Прича: Ако се играчи зноје и кукају, онда нам добро иде - Тони Пјулис, господо!

Човек испод качкета - Тони Пјулис! Шта је заједничко Антонију Контеу, Арсену Венгеру и Јиргену Клопу? Макар у једној сезони су били проглашавани најбољим тренерима света – у оним сасвим незваничним изборима, наравно, који су често значајнији и дуготрајнији од златних значки и иних кучина – сва тројица воде, макар су 18. дана марта водили, један прилично успешан тим Премијер лиге, и нашли би лако своје место за пренатрпаним столом за којим седи Лига изузетних менаџера, како је ова сезона најбољег енглеског такмичења названа још у јулу прошле године.

Фудбал 19.03.2017 | 23:40 Али постоји још једна ствар која их повезује: свако од њих тројице је у својој каријери – испао из лиге макар једном. Италијан са Арецом, Француз са Нансијем, Немац са Мајнцом. Толика имена, дакле, али десило им се оно што је данас, можда, незамисливо.

Није то ништа страшно, кад помислите, и Хари Реднап је испао из лиге. И Брајан Клаф је испао из лиге.

Само Тони Пјулис, пргави Велшанин из парохије Пилгвенли у Њупорту, Тони Пјулис чије екипе играју досадан, ограничен, превише мушки фудбал, којег мрзе чистунци, етичари и естетичари, само Тони Пјулис никада није испао из лиге. За 40 година, колико је прво играч, па потом и менаџер, у каријери у којој је сакупио 326 мечева на терену и 1.024 поред њега. Никада. Ма, скоро ни близу.

Ако те импозантне бројке – тек 25 тренера је у свим енглеским лигама водило тимове на више од хиљаду мечева! – нису довољне да га заволите...

Шалимо се, наравно. Не постоји ништа на свету, па ни у овом тексту, што ће вам променити мишљење; ни победа његовог Вест Бромвича над Арсеналом од 3:1 у суботњем матинеу која је до ивице разума довела навијаче Арсенала (притом не мислимо на оне кретене који су унајмили авион да прошета транспарент “Wенгер оут” изнад бирмингемског неба), ни хиљаду статистичких података, ни сво лепоречје, ма ни да вам неко испере мозак, јок, не помаже – ви већ имате мишљење о Тонију Пјулису и оно ће занавек остати исто, без обзира на то шта он уради, без обзира на то шта овде пише, и зависи искључиво од вашег доживљаја фудбала и живота.

Тони Пјулис је као камповање, температуре од плус 30, стенд-ап комичари, “Ратови звезда”, филмови Ларса фон Трира, Јашар или деатх метал: или га волите или га мрзите. Љубитеља нећете моћи да претворите у хејтера, и обрнуто.

У томе је и драж оваквих поларизујућих фигура. За једне је он драгуљ који све те гвардиоле и венгере ставља на своје место, лактом у плексус и песницом у главу, ако треба; који неће трпети ни каприце оних муриња и изгледати спреман да им опали шамар. За друге, он је реликт прошлог времена, одсјај оног заосталог фудбала који спречава ову игру да буде још лепша, још импозантнија.

Неки воле, заиста воле, кишну ноћ у Стоуку. Али већина би је мењала за плаже Барселоне и еспресо у Риму.

„Људи вас ставе у ту категорију. Или то прихватиш, или пробаш да се бориш против тога. А ја сам прихватио. То људи мисле о мени и о мом начину игре и баш ме брига. Они би стално да причају о стилу који гаје моје екипе. Али рећи ћу вам шта ја радим: кад дођем у неки клуб, покушавам да пронађем систем који најбоље пристаје играчима и дајем све од себе да извучем најбоље из тих играча. То сам радио где год сам био. Имам гомилу бекова који не умеју да додају. Ви мислите да треба да играмо кратким пасовима? Они то не умеју. Онда пронађем шта умеју и крећем одатле.”

Сусрет на Хоторнсу био је, као и увек, фронтални сукоб две филозофије фудбала: оне која у игри види управо игру, те лепоту покрета, жељу да се буде не само бољи, већ и лепши на око од ривала, ону чија лопта клизи по подлози, иде од ноге до ноге, постиже разне фелшеве, цитира латинске изреке и весело скакуће по трави. И оне друге, којој је важан само крајњи резултат на семафору, која суштину види у побеђивању, или макар избегавању мрског пораза.

А ништа није лепше у животу Тонија Пјулиса него победа над Арсеном Венгером, словенском антитезом његовог фудбала.

“Немам ништа против страних менаџера у Енглеској. Они су сви јако добри људи. Сем Арсена Венгера. Баш ме брига да ли ћемо након меча попити чашу вина. Људи говоре да смо ми прљави тим, али ја нисам добио толико црвених картона у каријери као Венгер. И моји тимови су добили мање црвених картона него Венгер.”

Човек испод качкета, ипак, неизрециво воли једног другог Француза. Наполеона. Готово да је опседнут њиме: кад год има слободне дане, уместо да иде на море, овај Велшанин обилази места Наполеонових победа или страдања – Бородино, Улм, Лајпциг, Аустерлиц, Ватерло – шета широким пољем и замишља шта је велики француски војсковођа могао да уради другачије. Да ли је могао да избегне поразе, пита се Пјулис, човек који не подноси да губи.

“За ових 20 година, од мог првог посла, само се та ствар није променила. Тај бол када мој тим изгуби. Код куће имам једну малену собу у коју идем. Има само телевизор, и ништа више. Моја супруга ми донесе вечеру и чашу вина. Онда ме остави до наредног јутра. Углавном ни ока не склопим. Кад изгубиш фудбалску утакмицу, чак и ако си добро играо, то те убије.”

Пјулисова тренерска каријера почела је августа 1992, на југу Енглеске, у Борнмуту (тада је Борнмут био далеко од највишег ранга такмичења, али га није заборавио; и садашњи менаџер тима, талентовани Еди Хау, не пропушта шансу да каже да му је Пјулис узор).

“Играли смо против Престона у гостима, тај први меч. Џон Бек је био тренер домаћина и дуж ивица терена насуо је песак како би лопта остала у игри. Већ тада сам почео да учим.”

Пјулис ће потом бити у Џилингему, Бристол Ситију, Портсмуту, Плимуту, два пута у Стоуку, у Кристал Паласу и сада у Вест Бромвичу. Управо ће у Стоуку, где ће патентирати свој брутални фудбал, са екипом крцатом ратницима, многима прирасти за срце. Али много јачој већини постати трн у оку, чак и када не виде балван у сопственом.

Стоук под Пјулисом био је онај клинац из школе који је нижи, али утолико пргавији од осталих, као бесни шнауцер што би се поклао са вучјаком чим га пусте с ланца. Такви знају да немају шта да траже у фронталном судару, али су зато пуни смицалица и трикова.

Пјулисов омиљени био је онај када легендардни Рори Делап обрише лопту дресом, па је завитла готово хоризонтално у срце шеснаестерца, што је редовно правило пометњу у противничким редовима, иако су знали шта се спрема. Екипа чије су срце, дословно, чинили Рајан Шокрос, Дени Хигинботам, Глен Вилан и Роберт Хут добро би се потукла и крвава излазила из свих сукоба, у жељи да се што пре домогну митских 40 бодова, који гарантују опстанак у Премијер лиги. Онда би се опустили, па би се понекад неко и вратио са Британије без масница.

Гвоздена дисциплина и челично поверење између тима наметали би се не само на тренинзима, него и у свлачионици (рачунајући чувени окршај Велшанина са Џејмсом Битијем, на којег је физички насрнуо после меча, док се овај спремао за одлазак под туш). Пјулис је увек свесно играо на карту „сви вас други мрзе“, намерно подилазећи најнижим поривима својих играча. А један од најчешћих порива био је онај за убиством сваког ко би против њих изашао са жељом да их дрибла или понизи. Сада се, кажу, мало смирио. Мада и даље тврди да су данашњи играчи „размажене филмске звезде” који „немају никаквог додира са животом” због „медија који су их покварили”.

"Не могу да кажем да никад нисам плануо. Али никада не нападнем млађе играче. Само оне старије. А кад пукнем - пукнем.”

Ко се пробудио из дубоке коме прошлог лета, први пут видео Вест Бромвич и њиховог темпераментног стручњака и гледао само ову сезону, можда и не може да повеже све редове. Пјулисов WБА је много офанзивнији него што су његове екипе навикле, мада се никада не би преварио да стави двојицу у шпиц. Он би рекао да је о томе причао цео живот: да не прилагођава он екипе себи, него је обрнуто. Можда је разлика и у томе што је дуго одолевао савременим геџетима, који су постали саставни део актовке сваког менаџера.

“Покојни Алек Сток (чувени менаџер Квинс Парк Ренџерса из шездесетих, а пре тога чак и на клупи Роме, такође са више од хиљаду утакмица на клупи) пред смрт, у старачком дому, казао ми је да увек верујем својим очима. И ја сам га слушао. Када су ми у Стоуку наметали уређаје који мере пулс и откуцаје срца играча, нисам желео да их користим. Неко ме је питао како онда знам да ли играчи довољно раде. Одговорио сам му: 'Знам, јер ако се зноје и ако кукају, онда ј...но раде.' То је био једини монитор који ми је био потребан.”

Суботњом победом над Арсеналом Вест Бром је стигао до та митска 43 бода ове сезоне. Обично је то Пјулису било довољно, његови тимови никада нису били превише амбициозни, што је умело да излуди и његове присталице. Као што је све код њега црно или бело, тако су се и навијачи увек делили: да ли је океј бити просечан, притом и невољен, ако знамо да ћемо преживети и ове сезоне у лиги? Или је можда боље покушати, ризиковати, забавити се некад на стадиону, чак и по цену неуспеха.

Пјулис би можда и први пут у каријери могао да погази сопствене принципе. Са Чадлијем, Џејмсом Меклином, Џејмсом Морисоном (када је фит, што нажалост није чест случај), са ђаволски меком левицом Криса Бранта којег је пребацио на десну страну, снажним Рондоном напред и одбраном која дише као један, иако је састављена од бивших талената или бивших стаклорезаца (двоструки стрелац против Арсенала Крег Досон), у омиљеној формацији 4-2-3-1, Вест Бром би могао да се умеша и у борбу за Европу.

Претходни пут када је због фудбала прегазио Ламанш, Пјулис је догурао до пролећа Лиге Европе и двомеча са Валенсијом, испунивши тако снове свих нас који смо желели да видимо како би се злочести “Грнчари” снашли у континенталним такмичењима.

За разлику од Стоука, у којем је све почињало од одбране, Вест Бром се не може похвалити најснажнијим бедемом испред гола Бена Фостера, мада су са 38 примљених голова тек мало иза Ливерпула или последње жртве Арсенала. И ефикаснији су него иначе: 39 погодака у досадашњем делу сезоне, пре гостовања Бороу, има и Манчестер Јунајтед, рецимо.

Али Тонија Пјулиса брига за све наше бројке. У ствари, Тонија Пјулиса баш брига за све нас, и за све оне који га називају рагбистом, и за све оне који мрзе његове тимове.

Њему је важно само да ноћ не проведе у оној собици с телевизором.

Извор: моззартспорт