Прича: Рађање новог Селтика и 350 километара Брендана Роџерса...!

Почело је тако што Селтик губи од Линколн Ред Импса са Гибралтара, за најтежи, најбламантнији пораз у скоро 130 година дугој историји клуба. Роџерс и Селтик били су тада предмет спрдње!

Фудбал 11.04.2017 | 23:11 На прву лопту, био је то потпуно прорачунат потез, а прорачунато у фудбалу углавном означава кукавичлук.

Било је лако мислити о доласку Брендана Роџерса у Селтик као о дувању у јогурт или подозривом погледу упућеном блавору (кад на Ирском острву, где је Роџерс одрастао, захваљујући Светом Патрику, већ нема змија, он ће отровнице упознати у Енглеској): играње на сигурно, у клубу који не би освојио титулу једино ако би га преузео неко са улице, па и тад би се тукао с Абердином и Партиком све до пред крај.

Јер Селтик у Премијер лиги Шкотске нема премца, ни по играчком кадру ни по финансијама, и тако ће бити све док се Ренџерс не врати, мада за то тренутно нема превише изгледа, без обзира на то што су се момци с Паркхеда прикрали на свега шест титула до 54 колико их је похрањено на Ајброксу.

Могло би се тако мислити, стварно, али истина је негде тамо далеко од прволопташења, и истина је да је Брендан Роџерс, када је прошлог маја, негде у тренутку док је “његов” Ливерпул губио финале Лиге Европе од Севиље, ставио параф на уговор са Селтиком, ризиковао све.

Читаву каријеру, своје име, све што је урадио и оно што није урадио, а по чему ће га се памтити...

Само је један пар рукава у овом конундруму то што је Роџерс као католик у Северној Ирској морао волети једино Селтик; Ливерпул је био прикладан додатак јер је лако заволети црвене ако сте одрасли сањајући у зелено-белим штрафтама. Али улог је био много већи: ако не успе да од Селтика направи нешто, Роџерс ће бити покојни и моћи ће да заборави на светлуцаву каријеру која му је предвиђана и да крене путем свог брата од тетке НајџелаВортингтона, тренера који је после вођења Северне Ирске забасао на дно енглеске фудбалске пирамиде, док су Ирци почели, уз запаљеног Вила Грига, да играју релевантан фудбал.

А у тешком коферу, пуном учила из ближе прошлости, Роџерс је на Селтик парк донео и тешке трагедије.

Само једна је фудбалска, оно клизање Стивена Џерарда и губљење главе на Селхурсту, после чега ће и Стиви и Брендан дуго бити само пола човека; друге две су породичне, за свега две године, тако прерано, Роџерс је изгубио и оца и мајку, и они нису били физички ту да га виде како ставља шал, можда реплику истог оног који су му куповали, и заузима своје место на “панкини” (потенцијално) најбучнијег стадиона на Острву.

Све је ставио на талон Брендан Роџерс и – однео шњур. Барем засад.

Свега неколико дана пошто је Селтик одбранио титулу на импозантан начин – после 31 кола, имају 28 победа и свега три ремија, уз гол разлику 82:19 – управа клуба понудила му је нови, четворогодишњи уговор.

Да ли је задрхтала рука типу који се прославио у Свонсију пре него што га је једног јутра пробудио позив из Мелвуда? Да ли се сетио да је и у Ливерпулу, свега који месец након сада већ чувене сезоне из снова, са бруталним буђењем онда када је било најлепше, добио нови уговор, само да би годину дана касније био најурен, уз бес навијача, уз онај авион са “Родгерс Оут” који толико не приличи клубу који је увек поштовао “гаффера”, докле год овај сам не одлучи да оде.

Роџерсов пешчаник јесте истрошио и последње зрно на Енфилду – лако му је било са Суарезом, рећи ће неко, лако му је било када би његов Ливерпул као рој стршљена повео са 2:0 у десетом минуту, али чим је његова игра проваљена, испоставило се да није имао никакав План Б, понајмање онај који би укључивао мудро пословање на трансфер-пијаци, нити је био довољно умешан да убеди прво играче да му верују – и јесте отворио пут за тако природни, тако логични долазак Јиргена Клопа, али дајте, свакоме је морало бити жао када се идол обурдао у блато и када су измилели сви балегари, не би ли и они рекли како од Северног Ирца никада неће бити ништа.

Из тог угла, селидба на Селтик парк, неколико година након што се први пут спекулисало да би Роџерс могао да замени Нила Ленона (“Дошао бих пешице у Глазгов”, казао је тада), била је хамлетовски моменат; и било који резултат сем освајања титуле, ма било који резултат сем лаког освајања титуле значио би да је каријера Брендана Роџерса добила још један позив, овај пут судбоносни, од типа са црном капуљачом који тако лако шаље амбициозне тренере у Чистилиште, нудећи им да се потуцају по ближим и даљим истоцима или да се помире са судбином и, у најбољем случају, заузму место испред микрофона на каквој телевизији.

А како је почело? Тако да је онај џелат каријера добрано наоштрио своју косу: сећате се, мада сад изгледа предалеко, као из неког прошлог живота, можда оног у којем се Роџерсу смеје цео стадион, прва је утакмица првог кола квалификација за Лигу шампиона и Селтик губи од Линколн Ред Импса са Гибралтара, за најтежи, најбламантнији пораз у скоро 130 година дугој историји клуба.

Роџерс и Селтик били су тада предмет спрдње – предњачио је Џои Бартон, што довољно говори о степену грозоте – а чак и навијачи који важе за ретко одане морали су помислити да ће убрзо уследити растанак и да се млади стручњак из Карнлоуа никада неће опоравити.

Ах, колико су само сви били у криву! Роџерс је прво у Лигу шампиона вратио посрнулог гиганта који је с једне стране толико пропатио због све слабијег шкотског првенства, а с друге због све мање талената којима је некада обиловао шкотски фудбал (резултати националног тима довољно говоре, и она недавна победа изабраника Гордона Страханапротив Словеније, на мишиће, није успела да сакрије факат да је Шкотска сада убедљиво најслабија од пет острвских репрезентација, ако ту рачунамо и Републику Ирску), и тамо се – ако узмемо да је она игра мачке и преплашених мишева завршена са 0:7 на Камп Ноу – није обрукао. У групи са још Менхенгладбахом и Манчестер Ситијем узета су пристојна три бода, да би потом демонстрирао доминацију код куће.

Од Ливерпула до Глазгова има око 350 километара, али Брендан Роџерс са Енфилда и Брендан Роџерс са Паркхеда, док са трибина одјекује “Yоу'лл Невер Wалк Алоне”, изгледају тек као близанци са потпуно различитим карактерима.

Док је – што сопственом кривицом, што због ноторног трансфер комитета – његово трошење пара у Ливерпулу било разлог за гутање “xанаxа” на Копу, Роџерс је у Селтик, рецимо, довео Мусу Дембелеа, момка који ће обележити наредни прелазни рок у Европи (чак и ако управа клуба покаже амбицију да “Маке Целтиц Греат Агаин”, масној понуди јужно од Хадријановог зида за насмејаног двадесетогодишњака који је засад дао 32 гола тешко да ће одолети), за свега 500.000 фунти, а разбијање касице-прасице за СкотаСинклера исплатило се вишеструко пошто је отпадник из Челсија и Ситија дао 21 погодак, и плус се, тек да покаже да ће испунити поверење, уписао макар по једном на пет првих мечева.

Још веће замерке од скупоцених киксева на тржишту Роџерсу су се упућивале за оно што се на енглеском зове ман-манагемент. Готово да није било играча који је, по његовом одласку, имао неке лепе речи за понашање Роџерса и за његов рад на мотивацији пулена (а неки се, истини за вољу, нису либили да се пожале новинарима и док је Роџерс још био у клубу), а још ређи су били они који су видно напредовали благодарећи саветима свог шефа.

У Селтику је и то преокренуо, па су играчи који су под норвешким стручњаком РонијемДеилом изгледали као коров у зелено-белој башти дословце процветали: Стјуарт Армстронг је постао репрезентативац Шкотске, Скот Браун игра као да је опет млад, и капитенску траку носи не само због стажа у клубу, већ и зато што је понашањем и оценама заслужује, деснокрилни Џејмс Форест показује зашто су га пре пола деценије стављали међу потенцијалне драгуље европског фудбала, а леви бек Кијеран Тирни, обратите пажњу на њега, тај са једва 19 година у себи има и нешто од Давида Алабе, и енергију Филипеа Луиса, мада ће стари навијачи Селтика рећи да их подсећа на спремног “лисабонског лава”, члана генерације која је покорила Европу, Томија Гемела, преминулог пре само тридесетак дана.

Није ни чудо што су на Тирнија бацили око и Арсенал, и Јунајтед, и Челси, и што је и он заиграо за репрезентацију и допринео победи над Словенијом.

Није лако бити без пораза чак ни у шкотској лиги, а понајмање је лако товарити противнике када изгледа као да немате више за шта да играте; и то се може приписати Роџерсу, та мотивација коју улива играчима, да не стану на три гола против Ренџерса, него да иду до краја, да дају пет комада ако могу... А могли су.

И сада, једини тренер који за три прве године није освојио ни онај најмањи трофеј на Енфилду, јуриша на триплу круну у премијерној сезони.

После освојеног Лига купа – лаганих 3:0 на Хампдену против Абердина – и подмазане машинерије у Премијершипу, Селтику је остао још ФА Куп, све са финалом пре финала са мрским ривалима под британским заставама, 23. априла, такође на стадиону који је дом шкотске репрезентације.

Све ово не значи да је сада одједном Брендан Роџерс велики тренер и да је окајао све своје грехе. Титулу у шкотском фудбалском монополу није тешко узети када имате двоструко бољи састав од свих заједно и шансу да обезглавите све своје ривале у сваком прелазном року. Његово васкрснуће показаће се понајпре догодине, и то не на полупразним стадионима Премијершипа.

Неће чак ни Европа дати верницима с Паркхеда и онима који прате каријеру БренданаРоџерса одговор на питање да ли ће Северни Ирац икада иза себе оставити духове прошлости. Јер Роџерс зна, уз сву љубав коју има за Селтик, да га прилика за искупљење чека тек када се, пре или касније, буде вратио у Енглеску.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес