Даме и господо: Рамон Родригес Вардехо - Монћи!

Ако на фудбал гледате само као на један од спортова, онда вам спомен имена Рамона Родригеса Вардеха и неће привући превише пажње.

Фудбал 10.04.2017 | 22:30 С друге стране, за нас – који на фудбал гледамо као на религију, а на митску видео игру ’Фоотбалл манагер’ као реликвију – популарни Монћи представља нешто попут идејног вође. Човек чије смо потезе и одлуке покушали да опонашамо са хиљаде и хиљаде кликова на разноразне тастере. Тражећи луцидне десетке по јужноамеричким нижелигашима и задње везне на стадионима широм Премијер лиге Зимбабвеа.

Иако у бити и јесте најједноставнија игра на свету, када му се приступа без “измишљања топле воде“ или, ако вам је драже – “тражења рупе на саксији“, фудбал је све само не прост. Пре свега у логистичком и организационом смислу.

Већ при функционисању солидног друголигаша присутна је огромна количина људи укључења у цео процес, а можете да замислите шта је и ко све потребан да би један, рецимо, мадридски Реал или Манчестер Јунајтед били оно што јесу.

У административну сектору целокупног ’ланца команде’, једни од кључних људи у процесу стварања физиономије и језгра екипе јесу директори фудбала, или ти спортски директори. Гледајући по обиму одговорности, када су тренери на удару – то аутоматски значи и напад на њих, зато је, уосталом, посао менаџера на Острву толико цењен, колико је и захтеван.

Од њих се очекује да пре других примете будуће фудбалске звезде, момке који клубу могу донети славу на терену, али и огроман новац када буду одлазили из клуба, истовремено помно пратећи шта се одвија у сопственој фудбалској школи.

Често су то бивши фудбалери или људи који су већи део свог радног века провели у фудбалу, али ни то није никакав гарант да ћете бити успешни, као ни што не морате да будете врхунски играч да бисте били добар тренер.

У случају главног оперативца Севиље управо је по среди такав случај, пошто му је, у једанаест година дугој голманској каријери, највећи успех то што је делио свлачионицу са најбољим играчем света свих времена – Дијегом Армандом Марадоном.

Монћи је као рођени Андалужанин цео живот и досадашњу каријеру провео на стадиону Рамон Санчес Писхуан, за девет година са рукавицама на рукама сакупио је нешто мање од стотину наступа за први тим Севиље, док је у сезони када је највише бранио (26 мечева, 1995. године) екипа испала из лиге.

Четири године касније, на самом уласку у четврту деценију живота одлучио је да се повуче. ’Лос Ројибланкоси’ још једном су морали да се селе у Сегунду, а њему је за успомену из играчких дана остао сат који му је поклонио Марадона – када је после тренинга видео да овај носи лошу копију ролекса.

Клуб се у том тренутку налазио у јако незавидном положају – омладински погон тотално је био занемарен, играчи кадар испод просечан, а дуг у клупској каси сваким даном све већи. Свега неколико месеци пошто се пензионисао, добио је позив челника да дође на састанак.

После краћег размишљања прихватио је понуду да постане спортски директор, не слутећи да ће из фотеље урадити оно о чему, док је стајао на гол црти, није могао ни да машта – да од свог вољеног клуба направи европског великана.

“Никада на стадиону нећете видети транспарент на коме пише – ’Какав сјајан економски резулатат’“, искрено започиње причу Монћи и додаје:

“Дневно сам минимум у контакту са својих шеснаест најближих сарадника, који покривају по неколицину лига широм света, иако функционишемо по посебном периодичном систему. На почетку сезона, они, као и ја, првих пет месеци само се гледа фудбал, и то баш доста фудбала. Без посебног акцента на било ког појединца, већ само ради прикупљања информација и података. На истеку сваког месеца сви шаљу својих идеалних једанаест из актуелне базе. Потом, тамо негде у децембру – почињемо да филтрирамо и пратимо играче. Код куће, у гостима, на међународном нивоу. Све у циљу добијања коначне, најшире слике“.

Према ономе што је новинар британског Гардијана Сид Лов затекао у канцеларији оперативца Севиље, може се рећи да се Монћијева радна атмосфера и не разликује превише од оне у којој просечни тинејџер игра ’Менаџер’.

Гомила дима, цигарета у једној руци, брдо папира и белешки на столу, флашица кока-коле у другој, на телевизору иде ’неки’ фудбал, а са зида иза њега ’гледају’ Дијего и он уредно урамљени.

“Располажемо заиста са импозантном базом играча, али кључ често лежи у стварима које не могу да се уоче или измере кроз бројеве“, каже Рамон, док саговорнику пружа папир на коме се налазе имена 250 играча.

“Тренер ми је тражио левог бека који по мечу може да претрчи 11 километара, да 800 метара може да истрчи под пуном брзином и да користи обе ноге. На папиру који сам ти дао – десет играча уклапа се у тај профил“.

Управа му је приликом преузимања функицје поставила само два циља – да оживи омладинску школу и постави скаутинг мрежу широм Европе, затим и по целом свету, а он је већ у првој години наговестио шта може.

Клуб се експресно вратио у Примеру, док је он из школе редом извлачио ’дијаманте’ – Серхија Рамоса, Хосе Антонија Рејеса, Алберта Морена, Дијега Капела, Хесуса Наваса и, нажалост, покојног Антонија Пуерту.

У међувремену, скаутинг служба је у кратком периоду стигла до бројке од 700 скаута, а управо је она, под завршном командом Монћија, клубу из Андалузије донела могућност да се носи са Реалом и Барселоном, али и фасцинантних 200.000.000 евра чистог профита.

Само је побројане апсолвенте из клупске школице продао за близу сто милиона евра – Серхио Рамос отишао је у Мадрид за 27 милиона, Манчестер Сити исплатио је за Хесуса Наваса 19, Алберто Морено коштао је Ливерпул 15, Арсен Венгер издвојио је 13 за Хосе Антонија Рејеса, док су ’Црвени’ са Енфилда олакшали новчаник за девет и по милона евра када су одлучили да пазаре и Луиса Алберта.

Међутим, Монћи нема дилему када је у питању, за њега, најбоља куповина у каријери. Долазак тада анонимног двадесетједногодишњег десног бека бразилске Баије.

“Дани Алвес“, није могао да дочека да одговори, “Платили смо га 600.000 евра, а продали смо га Барселони за 36.000.000. Није могло савршеније од тога. Ипак, постоје неки играчи за којима потајно жалим што их нисам довео, а имао сам прилику. Један од њих је свакако Луис Суарес, на кога сам налетео на Сицилији, док сам био на одмору с породицом, а он био члан Ајакса. И Марсело ми је замало побегао, као и Робин ван Перси“, открива Монћи.

За седаманест година, рачунајући и ову сезону, колико је на позицији довео је у клуб више од 200 играча – потрошивши на њих преко пола милијарде евра... Наравно, било је и неколицине промашаја, већих и мањих, али то је потпуно нормално када је у питању било који бизнис.

Али, све то престаје да буде важно када се погледа непрегледна листа играча које је доводио за мали, а продао за енормни новац.

Само неки од њих су – Иван Ракитић (Шалке 2.500.000 – Барселона 19.000.000), Карлос Бака (Клуб Бриж 7.000.000 – Милан 30.000.000), Жулио Баптиста (Сао Пауло 3.000.000 – Реал Мадрид 20.000.000), Грегор Криховјак (Ремс 4.500.000 – Пари Сен Жермен 33.500.000), Жофри Конгогбија (Ланс 3.000.000 –Монако 20.000.000), Кевин Гамеиро (Пари Сен Жермен 10.000.000 – Атлетико Мадрид 32.000.000).

С друге стране, да има изузетан њух за сам квалитет играча јасно је само по примеру чувеног нападачког тандема – Луси Фабијано-Фредерик Кануте. Ни један ни други када су одлазили нису донели клубу значајну финансијску ињекцију, али су зато само Бразилац и Малијац постигли девет голова у великим финалима.

"Када јурим играча – морам то да радим на неколико нивоа, са аспекта новца, живота, града... Ја у ствари, пре свега, играчима покушавам да 'продам' живот у Андалузији, што користим као један од главних адута у преговорима. Јер, ужасно је тешко борити се са премијерлигашима и њиховом огромном економском моћи. С друге стране, има ту разних примера. Рецимо, Кануте нам није био прва мета, већ Бразилац Фред. Онда, Стивен Н'Зонзи и Криховјах су се од првог дана понашали као да су рођени у Севиљи, док је, најскупљи играч ког сам довео, Аруна Коне био потпуни странац. Никако није могао да се уклопи, а онда оде у Леванте и да 14 комада за полусезону".

У жељи да вам додатно приближимо и пронађемо перспективу из које је најлакше сагледати колико је његов учинак велики, можда је најбоље истаћи да ниједног играча није платио више од 15.000.000 евра, док је његов идеални састав коштао клуб свега 26.500.000 евра.

Како је недавно открио у разговору за радио 'Марца', ово је његових идеални једанаест, постава коју је продао за 90.000.000 евра, одосно још једном донео клубу зараду од 63.500.000 евра.

Монћијевих XИ: Андрес Палоп – Дани Алвес, Хави Наваро, Жијан Ескуде, Адријано – Ренато, Иван Ракитић, Кристијан Поулсен, Евер Банега – Луис Фабијано, Фредерик Кануте

"Мој основни приоритет је освањање трофеја, али и ништа од тога не би било могуће да нема финансијског ефекта. Оно што је можда и најбитније јесте да ја захтевам апсолутну аутономију у раду, због чега се може рећи да не волим начин на који функционише Реал Мадрид", јасан је господин Ваљехо.



За крај смо ипак оставили оно далеко важније, стоји да клуб не би био оволико моћан да му је каса празна, али сви у Андалузији далеко више цене то што је сваке године музеј морао да се проширује због трофеја који су само пристизали.

Севиља је до његовог доласка освојила четири пехара, Ла Лигу 1946. године и три Купа краља – 1935, 1939, 1948, а у његовој ери чак девет. 'Лос Ројибланкоси' постали су господари Лиге Европе са пет трофеја, уз још два Купа, Супер Куп Шпаније и Суперкуп Европе.

Као и у свакој љубави, и овој између Монћија и Севиље једног дана морао је да дође крај, а најбржа од свих заинтересованих, којих је било заиста много, била је Рома. Андалузија ће за свог краља добити пет милиона евра, што је апсолутни рекорд, некако симболично, када су преласци административаца у питању.

Играчи на терену, пуне трибине на Писхуану и шпалир 'његових' трофеја на центру пред суботњи дуел са Депортивом из Ла Коруње. Вишеминутне овације људи који му се диве спечиле су га да не пусти сузу, али је и он имао спреман одговор – појавивши се у дресу Антонија Пуерте, па су и они морали да се хватају за марамице...



Извор: Б92