Прича: Све је то Џеко већ видио...!

Кад је Џеко добар, дневна доза просечног Босанца мисли да је и он добар; кад је Џеко дао два гола, то је као да се наш јаран затрчао на Кошеву или Грбавици и исто га дао, скинуо дрес и сад ће све да крене како треба. Кад Џеки не иде, онда је тај Џеко, магарац један, крив што нашем просеку од човека није улепшао ноћ.

Фудбал 10.04.2017 | 23:50 Све је то већ видео Един Џеко. И ове људе, и ову реку, осетио је ту еуфорију која би се подизала око њега мали милион пута, па онда и још један велики милион пута, довољно да му се раме ишчаши од тапшања, довољно да се батерија телефона испразни од порука честитања.

Знао је, и опет видео, тамо преко макар једног мора, његова земља пада у транс, Едиње опет највећи, Един је опет Дијамант, читава се нација држи за једну копачку и једну лопту с којом се за трен сусреће, пре него што је лансира преко оне линије коју само бедници могу звати замишљеном, јер ничег замишљеног у постигнутом голу нема; то је најстварнија стварна ствар у фудбалу, па и мимо њега.

Ах, није мала ствар, зна то Един, постићи 33 гола за Рому у једној сезони, 23 комада у првенству, па још у купу, па и у Европи, а ту Вучицу су појили и дојили и један Пруцо, и Ђанини, и најприроднији шпиц Серије А за њеног врхуца, Винћенцо Монтела, и много раније Ријечанин Родолфо Фолки или Амедео Амадеи, и опет је запало њега, малог из ратног Сарајева, да их све сруши, да се упише у историју – а историја “Вечног града” је историја човечанства, немајте сумње – да опет добија фацијалис јер свакоме ко га у звезде уздиже мора да узврати осмех, тај сјајни тип Един Џеко.

Да је остао у Енглеској, Енглези воле такве приче и таблоиди би их рабили до изнемоглости, ко зна, досад би можда већ пала прва клапа филма, неки вешти режисер би тако лако уклопио Единов трк у шеснаестерац са документарно-играним кадровима у којима један прерано изџикљали дечарац скакуће по родном граду, избегавајући снајперске метке што долазе са брда и сеју смрт, и запитао би се гледалац колико су му чаршафи распоређени по улицама које је у педаљ знао помогли да буде као сенка, пре него што се појави на изненађење бека, навијача, голмана, пре него што тек у 21. години сви чују за њега, када се клинац од којег неће бити нешто много појави у Немачкој и очара је.

Све је то већ видео Един Џеко, и не пада на то више, зна да је у недељу био херој Рима и херој Босне, а онда га у уторак увече, док је Рома испадала од Лација, опет нигде није било и опет су се појавили ти фудбалски прелетачевићи, и опет су рекли да, знате шта, није тај Џеко толико добар, него му се посрећи, тако, да понекад да гол.

Дијамант и графит, то вам је исто, у ствари.

Па и ако му се посрећи 33 пута у сезони, више него тамо неком Батистути или Тотију, он је онај “Клоц” којег се Жељо ономад одрекао.

Е то је прича, у ствари, извините филмаџије, прича неважна можда, али болнија, после свих ових година, и од ратних дана, прича о Едину Џеку, хероју народа који, као и сва његова браћа на Балкану, први јуриша да сруши бисте и споменике својих јунака.

Ако је његов фудбалски пут можда највише налик ономе који је имао Немања Матић – талентован си ти, мали, али никада нећеш успети, говорили су му, можда да пробаш да се бавиш неким другим спортом, јер види како ћеш порасти, човече, имаћеш два метра и гдје си, болан, видио фудбалера од два метра (исто то чује и Немања, на свим пробама у свим великим српским клубовима који ко зна који пут доказују да су мали), и онда Џеко иде трбухом за каријером, очима за успехом, тамо у неку Чешку (за то време, додај-одузми коју годину, Немања се спрема да крене у нефудбалску земљу словачку), и хајде што су му рекли да је “Клоц” него су му иза леђа говорили да је “Шљивотрес”, да су такви добри само за пољске послове, а он успе баш иза леђа свима њима, за инат, па дође до Енглеске и свуда узима трофеје – онда се став јавности према њему пре може упоредити са српским доживљајем Новака Ђоковића.

Врсни сарајевски новинар Омар Типура каже ми да се слаже са тим: Един Џеко је неко ко задовољава или не задовољава осећаје свих оних који од живота нису добили шта су хтели.

(А таквих је на овим просторима за бацање.) (Дословно, за бацање).

Као што цела наша земља уме да не спава због Новака, па да буде на бенсединима због Новака, па да се радује, па да плаче, тако је и са Џеком ту преко Дрине.

Кад је Џеко добар, дневна доза просечног Босанца мисли да је и он добар; кад је Џекодао два гола, то је као да се наш јаран затрчао на Кошеву или Грбавици и исто га дао, скинуо дрес и сад ће све да крене како треба.

Кад Џеки не иде, онда је тај Џеко, магарац један, крив што нашем просеку од човека није улепшао ноћ.

Назовите то урођеном балканском шизофренијом, обољењем горим од од ината и од промаје заједно, назовите то “народом” па тражите као Краљ Иби или неки други изабрани краљеви да вам дају нови народ па да видите како би се живело, назовите то како хоћете, само се борите против тога, кумимо вас, како знате и умете.

Нема крунскијег доказа за ову располућеност јавности, упућује ме мој пријатељ Омар, од једне пријатељске утакмице одигране у Инсбруку, можете мислити, свега три месеца пре него што ће Босна и Херцеговина заиграти на првом Мундијалу, камо је Един Змајеве одвео својим головима, али много више својим ставом, својом глађу за победама и својим неподношењем пораза.

Игра се против Египта, бах, Дијаманта је тих дана мучило и колено и више је био у Сушићевомсаставу да би учинио “дијаспорцима” него што је његово присуство било потребно на терену, и било је 0:2, па шта, пријатељска текма која може, али и не мора да покаже да Босанци нису темпирали форму за Бразил врелог лета 2014.

Има можда и везе што се игра у Инсбруку, “Билино Поље” би било обазривије према свом љубимцу, али знате какви су “наши људи преко”, које год да су екс-југословенске националности: има међу њима дивних, у већини гарант, но гласнији су они који издалека и с висине мисле да ми, јадни, што смо остали, нисмо довољно патриоте ни довољно чврсти, па они дођу, с бауштеле фрајтаг ан дер нахмитаг, да нам покажу како се то бива правим Босанцем, Србином, Хрватом...

А онда с трибина креће да се ори “Џеко напоље”, уз салве звиждука, јер Џеко тог дана није испунио очекивања. Не своја, па ни селекторова, ко те то још пита, него очекивања наше дневне дозе просечног патриоте...

Једног си дана херој и сви носе твоје дресове и гуглају шта је то хлеб без глутена, већ наредног ниси довољно урадио за своју земљу јер си промашио лоб и један на један са голманом.

А Џеко је промашивао, није да није. У Енглеској би, пре оног филма о “трња до звезда” снимили колаж са поганим твитовима који прозивају момка да промашује непромашиво, у Италији су прве сезоне говорили да је Рома довела момка што заслужује, ах па још се и римује, надимак “Циецо Един”, Слепи Един; чак и данас, када даје толико голова, издаје навијаче стрпљење већ у двадесетом минуту и помало не верују да ће Џеко искористити своје шансе.

Био сам јесенас на Олимпику, Рома је прилично лако отпилила убоги Палермо, а присталице на Цурви су га с неповерењем гледале све док није тутнуо једну лопту у мрежу. Онда је и за њих, крхак ли је менталитет навијача, био мајстор каквог никад видели нису.

Па шта ако је промашивао, уосталом, више их је давао.

Можда Едину заиста треба више шанси за ту једну лопту преко нимало замишљене линије, али нема ли и у томе симболике за целу једну књигу: тај Босанац делује као представник фудбалског прекаријата, пролетер којем, од првих копачки до позајмице у клубу којег знамо само из кладионичарске листе, Усти над Лабем, ништа није с неба пало, него се за све изборио, за сваку шансу, за то да га више не гледају као “клоца”, изборио се и да слепи прогледају, а камоли неће за нека тамо пишљива 33 гола у једној сезони. А тек је почетак априла...

Зато је свака Џекина победа, зато је сваки Џекин гол, у ствари, вреднији троструко. Њему у оној трци за Златну копачку, где су Меси, Дост, Левандовски, Обамејан, Белоти, Модест и он – какво друштво! – треба дати множилац јачи од 2, јер се Џеко на сред меча не бори само за лопту иза леђа голмана, него у исто време на плећима носи подозрење неуких, затомљену фрустрацију сопствених присталица и очекивања читавог једног народа. (Понекад у томе претера, па прсне, па се наљути и на саиграче, али чим се охлади глава, буде опет онај стари, пристојни тип који потихо рони брегове.)

Ако то није за коефицијент три, па да му, свака част оном у Португалу и свака част осталој нападачкој братији, већ дамо трофеј, не знам шта јесте.

А кад кажу да је Дијамант, то не значи само да га воле, то значи да доноси срећу, да је он човек који – поново ћу цитирати Типуру – мења историју клубова, од Волфзбурга којем испоручује титулу, преко Манчестер Ситија када у последњим тренуцима меча против Квинс Парк Ренџерса задржава шеике да не запале са трибина и окану се ћорава посла, и Манћининека му стави слику извише витрине и целива је сваког јутра, док је жив, па до Роме која понекад заличи да ће срушити доминацију Јувентуса. (Неће још. Али ако неко успе, они ће.)

Хоће ли му то донети “Златну копачку” и још један Мундијал, догодине у Русији? Било би лепо да хоће, било би то још једно поглавље новеле о Дијаманту (јер је та прича превише груба и превише реална да би се назвала бајком), али шта ако се то не деси?

Онда ће се наново појавити гласови који ће звиждати, чим му лопта пређе преко ноге и чим се наш Балканац разочара, опет ће се неко питати да ли је он стварно толико добар или је само имао среће, опет ће се телефону продужити век јер нико не шаље поруке и нико не пада у транс, само што је Един, најбољи балкански шпиц друге деценије 21. века, све то већ видео, и ове људе, и ову реку, и неће замерити никоме, макар јер је већи човек од нашег просечног патриоте и просечног фудбалског незналца. 

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес