Семберска плодна равница

У Семберију већ више од три вијека долазе фамилије. Најчешће су биле из Херцеговине, а на размеђи два миленијума и из осталих крајева. У свим тим миграцијама становништва на нашим просторима, Семберија је увијек била долазиште, али и нови завичај.

Република Српска 06.04.2017 | 14:35
Семберска плодна равница
Записано је да су у другој половини осамнаестог вијека у Батар, поред ријеке Дрине, из Херцеговине стигли Бобари, а потом и Стојановићи. Видаковићи из требињског села Беланско населили су се у оближњем Бјелошевцу, а са њима су, са херцеговачких страна, дошли Бајићи, Илићи и Анђелићи. Међу првима су с југа у Амајлије стигли Михајловићи и Гавриловићи.

У Рухотину је највише становнишва дошло из Србије, а прва је била је нека баба Бојана, по којој су презиме добили Бојанићи, који сада чине скоро трећину мјештана у Рухотини.

Летићи, Мишићи и Ђиласи у Балатун су дошли су из Црне Горе, Шкорићи из Вршана, Комарчевићи и Мијачевићи из Пиве, а Маринковићи и Радићи поријекло воде чак са Карпата. Шојићи су у Балатун дошли из Жабара у Посавини, Радовановићи из Малешеваца, Сарићи из Пољске, а Матићи из Далмације.

У Бијељини се помињу од краја осамнаестог вијека Лазићи и Спасојевићи, Маринковићи, Симићи, Митриновићи, Тодоровићи, Јовичићи, Јовановићи и Вулешевићи.

Постоји предање да су неке од ових породица дошле из Требиња и на три коња су, у шест сепета, донијели све покућство у Бјелицу (како су тада звали Бијељину). У то вријеме досељеници су подизали кућице плетаре, а с почетка деветнаестог вијека у Бијељину су доселиле породице Петковића, Ивковића и Чолаковића.

Забиљежено је и да су 1876. године у Босанскохерцеговачком устанку, Брочани избјегли у Кузмин у Срему, али највећим дијелом у Мачву, те да су се вратили након годину дана. Са њима су у Бродац дошле и друге фамилије које су раније из Херцеговине прешле ријеку Саву. Ипак, тврди се да су Кићановићи, Перићи, Марковићи, Крстићи и Софренићи најстарије породице у овом дијелу Семберије.

Становници засеока Дангуба воде поријекло из Градачца, а од старе херцеговачке породице настале су у Броцу фамилије Љубинковића, Лакетића и Несторовића.

Шубарићи су из крша најприје дошли у Обарску, а лоза им се касније спуштала и према Сави. Панићи су у Бродац дошли из Орашја, Јефтићи и Рикановићи из Црњелова, а Локанчевићи из Локања подно Мајевице.



Истражујући своје поријекло, др Хаџи-Чедомир Лазић из Међаша, коријене своје фамилије пронашао је чак на Косову, јер су тамо, још прије Косовског боја, живили Форкапићи (Воркапићи). Касније је та лоза ишла преко Црне Горе, Херцеговине, Бирча, Спрече, зворничког Подриња и дошла до Међаша. Неки су отишли даље у Војводину. Од Форкапића (Воркапића) настале су бројне породице у крајевима куда су пролазили и у којима су живили. Презиме се мијењало, али су коријени исти.

Стари су своје претке записивали размућеним барутом по папиру од фишеклија, у читуљама и у манастирским књигама. Тако су се послије Форкапића звали још Зимоњићи, Кнежевићи, Шаренци, Галићи и, на крају, Лазићи, по Лази Галићу који је у Међаше, у Козлуковиће, дошао из села Малешићи код Зворника.

У међашком гробљу постоји камени крст гдје је сахрањен Лазо Галић, а то је један од најстаријих надгробних споменика у равници. Свим фамилијама које су настале од Форкапића, Лазарева субота је крсна слава.
Послије доласка Бобара с југа припадници ове фамилије, уосталом као и скоро свих осталих које су се населиле у равници, кренули су из у друге крајеве. Сада Бобара има у Спречи, у Подрињу, у Семберији, Београду, Прњавору и Крајини, те у Војводини. Професор Перо Бобар тврди да има тридесетак породица Бобара у Енглеској, САД, Њемачкој и другим западним земљама. Осим Лазића и Рончевића, за сада, још једино Бобари имају свој родослов.

У Остојићево Живковићи су дошли из Скочића код Зворника, Матковићи из Херцеговине (а били су некада и у Којчиновцу), Маринковићи су прије Остојићева једно вријеме живили у Дворовима. Перићи су из Мачве, Божићи су се доселили из Хаса, Јовановићи из Витинице код Зворника, Петровићи из средње Посавине, Пантићи из Модрана, а Благојевићи су најприје дошли у Батковић, па онда у Остојићево.

У Црњелово су се из Црмнице, у Црној Гори, доселили Шопали и Летунци, од којих је настао велики број садашњих породица у овом великом семберском селу.

Слично је и са осталим фамилијама у Семберији. У вријеме посљедњег рата у равницу су дошле многе породице из централне Босне, из Херцеговине, затим из Крајине, Лике, Баније, Кордуна, Славоније и осталих крајева. Остали у Семберији, која им је, као и свима другим који су овдје раније стизали, постала нови завичај. И они су навикли као и стари Семберци да кажу узречицу "бо" (што значи исто као и "бре" или "море"), а Равничари су од њих научили, да за нешто што је добро и квалитетно, кажу "то је право".

"Нови Семберци" кад пјевају утроје пјесме из старог краја, чине то исто као и старосједиоци у равници - стављају прст у уво, па се зато сада равницом разлијеже реска херцеговачка, пркосна крајишка и широка семберска пјесма. Понекад груну сва три напјева заједно.

Памти доста ова велика равница. Упамтила је тако и све наше ововремене невоље о којима ће се касније приповиједати новим покољењима.

У овој равници умилно грије сунце, а нијесу јој ни грки залогаји хљеба.

(БН телевизија/Тихомир Несторовић)

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

рс

07.04.2017 00:41

Бијељина и Херцеговина имају доста заједницког цак су и Дворове подигли неки Херцеговци а сада су највисе Бијељину подигли Срби из С.Сарајева и требало би јој промијенити име у Српска Бијељина.

ОДГОВОРИТЕ