Анализа: Фабрика мозгова „Липи & Анчелоти“...

Како је Јувентусова класа 99 положила велику матуру? Зидан, Конте, Дешан, Инзаги, Тудор, Ферара. . .

Фудбал 26.03.2017 | 23:30 Један од највећих италијанских и европских фудбалских клубова дао је много врхунских играча и тренера, али генерација која је 1998/1999 године носила дрес торинске Старе даме представља својеврсну „аномалију“. Ту екипу навијачи Јувентуса свакако неће памтити по освојеним трофејима. Просто, јер их те сезоне није ни било. А није да нису имали играче нити тренере...

Екипу је на почетку водио Марчело Липи који је претходне сезоне освојио титулу у Серији А и догурао до финала Лиге шампиона, а касније га је заменио Карло Анчелоти. Сложићете се, тренерска имена „да се смрзнеш“. А на терену Алесандро дел Пјеро, Зинедин Зидан, Дидије Дешан, Филипо Инзаги, Едгар Давидс, Ћиро Ферара, Паоло Монтеро, наш Зоран Мирковић, а у другом делу сезоне и Тјери Анри... Учинак на крају сезоне мршав - седмо место у Серији А, елиминација у четвртфиналу италијанског купа, пораз у националном Суперкупу и испадање у полуфиналу Лиге шампиона од Манчестер Јунајтеда.

Али оно по чему је ова генерација вероватно специфична у модерном фудбалу, или бар последње две-три деценије је то што је већина по завршетку играчких каријера отишла да се бави тренерским послом, а неки од њих су заиста стигли до врха. Додуше, није да нису имали од кога да науче...

Кренимо редом, може се рећи да је Дидије Дешан међу њима први повукао ногу на том путу. Француз је по завршетку поменуте сезоне напустио Јувентус после пет година, а у досадашњој тренерској каријери направио је веома озбиљне резултате. Био је првак Француске са Марсељом, освојио је и три Лига купа те земље, а исто му је пошло за руком као тренеру Монака. Ипак, са Кнежевима је имао највећи успех 2004. године када је стигао до финала Лиге шампиона где га је победио Мурињов Порто. Био је и Јувентусов тренер у оној сезони када је Стара дама због Калчополија избачена у Серију Б, па ју је експресно вратио у елитно друштво. Иначе, 2004. године је био проглашен за тренера године у француској Лиги 1. А да не заборавимо, прошлог лета је са Француском поражен у финалу Европског првенства од Португалије.

Идемо даље. Шта рећи за Антонија Контеа. Јувентусова радилица на терену, показао је већ сада да је можда и бољи као тренер. Почео је у Барију са којим је из друге лиге ушао у Серију А, а то му је касније пошло за руком и на клупи Сијене. А онда је стигао у Јувентус у лето 2011. године. И вратио их на сам врх италијанског фудбала. Три године заредом Стара дама је освојила шампионску титулу и поново успоставила доминацију на Апенинима. А сада му се смеши и тријумф у Премијер лиги са екипом Челсија.

Ако је неко већ на почетку тренерске каријере дотакао звезде, онда је то Зинедин Зидан. Од 2014. до 2016. године водио је Б тим Реал Мадрида у Сегунди. А када је у јануару 2016. постављен за тренера уместо Рафаела Бенитеза, мало ко је могао да претпостави шта ће се десити у мају. А у мају је Зидан са Реалом освојио Лигу шампиона победом над Атлетиком и исписао нову златну страницу историје краљевског клуба. Ове сезоне је на више него добром путу са се домогне титуле првака Шпаније, а у својој трофејној ризницима има и европски Суперкуп и Светско клупско првенство.

То су свакако три најбоља примера у овој генерацији Јувентуса, а остали им за сада нису близу. Ипак, ваља их споменути.

Филипо Инзаги је као играч био један од најбољих европских нападача, а тренерску каријеру почео је у лето 2012. године у младом тиму Милана, али је у јуну 2014. године добио прилику да води први тим. Ипак, издржао је само једну сезону на клупи Росонера, да би у јуну прошле године добио нови ангажман у трећелигашу Венецији и са том екипом дошао надомак повратка у Серију Б следеће сезоне.

Легендарни Јувентусов штопер Ћиро Ферара недавно је добио отказ у кинеском друголигашу Вухан Залу, али је и до тог тренутка већ направио релативно пристојан тренерски ЦВ. Почео је као члан стручног штаба репрезентације Италије која је 2006. постала светски првак, а у сезони 2009/10 добио је прилику и да води први тим Јувентуса. Није се прославио, освојио је седмо место, а касније је водио и младу селекцију Италије и екипу Сампдорије. Још један дефанзивац, Хрват Игор Тудор кренуо је после играчке каријере да се опроба као тренер, а први посао добио је у сплитском Хајдуку. И тамо је после само месец дана освојио трофеј у хрватском купу, а на клупи Хајдука издржао је непуне две године. Уследила је епизода у грчком ПАОК-у, па турском Карабуку, али је у фебруару ове године добила прилику да се опроба у истанбулском великану Галатасарају.

Кратак излет у тренерске воде имао је још један дефанзивац, ради се, наравно о нашем Зорану Бати Мирковићу који је 2015. године имао кратак мандат на клупи београдског Синђелића. За разлику од њега, Уругвајац Паоло Монтеро, којег је баш Мирковић својевремено заменио 1996. у Аталанти када је овај прешао у Торино, је од 2014. накупио прилично искуства у тренерском послу. Некадашњи бритки штопер Јувентуса, почео је као тренер млађих категорија у славном Пењаролу, једно време је био и вршилац дужности главног тренера, а онда је прешао у аргентински Бока Унидос. Уследила је и епизода у Колону из Санта Феа, а тренутно обавља функцију тренера у аргентинском прволигашу Росарио Сентралу.

Кратку, али за сада не баш успешну тренерску каријеру, има и бивши везиста и репрезентативац Италије, Алесио Такинарди. Чак у три наврата је био на клупи четвртолигаша Перготелезеа из провинције Кремона у којој је рођен и одрастао. Настављамо даље са Фабиом Пекијом. Он је сезону 1998/99 почео као члан Јувентуса, а касније је позајмљен Самдорији. Тренутно је шеф стручног штаба друголигаша Вероне, а претходно је радио као помоћник Рафи Бенитезу у Наполију, мадридском Реалу и Њукаслу. И са Наполијем је освојио куп и Суперкуп Италије.

Ни некадашњи голмани Јувентуса нису одолели тренерском зову. Тако је Анђело Перуци након завршетка играчке каријере 2007. године једно кратко време био у стручном штабу италијанске репрезентације, после је и радио и у селекцији до 21 године, да би заједно са Ћиром Фераром имао и епизоду у Сампдорији. Пасионирани љубитељи Серије А и навијачи Јувентуса сигурно се сећају и Перуцијеве резерве, Микаленђела Рампуље, који је по завршетку каријере остао у Јувентусу као тренер голмана. А онда је 2011. године одлучио да се опроба самостално у четвртолигашу Дертони, али је то потрајало неких пет месеци. Следеће године га је Марчело Липи одвео у стручни штаб Гуангџоу Еверграндеа где је радио три сезоне.

А ко би заборавио неуморног везисту Анђела ди Ливија? Играчку каријеру завршио је 2005. године и то у дресу Фиорентине, а после тога је једно време радио као тренер у млађим категоријама Роме. Ди Ливио је на терену минутажу делио са Холанђанином Едгаром Давидсом који за сада нема баш неку завидну тренерску каријеру. Али свакако је желео да се опроба, па је тако две године провео на клупи енглеског нижелигаша Барнета где је једно време обављао и функцију играча-менаџера.

Изгледа да су Јувентусови дефанзивци сви редом одувек маштали да буду тренери, па је тим путем кренуо и Марк Јулијано. Играчку каријеру завршио је 2008. године у Равени, а тренерску је започео у млађим категоријама Павије. У лето 2014. године именован је за шефа струке у друголигашу Латини, али је после шест месеци добио отказ.

Вероватно један од назахвалнијих играча Јувентуса из времена о којем пишемо је Алесандро Бириндели. Шпартао је као луд поред аут линије и на левој и на десној страни. У јулу 2010. године постао је помоћник селектора Замбије, а издржао је пола године на тој функцији. У септембру 2011. преузима екипу четвртолигаша Пистојезеа, али тамо проводи само месец дана, пре него што је поднео оставку. Једно кратко време током 2012. године био је и помоћни тренер у Динаму из Букурешта, а од 2016. тренира млађе категорије Емполија.

Ваљало би још споменути у овој причи и Ђанлуку Песота, који је 2009. у лето преузео младу екипу Јувентуса и још увек обавља ту функцију. Последњи у овом низу је Аргентинац Хуан Еснајдер, који има осмогодишњу тренерску каријеру. Почео је 2009. године као помоћник у Хетафеу, а онда је први самостални ангажман имао у Сарагоси. После тога био је шеф струке у Кордоби и Хетафеу, а тренутно је у јапанском Џеф Јунајтеду.

Све у свему, чак 18 фудбалера који су те 1998/99 носили дрес Јувентуса касније је почело да се бави тренерским послом. Наравно, има ту и неких који су кренули другим путем попут Анрија, Дел Пјера, Симонеа Пероте или Данијела Фонсеке, али Марчело Липи и Карло Анћелоти када погледају уназад, свакако могу да буду поносни.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес