Класић: Усташки дух из боце пуштен 1990.

Хрватски историчар Хрвоје Класић за “Зашто?” објашњава због чега се Хрватска у посљедње вријеме често налази на мети критика и оптужби за својеврсну историјску ревизију и рехабилитацију Независне Државе Хрватске кроз толерисање њеног величање и употребе њених симбола као и умањивања злочина који су почињени од стране усташког режима.

 

Регион 21.03.2017 | 22:36 Транзиција

Када се данас каже да су у вријеме Томислава Карамарка пуштени духови из боце, ја се с том тезом апсолутно не бих сложио. Духови из боце су пуштени 1990. и 1991. године. Наиме, тада се у Хрватској догађа неколико паралелних процеса који се чак и испреплићу.

Први је свакако транзиција, односно покушај демократизације друштва у оквиру којег се очекивао другачији однос према свему, па између осталога и према науци, па у оквиру тога и према прошлости.

Наратив

Евидентно је и нема сумње да је у периоду од 1945. до 1990. однос према прошлости био тенденциозан, селективан и идеолошки обојен.

Међутим, јако битно за нашу причу је то да од 1945. до 1990. постоји и паралелан наратив о прошлости, посебно о прошлости Другог свјетског рата који је такође тенденциозан, селективан и идеолошки обојен и који се развијао и живи у емиграцији, дакле међу припадницима усташког покрета који су успјели побјећи 1945. године и међу њиховим потомцима.

Призма

Ми у ствари имамо два наратива о истом времену који се 1990. године одједном сусрећу и то на начин да се сада они који су живјели један наратив сусрећу са припадницима оног другог наратива и чак заједно почињу формирати ново друштво, судјелују у власти, судјелују у одбрани земље итд.

Ако узмемо у обзир чињеницу да се Хрватска деведесетих година налазила и у рату, и то – како се често тада, а и данас знало говорити – рату против Србије, рату против комунизма, рату против Југославије, рату за независну Хрватску, и када узмемо у обзир чињеницу да бројне ствари које су у комунизму биле проглашаване позитивнима сада због цијеле ситуације постају негативне, и када томе додамо чињеницу да у Хрватску збиља долазе живи припадници усташког покрета и њихови потомци, имате ситуацију у којој се деведесет и прва почиње међу осталим гледати и кроз призму четрдесет и прве.

“Патриоте”

Наиме и 1941. се усташки покрет такође бори против Југославије, против комунизма, против Срба, за независну Хрватску.

То не значи да су сви који 1990. и 1991. присталице усташког покрета, али се усташка борба за хрватску државу почиње релативизовати, усташе се почињу сматрати за неке – да тако кажем – романтичне патриоте, при чему се наравно гледа искључиво 10. април, а већ се једанаести почело прешућивати, као што се и у емиграцији цијели тај период НДХ почео проматрати искључиво кроз призму или 10. априла 1941 или 15. маја 1945, дакле догађања након Блеибурга.

Недореченост

Дакле, имамо два догађаја: то су повратак Хрвата из политичке емиграције и Домовински рат који су свакако утјецали на стање какво данас имамо, односно имамо ситуацију да Андреј Пленковић и ХДЗ данас морају рјешавати недосљедности Фрање Туђмана и ХДЗ-а из деведесетих.

Јер, с једне стране имали смо ситуацију у којој 1990 на чело Хрватске долазе бивши партизани и антифашисти – Фрањо Туђман, Јанко Бобетко, Мартин Шпегељ, Јосип Манолић итд., имали смо антифашизам у Уставу, добивамо Дан антифашистичке борбе, али све то је изгледало само више у теорији, јер у пракси исти ти антифашисти губе споменике, односно руши их се, исти ти антифашисти губе улице, а улице добивају Миле Будак и остали, 'за дом спремни' постаје некакав стари хрватски поздрав, тако да у ствари ту недосљедност и недореченост која је постојала у деведесетим годинама данас на жалост ми имамо на начин на који је имамо.

Творевина

И сви они који данас постављају плоче и кажу да то никада није било забрањено само једним дијелом су у праву, јер усташки покрет и усташки режим законски никада није забрањен, па онда није службено ни 'за дом спремни'.

Међутим, често знам рећи како није дилема данас је ли 'за дом спремни' усташки поздрав или стари хрватски поздрав, није дилема ни је ли Миле Будак потписник расних закона, није дилема је ли НДХ била марионетска творевина Адолфа Хитлера и Бенита Муссолинија.

Плус или минус

Данас је једина дилема – представља ли нама све то скупа икакав проблем? Представља ли хрватском друштву рећи да је нешто усташко – плус или минус?

Ако смо свјесни и јединствени у ставу да је то минус, онда нам ни не треба посебан закон који ће осудити изреком усташки покрет, НДХ и поздрав 'за дом спремни', јер ми у нашем Казненом закону ионако имамо одредбе које забрањују распиривања расне, вјерске и националне мржње.

И ако смо сагласни да је усташки режим управо то радио, онда је ствар у принципу ријешена. Али – на жалост – ове недосљедности из деведесетих показују да очито ствари нису баш потпуно јасне свима.

(Радио СЕ)