Анализа: ''Маракана'' (''Рајко Митић'') је никад празнија у посљедњој деценији! Зашто...?!

Да ли је звездашима потребан нови Толе или нови Грујић? Изгубио се инат, пркос, навика да се атмосфером и бројношћу импресионирају страни туристи. Стадион Црвене звезде постао је мање атрактивна локација од Аде Циганалије и опскурних фенси београдских локала.

Фудбал 08.04.2017 | 23:42 Када се балон еуфорије пробушио, после дуго чеканог и надасве очекиваног европског узлета и на крају болног испадања, стручни штаб и челници Црвене звезде говорили су да је пад посете последица лошег времена, да ће бити боље када се пролепша време.

Испоставило се да је то био јако површан алиби, јер и зимско престројавање играчког кадра није донело бољитак. Ни намање. Уместо навијачке журке и манифеста љубави према клубу у проблему, трибине Маракане су хронично празне. На две последње званичне утакмице против Спартака и Младости из Лучана на највећем српском стадиону збирно се окупило око 5.700 људи. И то ако натегнемо и верујемо званичним подацима.

Потражили су у зимској паузи одговорни са Маракане и одговор специјализованих агенција за испитивање јавног мњења. Добили су још једно велико разочарање. Читали сте још у октобру текст на овом порталу о стрмоглавом паду посете на утакмицама Црвене звезде и како никада мање навијача није било од 2008. године и оног периода празних фрижидера играча у председничкој ери Топлице Спасојевића и Добривоја Танасијевића.

Бар споља сада Црвена звезда изгледа као озбилљнији клуб (нисмо написали озбиљан), али очигледно је да фановима недостаје озбиљна црта мотивације. Изгубио се инат, пркос, навика да се атмосфером и бројношћу импресионирају страни туристи који ће данима касније причати о томе како је Маракана једно од топ три места које морате да видите у престоном граду Србије. А странаца је било и против Спартака који су се на крају вероватно чудили и питали шта је то спектакуларно на утакмицама Црвене звезде о чему су читали и добили озбиљне дојаве од познаника.

Стадион Црвене звезде је у данима када тим јуриша ка дуплој круни постао мање атрактивна локација од Аде Цигналије која нуди излежавање и уживање у априлском сунцу. Или још горе: мање је посећен и поред прилично јефтиних улазница од опскурних београдских фенси локала. Баш тако је било у суботу када су црвено-бели по идеалним временским условима и још бољем термину дочекали Спартак. До пре неку годину незамисливо, али је сада једноставно - тако.

Звучи помало контрадиктрно, чак и онако наивно ратнохушкачки, навијачима Црвене звезде у овом тренутку можда недостаје нови Томислав Караџић. Дуго, током доминације вечитог ривала, фанови црвено-бели су у Толету видели клупски обојеног аутократу, увек спремног да саплете Црвену звезду.  Јесте то био један од албија појединих челника црвено-белих, али на таласу тог популизма навијачи црвено-белих, посебно они фудбалски, постали су широм Балкана синоним за верност. Знала је Маракана да буде пунија од Енфилд Роуда, Олимпика, чак и Селтик Парка. И то по мартовском минусу када је Црвена звезда 2012. године играла против суботичког Спартака. Те суботе, 3. марта 2012. године је Маракана била осми најпосећенији стадиону у Европи јер је 41.000 гледалаца дошла да загрми име Роберта Просинечког у ритму ужичког кола. Дакле, временски услови нису проблем - тог проблема нема.

Проблем је у апатији и благој, јако благој емоцији коју изазива овај тим. После година апстиненције и прошлогодишње титуле донекле је разумљиво да црвено-бела јавност очекује да овај тим одбрани знамења, можда и освоји дуплу круну. Јер, за разлику одТолетове ере, нема стварног или имагинарног ривала који се не либи да удара испод појаса. Чудно и неразумљиво, посебно ако се у обзир узме и разматрање великог броја армије навијача да Црвена звезда не сме да почива на пластици, него на - емоцији. Као Бенфика где навијачи плаћају месечну чланарину од 12 евра.

“Нека иде свако ко би нас продао, наша снага грмеће сложно напред, Звездо, буди шампион”, грмели су навијачи са северне трибине током дуела са лучанском Младошћу.

Очигледно је то шифрована порука намењена некоме, можда појединцима који прескачу домаће окршаје и чекају европске спектакле или дерби сусрете. И тај неразјашњен однос између припадника удружења грађана Делије север и оних навијача са запада, анализиран на више начина после кошаркашког меча са Олимпијакосом, можда је један од разлога стрмоглавог пада посете. Као што не постоји кантар за мерење љубави, тако не постоји справа способна да оцени индивидулану оданост клубу. Легитимно је скакати у копу и правити атмосферу достојну Лиге шампиона и сећати се туробног времена када је Црвена звезда због јаког и бројног навијачког корпуса преживела својеврсну спортску кугу. Као што је легитимно седети повремено на западу, критиковати, грицкати семенке и опаљивати селфије. Можда није у духу овдашњег јаке навијачке страсти, али је легитимно. Неко је тако научен у кући, јер му је отац са те поменуте западне (или источне трибине) први пут показао Пижонове или Пиксијеве мајсторије.

Има она италијанска спортска пословица (и њу смо често цитирали) да навијач не треба да се везује ни за тим, ни за појединце у управи, него за дрес. Звучи онако романтично, али у пракси, бар када је Звезда у питању, није баш тако. Актуелни тим не бриљира, далеко од тога, али гледајући пролазно време заслужује више од прелазне оцене када је реч о резултатима на оба домаћа фронта.

Има шансу да после десет година обједини трофеје и донесе дуплу круну на Маракану, постиже голове, али... Недостаје та потребна трећа димензија, саткана од романтике и поменуте емоције. А најбољу емоцију произовде играчи који могу да представљају персонификацију Црвене звезде. Као некад Владимир Петровић Пижон, или као доскора МаркоГрујић. Знате оно, београдско дете, мангупчић из краја, који је добио ретку привилегију да игра озбиљан фудбал у родном граду и вољеном клубу. Такви играчи, којима ће се и у периоду кризе апалудирати, јер су оно што је Звезда у бити, вуку са собом на стадион много навијача. А такви, уз велико поштовање на бројкама и играма, нису Доналд, ЛеТалек, Канга и Џон Руиз. Они су само једни од... Из те перспектива може да се гледа и недавно бацање у ватру 16-годишњег, новог рекордера Ивана Илића. Била је то најава да ће Звезда ускоро моћи да покаже робу из сопственог магацина и да навијачи треба да похрле не стадион.

Суве бројке посете Црвена звезда ће поправити пошто ће се трећи овосезонски дерби играти као домаћин (99 посто ће бити тако). Биће ту и врло интересантног плеј-офа, можда и утакмице у којој ће бити оверена титула. Суштина се неће променити и поред раста бројки. Биће ово сезона са најмање емоција.

Него, како беше иде она сентенца навијача најтрофејнијег српског клуба: "Не гледам Звездине противнике, већ мој клуб"...

Извор: моззартспорт