си познавао. Људи су на првом месту гледали да сачувају главу, шта ће бити са њима и њиховим породицама... Није се толико размишљало о Партизану.

СТЕВАНОВИЋ: Ја сам после братове свадбе отишао на припреме, а њега је покупила војска месец дана касније. Ми од октобра до јануара нисмо знали ни где је, ни шта је. Гадно време.

На пролеће се тежиште ратних збивања са територије Хрватске пребацило у Босну и Херцеговину...

ШИЛОБАД: У Сарајеву је хаос. Салетови родитељи су и даље тамо, а ја сам цимер са њим и видим да се нервира, да не може да спава. Само чека да му јаве да ли се нешто догодило. Звао је на све стране, гледао како да пребаци родитеље за Београд, они нису хтели да иду, да оставе стан, мислили су да ипак неће бити рата... И онда, да би га одвукли од таквих ствари, правили смо зезање у свлачионици, да му некако помогнемо. Кад премоташ филм, лепо се завршило и изгледа лепо, али у том тренутку није било баш све тако.

СТЕВАНОВИЋ: Какве је проблеме имао Иво Накић, ми тада нисмо ни знали.

ШИЛОБАД: Није смео да се радује на терену када смо освојили титулу. Тек у свлачионици је почео да скаче са нама, после сат времена. Ту смо схватили шта се дешава.

СТЕВАНОВИЋ: Мислим да су га телефоном звали пре финала, претили му због родитеља. То су знали само Жељко и Влада Драгутиновић, он није хтео никоме да прича... Замислите да вам се то деси пред финале? А, добро је играо целе сезоне. Кад год стану ова двојица (Ђорђевић и Даниловић), он је давао 15-20 поена.

ШИЛОБАД: Уз Шарића је био најискуснији. Увек спреман да погоди неки лудачки шут. Имао је храброст да узме то на себе.

Сећате ли се како сте прославили титулу?

ШИЛОБАД: Ишли смо са пријема на пријем, са телевизије на телевизију, али Жељко нам није дозвољавао да се опустимо. Стално је говорио "Људи, немојте да поништимо целу сезону. Ако не будемо прваци Југославије, бацићемо љагу на европску титулу". И стварно смо се држали озбиљно и у финалу смо Звезду добили прилично лако.

СТЕВАНОВИЋ: У Истанбулу су Виљакампа и тренер Аито дошли да нам честитају у име Хувентуда. Тамо смо прославили у празној дискотеци, а тек овде смо мало осетили шта смо урадили и какав је то успех. Ми млађи смо током сезоне излазили у један клуб код хотела "Шумадија" на Бановом брду, а Ђорђевић, Иво Накић, Драгутиновић на сплавове. После Истанбула су нас звали да и ми дођемо на сплав "Хуа хуа". Ја улазим, а тамо лудница. Гледам около и кажем себи "Е, то је то".

Да ли вам је по завршетку сезоне било јасно да је то крај генерације и да ћете се разићи?

СТЕВАНОВИЋ: Већина нас је остала, али за Ђорђевића и Даниловића се знало да иду. Тог лета су уведене санкције и избацили су нас са Олимпијских игара.

ШИЛОБАД: Даниловић је отишао у Болоњу, а Ђорђевић у Милано. Ми смо остали још једну годину са Жељком.

СТЕВАНОВИЋ: Изгубили смо од Звезде у финалу плеј-офа 3:2. Тад су играли одлично Неша Илић и Саша Обрадовић. Они су нас...

ШИЛОБАД: ...и Аркан је седео у првом реду испод коша. Нећу да бацам љагу на ту Звездину титулу, али није било лако судити те утакмице.

Партизан је на Фајнал фору био четири пута, са најдужом паузом од 12 година. Имате ли визију када би могао да се догоди пети пут?

ШИЛОБАД: Тешко је рећи, али верујем да ће Партизан доживети још неки Фајнал фор. У Паризу нас срећа није послужила, сећате се да је кош Чилдреса за продужетак био пука импровизација. Ко зна шта би било да смо прошли у финале, јер смо имали стварно добру екипу и играли добро.

СТЕВАНОВИЋ: Никад се не зна. Може све да се промени у два месеца, а може овако да траје годинама. Све зависи како се склопи екипа, какви играчи наиђу. Видите да се сада улаже много више новца него пре. Битно је да се ухвати неки ред, да се обезбеде неки талентовани момци. Да дођемо до четири-пет играча који ће чинити домаћи "костур", па на то да доведемо два-три добра странца. Кошарка је непредвидљива.

ШИЛОБАД: Само кад погледате ко је све играо у Партизану, када би их сад саставили у један тим, могли бисмо да идемо на титулу.

СТЕВАНОВИЋ: То је проблем, што никад не можеш да задржиш екипу. Мислите да Хечер неће сада отићи за дупло већи новац, као и сваки који је играо овде?

ШИЛОБАД: Неки су одлазили и за шест пута више.

Колико сте ви размишљали о новцу у оно време?

ШИЛОБАД: Наши уговори су били 10, 15, 20, 25 хиљада марака годишње. Били смо клинци, више нам није ни требало. Данас су цифре отишле превисоко... Нисмо ми ни размишљали о новцу.

СТЕВАНОВИЋ: Другачије се тада живело. Ја сам прве паре зарађене од кошарке дао ујацима да купе кола. Тих 10.000 марака ми је стајало међу шорцевима у орману.

ШИЛОБАД: Нико од нас није играо кошарку због пара. Кад сам потписао први уговор и добио неке паре, са 18 или 19 година, нисам могао да верујем да ми плаћају за нешто што бих радио и џабе. Наравно, нисам био луд да одбијем, али такво је било размишљање. Ја се нисам бавио кошарком да бих живео од ње.

СТЕВАНОВИЋ: Сезону у којој смо освојили Куп шампиона играо сам за 15.000 марака, а током сезоне ми је побољшан уговор за још 5.000, јер су челници клуба мислили да то заслужујем. Требало је да добијем и стан ако постанем стандардни члан прве петорке или репрезентативац, што сам постао после годину дана... Током сезоне сам добио и 10.000 марака на бингу, тако да је била добра година, ха-ха.

Како?!

СТЕВАНОВИЋ: Током једног од оних боравака у Мадриду, Лончар, Ребрача и ја смо отишли на бинго. Неки чланови руководства су стално ишли и ништа нису добијали, нама је то био први пут. Сећам се да је последњи број који сам чекао био 73. Мајстор је дошао, проверио папир и после тога су ми донели овал са гомилом шпанских пезета. Изашао сам напоље са четири џепа пуна пара, сутрадан на аеродрому сам их променио у марке. Лончару и Ребрачи сам дао по 1.000.

У којој мери сте остали на окупу по завршетку каријера?

СТЕВАНОВИЋ: Поред нас 10, ту су били још Синђелић, Михајловски, Игор Перовић, Мића Берић је тренирао са нама, али је играо за Панчево. Ја сам кум са Мићом, Драгутиновића стално виђам, са Шикијем и Салетом сам у клубу годинама, са Локијем сам се дописивао пре неки дан... Ребрача и Драгутин су кумови. Цела екипа је остала блиска. Можда сам најмање у контакту са Салетом Ђорђевићем, јер је нон-стоп у иностранству.

ШИЛОБАД: Ја сам кум са Даниловићем, па се самим тим највише дружимо. Драгутиновић и Накић су кошаркашки агенти, дођу на утакмице. Накић се често јавља и када је у Шпанији. Нико није заборавио те дане.

ШАРИЋ

Јула 2008. из Пуле је стигла шокантна вест - током летовања преминуо је Драгиша Шарић (47), најстарији кошаркаш трофејног тима.

ШИЛОБАД: Он је у то време био и тренер у Партизану. Нисмо могли да верујемо када су нам јавили, јер је био млад човек, у пуној снази.

СТЕВАНОВИЋ: Мене је Дуле звао у пола осам ујутру да ми то каже. Спустио сам му слушалицу, мислио сам да је нека лоша шала. Кад сам се расанио, схватио сам да се не би шалио таквим стварима. Шара је био много добар човек.

Извор: мондо.рс