Ишчезле и постојеће семберске ријеке

Катастрофалне поплаве које су прије неколико година, у два наврата, опустошиле највећи дио семберске равнице подсјетиле су Семберце да је њихова равница некада имала безброј водотока.

Република Српска 21.03.2017 | 07:42 Било је оних малих али и нешто већих. Са именом и без имена. Кривудавих, уских, али и нешто ширих и дужих. Сви су, ма са које стране да су полазили, ишли су ка свом увиру - према великим ријекама Сави и Дрини. Многи водотоци су нестали. Зајажени су. Затрпани су, али су на њих указале баш те велике поплаве 2010. и 2014. године - јасно су се оцртала сва корита старих водотока, који су напуштена ко зна прије колико вијекова, можда и миленијума.

Чак и она на којима су сада равничарска насеља. Догодило се то посве једноставно - јурећи ка ријеци Сави, бујица је, непогрешиво текла својим старим, зајаженим и затрпаним удолинама, старачама и мртвајама. Тако је вода, сама од себе поново показала мапе ишчезле семберске ријеке у Бијељини, Поповима, Амајлијама, Дворовима, Тријешници, Даздареву, Броцу, Остојићеву, Обарској, Батковићу...



Поводањ је тада баш кидисао некадашњим токовима. Понегдје је рушио препреке, улазио у куће и зграде и непогрешиво ишао на сјевер - ка Сави. Те велике површинске воде пратиле су и оне, ништа мање, подземне, па су се многи Семберци чудом чудили одакле им вода у подрумима, у гаражаме и зградама, док су им дворишта била сува.

Веле да се 2014. године тачно показало гдје је било корито затрпане ријечице Јањице, на коме су сада, у строгом центру Бијељине, највеће зграде – Бијели солитери, Робна кућа... Тај дио града и сада се, додуше понекад, назива Чаршија Јањица.

Утврђено је да ниједна једна равница на Балканском полуострву, а можда и у Европи, нема толико воде као Семберија. Окружују је двије велике ријеке Сава и Дрина, има и мрежу канала, дугу око пет стотина километара, безброј исушених мочвара, водојажа, старача и јаруга, са плитким подземним водама.

Уз то Семберија, као и Мачва преко Дрине, лежи на огромном подземном језеру геотермалне воде.
То је мрежа подринских подземних вода. Наиме, дио вода ријеке Дрине када прођу подножје планине Гучево код Ковиљаче, а Роћевића и Доњег Шепка са лијеве обале, миленијумима пониру и стварају велико подземно језеро, скоро лаболаторијски чисте воде. Углавном је то врела вода до седамдесет три целзијусева степена.

Постоји и једна бушотина те воде у Мачви, у општини Богатић, али није каптирана као она у Семберији, у Дворовима, гдје је начињена садашња бања. Вода која сада извире у Дворовима стара је, стручњаци су утврдили, двадесет хиљада година. Здрава је и може се користити у медицини, у спорту, повртларству, рибарству, сточарству и за загријевање станова. То је богаство које мало ко има, а оно је на дубини од неколико стотина метара.



Постоји и бушотина у Слобомиру, али и једна затрпана у Клису, у засеоку Батковића. Та у Марићима и она у Дворовима настале су када је у Семберији некада тражена нафта. Из земље је шикнула врела вода. Захваљујући предузетљивим Дворовљанима њихова бушотина је каптирана.

Баруштине и водојаже на сјеверу Семберије, углавном је правиле моћне ријеке Сава и Дрина. Ко зна прије колико вијекова Дрина се у Саву улијвала код Височа, гдје се сада ушће Дашнице. Временом Дрина се помјерала на исток, па јој је садашње ушће код Раче - чак једанаест километара удаљено од њеног првобитног увира.

Познато је да се све ријеке на сјеверној Земљиној полулопти постепено помјерају на сјевер и на исток. Ријека Сава се, много спорије, помјера на сјевер, па су тако у семберској равници од њених напуштених корита настао низ мочвара од Црњелова до Раче.

Тако је, преко Дрине, настала и гласовита бара Засавица, дуга чак тридесет три километра. Семберске мочваре и Засавица су настале тако што Дрина увијек „притишће“ већу ријеку и помјера је на сјевер.

И сама Дрина се помјера. Она иде на исток. Када је Филип Вишњић 1809. године пошао у Први српски устанак, Дрина му је на Вишњици текла под прозором. Сада се помјерила скоро пет километара.

У најсвејернијем дијелу Семберије, поред ријеке Саве стари водотоци: Пругњача, Громижељ, Дреновача и Топлик, а одна се према југу, ка Бијељини и подмајевичким брдима, редају и други водотоци. Веће ријечице биле су Бистрик и Дашница (постоје и сада, мада је Бистрик највећим дијелом године без воде).

Бистрик је притока Дашнице. Тече од Дворова, па између Батковића и Остојићева до ушћа у Дашницу, нешто прије него што она, на Височу, увре у Саву. Бистрик је исушени некадашњи рукавац Дрине, каквих је раније било доста у Семберији.

Та средишња семберска ријека скоро је зарасла. Воде у њој има с прољећа и јесени, у вријеме падавина и на мјестима гдје су јој раније били вирови. Обрасла је меком шумом, највише јасеном, а исушеним коритом у обе катастрофалне поплаве „шибала„ је матица.

Пут Бијељина – Рача прелази преко Бистрика на крају Дворова, према Даздареву.
У то вријеме Бистрик је прихватио огромне количине водене стихије, па ју је ублажио и усјмерио удолинама и некадашњим водојажама. Тако је спасено од поплаве неколико хиљада домаћинстава у семберским селима.

Дашницу многи сматрају каналом који протиче кроз Бијељину и одводи отпадне воде до Саве, двадесетак километара сјеверозападно од града. Дијелом су и управу, јер је она највећим својим током преуређена у канал.

Дашница је ријека настала од двије мање рјечице, које теку са мајевичког побрђа - Загонске и Љељенске Дашнице, од којих су, такође, дјелимично остала само у шибље урасла корита.

Ове двије Дашнице су, до просијецања канала кроз Бијељину, своју имењакињу напајале водом али измјеном хидролошког режима у равници и на побрђу, те копањем мелирационих канала у вријеме комасације, исушене су све мање семберске ријечице.

Дашница је сачувана јер је добила стално напајање текућом водом - прокопан је канал дуг шест и по километара од Бијељине до Дрине у Јањи. Водозахват на Дрини обезбјеђује довољно воде из Дрине за Дашницу, која је сада, са својим краковима, дуга близу тридесет километара.

Усуд се тако коначно смиловао Бијељини и вратио јој њену ријеку - њену Дашницу. У ствари, поново је вратио Дрину да тече средином семберске равнице.



Дашница је од огромног значаја за равницу. Може да наводњава дванаест хиљада хектара плодног земљишта.
Воде Семберије, са археолошког становишта, проучавају се дужи период, посебно када се трагало за старим насељима ове равнице. Научници су пратили праваце исушених ријечних корита, нарочито трију Дашница и Бистрика. Том приликом су откривена многа археолошка налазишта у овом крају за које се раније уопште није знало.

Семберија има још три ријеке: Драгаљевац, према Брчком, на југу Јању, која тече са Мајевице и код истоимене варошице улијева се у Дрину и Тавну на самој међи са мајевичким побрђем.

Дио тока Јање у угљевичкој општини зове се Модран. Ова ријека увијек има воде, чак и у вријеме највећих суша. Њено ушће у Дрину је код варошице Јање, а дуга је педесет и три километра. Слив јој је на три стотине квадратних километара. Тај слив обезбјеђује и воду за Термоелектрану "Угљевик".

Тавна је притока Дрине и тече самим ободом равнице, тамо гдје из ње почиње ницати Мајевица. Она код Пилице дубодерином раздваја Семберију од Подриња. На Тавни су још понегдје остале старе воденице са поредовницима и помељарима.



На западном дијелу Семберије теку Ступањ, Гњица и Лукавац, притоке Саве. Оне Семберију, на западу, дијеле од Посавине.

Оно што је једино добро Семберији донијела водена стихија јесте да су се послије неколико вијекова поново указали стари токови њених ишчезлих ријека.

И то је нешто! Свакако!

(БН телевизија/ Тихомир Несторовић)