Живи на дрвету: Слобода нема цијену

Преко љета у кућици на дрвету уз Градашничку ријеку у Пироту, а преко зиме дубоко у пећини у подножју Старе планине, бринући о дивљим и домаћим животињама већ више од 10 година живи шездесетпетогодишњи пензионер Панта Петровић.

Србија 12.03.2017 | 12:59 Тако је, каже, одлучио сам. Послије "живота без среће", о коме детаље не открива, и неколико година рада у иностранству што му је обезбиједило пензију, сада је у спрези са природом, без друштвених стега и потпуно слободан.

"Тамо се нисам уклопио, а овакву слободу ни за какав новац не можете да купите. Не долази вам рачун за струју, за воду... А имате све оно највриједније што вам природа дарује", прича Панта.

Пошто су хладни дани прошли, из пећине дуге, како процјењује, 25 метара у двориште поред колибе на дрвету довео је своје љубимце - дивљу свињу од 200 килограма, петнаест коза и јарића, псе, мачке и кокошке.

"Дивљу свињу сам нашао тамо на планини кад је била само девет килограма тешка и чувам је три године. Видите колико је Мара порасла! Сваког дана пије два литра млијека, па због ње чувам и козе. Припитомио сам је, ради све што желим", каже Панта, а све то и доказује.

Дивља свиња му јабуку једе из руке, а клас кукуруза буквално са стомака. То што га је као прасе једном ујела одмах јој је опростио. Триковима је научио и јарца од преко стотину килограма.

"Он и Мара се баш и не воле, али ме обоје слушају. Јарац ми стави предње ноге на рамена, усправи се, прислоним му флашу и обојица пијемо, свако из своје", испричао је Панта, а онда све то и показао.

Купа се у ријеци, грије на ватру у бурету, спава на земљи. Не каже да је лако, али у свему томе, па и детаљној причи о начину живота који је изабрао, неизмјерно ужива.


Фото: Сања Јанацковић, Анадолија

"Спавам, а дође пацов, осјетим га на руци. Ништа - помјерим га и наставим. Ове зиме су нас у пећини напали вуци, однијели су двије козе и четири јарића. Али није било опасно, узели их и нису се више враћали", прича Панта.

Додаје да су од ових на планини много опаснији "вуци из града" јер, каже, они долазе често, а не само једном по плијен.

"Ово ми је друга кућа на дрвету. Направио сам је након што су ми неколико стотина метара ниже прву запалили. И овдје се види траг тестером, као да су покушали да ми дрво исјеку", пожалио се Панта.

Ипак, више је оних комшија који код њега радо долазе да попричају, донесу нешто хране за животиње или купе млијеко. Признаје да му друштво понекад недостаје када остане дуго сам на планини.

"Кроз планину носим само ово сељачко одијело старо преко 150 година. Капа се зове 'козињавка', спасава ме од стршљена, јер се уплету у њу ако ми лете око главе. Овај канап на панталонама ме чува од змија, виси, па их привуче да прво њега ухвате", прича он.

Јасно му је да не може свако да разумије зашто је напустио кућу и одабрао овакав начин живота, али никоме не дозвољава да га преиспитује.

"Имао сам пет жена, ниједном се нисам женио, и имам шесторо дјеце. Породица нема разлога да ми се мијеша у живот, па ни ја се не мијешам у њихов", изричит је Панта.


Фото: Сања Јанацковић, Анадолија

Пажњу јавности годинама привлачи и све новинске текстове о себи уредно чува и показује. Жели да се зна да је спреман да помогне сваком ко одлучи да се на њега угледа.

(Анадолија)