Титаник је потопљен намерно

Још бизарнија ствар у целој овој причи је та што је потапање Титаника до детаља описано у књизи која написана 14 година раније.

Занимљивости 27.03.2017 | 08:17 Теорије завере о Титанику постоје од када је брод потонуо, а једна теорија тврди да је најчувенији брод на свету потопљен намерно. Наиме, последњих неколико година све се више спомиње теорија о најмоћнијим светским породицама тог периода које су желеле да покрену нови светски поредак, а Титаник им је за то и те како добро дошао због тројице мушкараца који су пловили на њему.

 На броду су путовала три најмоћнија човека у Америци, од којих је један био Џон Џејкоб Астор ИВ, најбогатији човек свог времена и први власник Емпајер Стејт Билдинга, односно земљишта на којем је изграђен небодер. Друга двојица била су Исидор Штраус, власник ланца робних кућа Мацy’с и Бенџамин Гугенхајм, наследник рудника злата, сребра и бакра.

Ова три моћника била су трн у оку банкарског картела јер су се противили оснивању Федералних резерви.

Банкарски картел и оснивање ФЕД-а

Водећи банкари тог времена – п0родице Ротшилд, Рокфелер и Ј. П. Морган, желели су да оснују средишњу америчку банку која би била у њиховом власништву с овлашћењима савезне владе. Тако би могли да контролишу издавање новца без покрића у злату.

Еустас Мулинс у својој књизи “Тајне Федералних резерви” (Сецретс оф тхе Федерал Ресерве) пише како су се седморица утицајних светских банкара 1910. састала на острву Џекил поред обале Џорџије, како би разрадили план о оснивању средишње банке коју су називали Банка Федералних резерви.

На састанку су били Нелсон В. Алдрих и Франк Вандерлип као представници финансијског царства Рокфелера, затим Хенри Дејвисон, Чарлс Нортон Бенџаним Стронг – који су представљали Ј.П. Моргана, те Пол Варбург који је дошао испред европске банкарске породице Ротшилд.

На Џекилу је основан банкарски картел који је имао за циљ остваривање монопола у издавању потврда за депонирано злато или сребро у САД-у. Таква потврда вредила је као новац и с њом се могла вршити робна размена. Издавањем потврда бавиле су се многе приватне банке у Америци, а ‘папирнати долари’ звали су се златни и сребрни долари.

Закон о златном стандарду из 1900. обавезао је банке да за сваку издану потврду (обвезницу) морају имати стварно покриће у злату или сребру. Пуно таквих обвезница потонуло је с Титаником па за њих никад није исплаћено депонирано злато, већ је оно остало у државном трезору или у приватним банкама. Био је то одличан аргумент за “Група с острва Џекил” да 1913, годину дана након поморске трагедије, укажу америчким конгресменима да би издавање новчаних сертификата требало концентрисати само на једном месту – у Систему федералних резерви који би био службена америчка средишња банка.


 
 Дакле, главни циљ банкарског картела била је – “еластична монетарна политика”, односно издавање (штампање) долара без покрића у злату. То би значило да банкари могу да кредитирају шпекулативним новцем који нема никакву стварну вредност.

Три главне жртве

Многи бизнисмени који су стекли велико богатство и утицај у САД-у нису хтели да држава на тај начин буде опљачкана. Противили су се оснивању ФЕД-а, а у том противљењу највише су се истицали Астор, Штраус и Гугенхајм. Осим тога, верује се да би споменута тројка својим утицајем спречила и улазак Америке у Први светски рат.

Астор се жестоко залагао за изолационистичку политику по начелу “Америца фирст” без мешања у “туђе послове”, а поготово европске. Управо су се заговорници те политике највише противили одлуци Вудрова Вилсона да 1917. уведе Америку у Први светски рат.

Дакле, тројка је сметала банкарском картелу у њиховом науму и проблем је требало да буде решен. Идеја за савршени злочин могла се родити из романа објављеног 1898. године…

Злочин описан 14 година раније у књизи



Пуно пре него што се уопште појавила идеја о изградњи Титаника, амерички писац и официр трговачке морнарице Морган Робертсон написао је роман “Футилитy”, познат и под насловом “Тхе Wрецк оф тхе Титан” (Олупина Титана).

У својој књизи, написаној 14 година пре стварне трагедије, Робертсон описује највећи и најмодернији “непотопиви” брод који средином априла креће на своју прву пловидбу преко Атлантика, желећи да сруши рекорд у брзини прелажења. Брод удара у санту леда и тоне. Начин и место судара, капацитет, број путника, димензије брода, максимална брзина, тонажа, број чамаца за спасавање – све се то сабласно подудара с још, тада, неизграђеним Титаником.

Да подударност буде већа Робертсонов измишљени брод звао се – Титан.

Овакав сценарио савршено је одговарао банкарском картелу јер су лако могли да га реализују. Требало је само саградити брод, намамити жртве на прво путовање и изрежирати несрећу помоћу својих људи. Ништа од тога није био проблем јер је Ј.П. Морган био власник компаније “Wхите Стар Лине”, која је 1909. у Белфасту почела да гради највећи и најмодернији брод свог времена – Титаник.

Веза с Језуитима



Дружину Исусову (Исусовце или Језуите) основао је 1540. године Игнације Лојола у оквиру Римокатоличке цркве. Према неким теоријама Ротшилди су вековима главни банкари Католичке цркве и најзаслужнији су за огромно богатство које је Црква акумулирала добрим инвестицијама и берзовним шпекулацијама. Дакле, њихове везе биле су чврсте и преко тих веза одабран је капетан који ће повести Титаник у смрт.

Био је то Едвард Џон Смит, најискуснији и најплаћенији капетан “Wхите Стар Линеа” који је уједно био и Исусовац. Смиту је прва пловидба Титаника требало да буде последње путовање пре пензије, након 46 година службе. У службеној верзији о трагедији наводи се како је Смит добио чак осам упозорења да смањи брзину и буде опрезан због санта леда у мору. До данас остаје неодговорено питање како је човек с 46 година искуства, који је ко зна колико пута пловио истом рутом, игнорисао сва та упозорења.

Осим Смита, на броду је био још један Исусовац – ирски свештеник Франсис Браун. У документарном филму Националне Географије  “Тајне Титаника” (Тхе Сецретс оф тхе Титаниц) наводи се како је Браун био најутицајнији Исусовац у целој Ирској те се укрцао на Титаник како би капетану Смиту дао последња упутства.

Према службеној верзији, Браун је путовао од Саутхемптона до Квинстауна код свог ујака који је био бискуп у Ирској. На путу је упознао богати брачни пар који га је замолио да им се придружи на путовању до Њујорка, све на њихов трошак. Браун је наводно с Титаника послао телеграм у Даблин у којем је тражио дозволу да настави пут. Одговор је стигао у Квинстаун, а гласио је: “Силази с тог брода”.

Жртве намамили путем медија



Завереници су тако имали брод и капетана, требало је само намамити жртве што је био најлакши део посла. Због велике медијске помпе, сви који су за себе сматрали да вреде нешто у друштву морали су да буду на броду. И сам Морган најављивао је како ће путовати Титаником до Њујорка.

Астор се с младом супругом враћао с путовања у Египту, Гугенхајм је био Паризу, а Штраус је био са супругом на путовању по Европи. Сви су требали да дођу до Америке, а прво путовање Титаником није смело да се пропусти.

Занимљиво је споменути како је Морган отказао путовање задњи дан и то због наводне болести. После је пронађен у добром здравственом стању с љубавницом, кад му је обзнањена вест о трагедији.

Почетак Новог светског поретка



Након потонућа Титаника компанији “Wхите Стар Лине” отишла је одштета од милион фунти (данас око 100 милиона евра), која је годину дана после исплаћена деоничарима, а већи део је Морган ставио у свој у џеп. То је била најуспешнија пословна година за”Wхите Стар Лине” у историји овог концерна.

У децембра 1913. у америчком Конгресу прошао је Закон о формирању Федералних резерви (ФЕД). Закон је прошао захваљујући Вилсону који га је погурао, наводно зато што је био уцењен због прељуба.

Америка је 1917. ушла у Први светски рат који је финансиран преко ФЕД-а што је значило огромно задуживање. Од тада до 2000. године амерички долар и британска фунта изгубили су око 98 посто своје вредности због инфлација.

Данас је преко 95 одсто долара у оптицају спекулативно, а вредност му одређује потражња на тржишту нафте. ФЕД је једна од најмоћнијих институција у свету, а датум њеног оснивања сматра се почетком Новог светског поретка.

(Телеграф.рс)