Руси Агрокором узимају Хрватску

Руски утицај на Србију неупитан је, а Србију Кремљ користи као полигон за операције у сусједним државама, понајприје Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији, али и Хрватској.

Регион 10.04.2017 | 12:51 Тешко је игнорисати стратешку димензију оваквог развоја догађаја, засигурно једног од најважнијих тренутака од стицања хрватске независности, баш као што је илузорно вјеровати да руска офензива на Хрватску и Агрокор нема баш никакав геополитички контекст, као што то наивно увјерава шеф ХНС-а и бивши министар привреде Иван Врдољак.

Тај контекст дефинисан је чињеницом да се Хрватска, која је уједно и кључна америчка савезница у овом дијелу Европе, врло оштро поставила према Русији, нарочито након доласка владе Андреја Пленковића.

Преузимање највеће хрватске компаније од стране руског финансијског капитала свакако је показатељ стратешке наивности доноситеља кључних одлука у Хрватској.

Хрватска, чланица Европске уније и НАТО, али и кључан савезник Сједињених Америчких Држава у овом дијелу Европе, сада витално зависи од руских банака, понајприје најмоћније Сбербанке, које су у рукама руске државе, што је директна посљедица те наивности актуелне владајуће врхушке.

Када се прије три године власник Агрокора Ивица Тодорић одлучио задужити у Русији, и то зато што његов пословни модел није више уживао повјерење западних финансијера, нитко није размишљао о геополитичким посљедицама те одлуке.

Проблеми су настали када је Тодорић ушао у додатне тешкоће, које су онемогућавале уредну отплату финансијских обавеза руским банкама, о чему је, захваљујући несвакидашњој интервенцији руског велепосланика Анвара Азимова, обавијештена и хрватска јавност.

Руске банке биле су приморане спашавати више од милијарде евра свог улагања у Агрокор, а резултат тог улагања представља »спашавање« фирме, односно њено преузимање, уз вјероватно уклањање Тодорића и из власничке и из управљачке структуре.

То ће, наравно, значити и руско преузимање не само хрватске малопродаје, него и производње, као и великих и плодних пољопривредних површина у Славонији и Барањи. Другим ријечима, цијелог Тодорићевог пословног царства, које је настајало под геслом »од њиве до стола«.

Тешко је игнорисати стратешку димензију оваквог развоја догађаја, сигурно једног од најважнијих тренутака од стицања хрватске неовисности, баш као што је илузорно вјеровати да руска офензива на Хрватску и Агрокор нема баш никакав геополитички контекст, као што то наивно увјерава шеф ХНС-а и бивши министар привреде Иван Врдољак.

Тај контекст дефинисан је чињеницом да се Хрватска, која је уједно и кључна америчка савезница у овом дијелу Европе, врло оштро поставила према Русији, нарочито након доласка владе Андреја Пленковића.

Управо је премијер Пленковић на самом почетку мандата одабрао Кијев за једну од својих првих иностраних дестинација, понудивши захвалним домаћинима хрватска искуства у, како је рекао, мирној реинтеграцији окупираних подручја Доњецка, Луганска и Крима.

Тај демонстративан чин, дакако, изазвао је жестоку реакцију Кремља, која се најприје огледала у неуобичајено оштрој дипломатској реакцији руског министарства спољних послова, након које је услиједио и снажан притисак финансијског капитала у власништву руске државе на најважнију хрватску компанију и једног од кључних привредних актера у цијелој регији.

Русија све присутнија на Балкану

Јасно је, такође, да случај Хрватске и Агрокора ваља анализирати у ширем регионалном контексту, и то у свјетлу најновијег заоштравања између Русије и Запада на балканском полуотоку, које се испољава у цијелом низу наоко неповезаних догађаја.

На цијелом Балкану, који је већ неколико година један од кључних у хладноратовском заоштравању односа између Запада и Русије, одвијају се процеси којима се Русија покушава наметнути као кључан актер на овом подручју.

Русија је активна и све присутнија у свим балканским земљама, а посебито у нестабилним и крхким постјугославенским демократијама, које нису чланице Европске уније, али и у чланицама ЕУ Словенији и Хрватској, премда се њихови случајеви битно разликују.

Проруска компонента у словенској политици, наиме, добровољна је и присутна већ годинама, што је резултирало и посјетама Владимира Путина и Дмитрија Медведева Словенији у вријеме када су им европска врата, због санкција, углавном била затворена.

Тако се управо захваљујући блиским односима Љубљане с Москвом у Словенији ових дана чују захтјеви да би словенски челници од руских требали тражити помоћ у поновном преузимању Меркатора.

За разлику од Словеније, међутим, Хрватска ће на корекцију своје политике према Русији, која ће највјеројатније услиједити у сљедећим данима и недељама, заправо бити присиљена, и то понајприје захваљујући стратешкој наивности и несналажењу хрватског политичког врха.

Руски утицај на Србију неупитан је, а Србију Кремљ користи као полигон за операције у сусједним државама, понајприје Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији, али и Хрватској.

Премда је Србија кандидаткиња ЕУ и налази се усред преговарачког процеса, Александар Вучић загосподарио је својом земљом примјењујући путиновски модел према медијима и опозицији, премда би Србија због приступних преговора поступно требала усвајати европски демократски модел.

Стратешки вакуум испуњава Москва

Посебно агресивно лице Москва је показала у Црној Гори, гдје је руски капитал снажно присутан већ годинама. Ако је вјеровати црногорској владајућој елити и западним медијима, посебно британским, Русија је умијешана у покушај пуча против Мила Ђукановића, политички најдуговјечнијег политичког лидера на овим просторима, премда има и оних који мисле да је покушај државног удара заправо режиран од стране Ђукановића и његових обавјештајаца, будући да је ширење страха од Русије један од разлога још једног Ђукановићева успјеха на недавним изборима.

Македонија је такође у сфери снажног руског утицаја, а тиме и један од најактивнијих полигона актуалног обрачуна Русије и Запада. Руски интереси у овом случају преклапају се с интересима корумпиране и криминалне владајуће гарнитуре, која формално заговара евроатлантске интеграције, а заправо је у дослуху с Москвом, која пак оптужује Запад да стоји иза покушаја рушења режима у Македонији по моделу обојених револуција.

Иако јачање руског утицаја у регији траје већ годинама, свједочимо својеврсној кулминацији тог процеса, а ту кулминацију можемо објаснити двама паралелним процесима који се одвијају на западној страни. Први процес посљедица је наглог опадања интереса ЕУ за Балкан посљедњих неколико година, о чему свједочи податак да се прије недавне расправе о Западном Балкану на састанку европских челника на врху на Малти задња расправа о Балкану на највишем нивоу у ЕУ одржала још давне 2006. године.

Јасно је, наиме, да у скорије вријеме неће бити проширења ЕУ и да је све више европских грађана против примања нових чланица. Бреxит и опасност од успјеха популиста на изборима у Француској и Њемачкој сили ЕУ на консолидацију и преуређење, због којих политика проширења пада у други план.

Све се то, дакако, негативно одражава на европску перспективу западнобалканских држава, стварајући стратешки вакуум, који врло вјешто испуњава Москва.

Други процес који свакако олакшава руску пенетрацију резултат је доласка на власт нове администрације у Сједињеним Америчким Државама. Транзиција америчке политике од Обаминог, Бушовог и Клинтоновог интервенционизма до Трамповог изолационизма и протекционизма могла би оставити Балкан изван америчког интереса, што би отворило врата руском утицају на овом подручју.

Јасно је, међутим, да би повратак на политику сфера утиецаја представљао катастрофу за Балкан, но судећи према најавама америчких званичника Вашингтон је и даље заинтересован за процесе на овом подручју и неће од њега одустати, иако је вјероватно илузорно очекивати било какав озбиљнији ангажман Трампове Бијеле куће на Балкану у наредном периоду.

А то, дакако, поново широм отвара врата Русији, о чему свједочи и случај Агрокора.

(Вијести.ме/новилист.хр)