Отворено писмо сина палог борца РТРС-у

Да ли сте свјесни да су медији са програмом попут вашег битно допринијели не само да ’95 године останем без оца, него и да бесповратно останем без 25 година свог живота и перспективе за свој развој усљед константног медијског наметања бављењем, за мене и осталих 1. 384. 100 младих Босне и Херцеговине - апсолутно небитним националистичким и политичким препуцавањима између појединаца?

Босна и Херцеговина 13.03.2017 | 22:18 Војин Копуз (28) из Челинца, син погинулог борца ВРС, незапослен, волонтер и директор Фондације ”Фабрика Радости”, написао је отворено писмо Радио-телевизији Републике Српске у коме се критички осврнуо на рад ове медијске куће. Писмо је, како каже аутор, инспирисано "првом женом коју је видио да вади хљеб из контејнера у Челинцу" и преносимо га без измјена.

Поштовани,

обраћам Вам се прије свега као млади грађанин Републике Српске, али и као директор Фондације основане 2013. године од стране младих људи са циљем да као млади грађани даднемо свој мали допринос развоју потенцијала младих људи и заједнице уопште.

Питам се - да ли сте знали?

-Да је Босна и Херцеговина по посљедњим подацима трећа у свијету по незапослености, након двају Афричких Република Џибути и Конго.

-Да смо први по незапослености младих у свијету.

-Да смо недавно проглашени званично као најсиромашнија држава у Европи.

-Да смо по подацима из 2014. године друга земља у Европи по егзодусу младих.

-Да према подацима из истраживања Омладинске Информативе Агенције БиХ - 81% младих Босне и Херцеговине би ”сутра” напустило земљу ако би имало шансу.

-Да је према истом истраживању, од 2006. до 2012. године из БиХ мигрирало 150.000 младих људи.

-Да свакодневно на трпезама наших столова имамо увозну, прскану и генетски модификовану храну, не питајући се зашто нам млади обољевају и умиру од тешких болести.

-Да смо у 2016. години дали својих 121.869.462 КМ (стотину двадесет и један милион) другим државама само за воду коју је НЕКО увезао.

-Да смо у 2016. години дали својих 128.353.574 КМ (стотину двадесет и осам милиона) у буџете других дружава због бесмисленог увоза млијечних производа док наши сточари немају гдје пласирати свој производ, гасе газдинства и напуштају земљу.

-Да је данас проблем овисности младих Републике Српске о фејсбуку и другим друштвеним мрежама надмашио проблем алкохолозма (који је такође незанемарив), те да је ово један од главних разлога зашто млади људи све мање умију комуницирати уживо, радити, склапати послове и пријатељства, оснивати породице.

-Да се шпекулише да је Босна и Херцеговина једина земља у свијету која вјероватно има више запослених у институцијама него у остатку индустрије.

-Да се више ништа не може сакрити, јер све је на интернету.

Наведени подаци су из прошлих година, а данас је ситуација знатно гора. Питам се знате ли да је крајем прошле године у само једном дану са подручја општине Челинац мигрирало 100 (стотину) грађана у Њемачку због посла, шта би било цијело једно село - и то једно велико село!

Питам се да ли знате да сваке године огроман број здравствених радника, и то најстручнијег и најквалитетнијег кадра, трајно одлази из РС, док нас лијече ’подобни’ и они мање способни. Питам се да ли увиђате да је оваквих примјера сваким даном све више - толико да се више системски не могу стићи завести у статистику, посебно не са огромном, застарјелом и нефункционалном администрацијом какву имамо а коју моји суграђани и ја свакодневно плаћамо кроз ПДВ и друге пореске обавезе.

Вјерујем да није само одговорност институција да се баве овим питањима, него и медија - посебно оних које моји суграђани и ја плаћамо.

Ово писмо пишем у суботу, 11. марта, док слушам Ваше Вијести у 12. Поново, по ко зна који пут схватам да већину програма ових Вијести посвећујете неоснованом хвалисању ситуације у Републици Српској, а друге двије трећине поновном, бескрајном и потпуно бесмисленом бављењу политичком ситуацијом у Федерацији БиХ.

Питам се - да ли сте свјесни да су медији са програмом попут Вашег битно допринијели не само да ’95 године останем без оца, него и да бесповратно останем без 25 година свог живота и перспективе за свој развој усљед константног медијског наметања бављењем, за мене и осталих 1.384.100 младих Босне и Херцеговине - апсолутно небитним националистичким и политичким препуцавањима између појединаца.

Питам се да ли сте свјесни да сте увелико допринијели и данас - у ову суботу 11. марта, те да и даље доприносите да се наших пар политичара којима дајете простор не баве битним стварима за мене као грађанина Републике Српске, већ стварима које су искључиво проблем њихових несугласица, њихових личних неразрјешених односа и искључиво њиховог ега.

Питам се да ли увиђате да својим програмом дајете огроман допринос раздвајању народа, као да нисте свјесни да тако никада и ништа нећемо створити, као да је најстрашнија математика за схватити да нема напретка у улици - граду - држави у којој живим без уједињених снага, мудрости и знања.

Питам се јесте ли свјесни да стварате импотентну, инертну и депресивну нацију, као да немате дјецу, претварајући Ваш медиј у медиј који заговара искључиво интересе пар политичара а не нас грађана, који, опет напомињем, Вас плаћамо. Љут сам и разочаран због Ваше непрофесионалности и због Вашег несавјесног рада, те се питам да ли сте свјесни да је ово шта данас имамо - посебно оно шта немамо велика заслуга и Вас као директора једног од најгледанијих медија у БиХ.

Питам се када ћете се почети бавити правим питањима и изношењем битних информација - за мене као младог човјека Републике Српске и свих новијих генерација у чију крв програм попут Вашег свакодневно уноси мржњу, страх и немир.

Питам се, да ли Вам је циљ да потпуно зауставите развој Републике Српске, да је уништите или вјерујете да са толико страха, мржње и немира у нама можемо стварати породицу као основну ћелију друштва - породицу чија би основа требала бити љубав? И искрено, не желим чути Ваш одговор.

Бојим се да би нас као грађане Републике Српске сваки Ваш одговор осим ”ДАНАС” могао много коштати! Желим да ово писмо остане у тишини, из поштовања. Да остане дио дубоке тишине у којој ћемо сви размислити и ставити прст на чело прије него проговоримо. Или да овај пут уопште не проговоримо већ да сугестије које долазе чујемо и у дубокој тишини кренемо да радимо оно за шта плату примамо.

У нади да ћете чути ове ријечи и овај искрени вапај и позив на савјеснији, свјеснији и одговорнији рад остављам Вас са мишљу - оном критичком, о томе шта сте могли створити да сте се бавили истином претходних 25 година. Свим истинама, а не једном, да сте се били објективни и бавили се стварном ситуацијом у којој се ми грађани Републике Српске налазимо.

Не оном реторичком мишљу у којој се правдања ради бавите поређењем са мање бољима од Вас, него оном у којој као свака зрела и здрава личност проналазите примјере и узоре из свјетских примјера бољих од Вас, те се са тим примјерима свакодневно хватате у коштац у Вашем раду и етеру. У програму који подржава и чује ријечи грађана РС који плаћају Ваш хљеб и хљеб Ваше дјеце, без обзира на нашу политичку опредјељеност, националну или било коју другу.

У нади да ћете се одазвати овом вапају и позиву, те се хитно почети служити примјерима и моделима ненасилне комуникације, свјесни да престанком подршке личним препуцавањима појединаца и сличних насилних програмским шема градите насилне нараштаје и друштво - исто оно друштво које је допринијело да стотину хиљада мојих суграђана и генерација одраста без оца.

Примјерима програма кроз које конструктивну критику умијете чути и прихватити, тражећи у Вама извињење а не оправдање трошећи наш новац на истраживање живота оних који Вам пишу како бисте њихове иницијативе и ставове медијски дискредитовали и обезвриједили. Питам се, заправо се то највише питам - знате ли како је то одрастати без оца? И да ли сте свјесни да нас водите на пут на којему би то и Ваша дјеца могла сазнати?

Бојим се да не разумијете шта желим рећи. Ако је тако - жао ми је због тога. Жао ми је што нисам елоквентнији и образованији да можемо поразговарати да бисте ме разумјели, али Вас молим да прочитате ово писмо колико год пута је потребно. Свако вече, све док га не схватите и не чујете ове ријечи као писмо једног просјечног младог грађанина Републике Српске који није елоквентан и који се можда не умије изразити - али који умије осјетити, патити и Ваш рад платити.

Писмо је инспирисано првом женом коју сам јуче видио да вади хљеб из контејнера у Челинцу. Ако све ово не разумијете, молим Вас да у миру и тишини напустите Ваше радно мјесто.

Опростите ако Вас је писмо узнемирило. Уколико јесте, знајте да се грађани Републике Српске тако сваки дан осјећају гледајући Ваше Вијести и позивам Вас да се запитате вечерас прије спавања зашто је то тако, и сутра навече, и свако вече. Хвала Вам за Ваше вријеме и желим Вам од срца много среће, љубави и здравља на новом путу.

...У име свих грађана Босне и Херцеговине - посебно грађана Репубулике Српске и Општине Челинац.

С поштовањем,
Војин Копуз (дијете погинулог борца ВРС, 28 година, незапослен)
Волонтер-Директор Фондације ”Фабрика Радости”

(Бука)