Прича: Оде човјек - Принц од Баскије...!

Док и неки други фудбалери умеју да упуте добар пас, свега неколицина – Пирло, Ћави, Ћаби – изгледају као да је лопта у ствари њихова, као они богати клинци без којих не би било “на мале голиће” после школе.

Фудбал 11.03.2017 | 23:50 Нешто није било у реду када су навијачи Ливерпула – укључив и потписника ових редова – први пут угледали Ћабија Алонса Олана. Како је могуће да овај играч вреди свега десетак милиона фунти?

(То је дуга прича; Реал је целог лета гањао Вијеиру јер је Алфредо ди Стефано казао да је Француз бољи играч, а његова се и даље поштовала, очекивања нису била превелика јер јеАлонсо дошао као “кусур” за Овена, као мала победа над Реалом који је отео златног дечака с ливерпулских докова. Уосталом, поштовала се на Енфилду још реч Џона Тошака, а он је казао да нема бољег у Шпанији од тог насмејаног клинца.)

Све је на њему тог поподнева против Болтона, док га је јуришни одред Сема Алардајсана најгрубљи могући начин учио шта је енглески фудбал, вриштало да је светска класа, да би требало да је недодирљив и недостижан за клуб урушеног реномеа какав је био Ливерпул за потоњих дања Улијеове владавине.

А ето, био је ту, давао је лопте лево и десно. Док је код Жерара Улијеа опструкција игре била сама себи циљ, Алонсо је Бенитезовој екипи дао потпуно нови квалитет: задњи везни је по први пут био покретач акција, не само дежурни квариша.

Можда и најлепша реч која описује позицију коју је заузимао – ако не желимо да американизујемо наш лепи фудбал и назовемо га “квотербеком” – била је, иако никада није играо у Италији, италијанска. Наш језик никада није био толико богат фудбалским терминима, али Талијани то раде већ пун век.

Ређиста. Режисер. Можете да га замислите, можете да га видите, још боље, на успореним снимцима, како поставља све, и саиграче и камермане и швенкера и постројава главне звезде.

Само што Ћабију Алонсу није требала столичица нити мегафон да се дере на сараднике. Он би само намигнуо, шармирао лопту и покорио сваку влат траве, и све би било по његовом.

Бићу, од тог првог тренутка, непоправљиво фудбалски заљубљен у сваки потез ЋабијаАлонса, док старији навијачи, они који су претурили много више дебија за памћење преко главе, буду говорили да је он запањујући меланж Јана Молбија и Кенија Далглиша; а ако је права љубав безусловна и не очекује ништа заузврат, утолико пре. И када оде од вас, остаје у ваздуху као мирис парфема, као слаткасти укус преваре која вам је драга.

Ћаби, опрости ми ако сам превише личан, али ти си био мој једини одговор на питање “Па добро, који је твој омиљени играч?”, већ туце година уназад, и сада када си објавио да ћеш од јуна престати да сипаш своју магију по немачким и европским стадионима, а да те никада нисам гледао уживо, сада морам да будем патетичан.

Добро, неки би назвали патетичним и твоје “саопштење” на Твитеру, свега три реченице којима си, уз црно-белу фотку, сажео своју каријеру и уједињено поштовање, патњу и понос свих нас који смо схватали колико смо талични што си био баш такав: “Живео сам је. Волео сам је. Збогом, предивна игро”.

Ништа од тога није случајно, ниједна реч, па ни слика; јеси живео у фудбал и јеси га волео више него што је та игра почесто заслуживала.

А црно-бело? Оно је подсетник да нема много таквих као што је Алонсо, да је Баск једна од последњих фигура фудбала који се могао изучавати и на катедрама за филозофију, а не само за физику, мада би помни зналци кинетичке енергије гарант умели да испале макар есеј, ако не и докторат, о његовим додавањима.

Имао је само 22 године када је стигао на Острво, а изгледао је као матор, у сваком свом потезу. Умео је да располути, ево опет, бриљирајте, научници, умео је да распори, чинило се, просторно-временски континуум, да обезбеди себи непостојећу секунду-две само да би додао лопту како треба.

То изналажење времена да се упути прави пас, то је логично у екипи Ливерпула пристајало само Ћабију Алонсу, чак не ни Стивену Џерарду; Стиви је умео да погоди у трепавицу саиграча са 80 метара, али је то радио понекад са видљивим напором – Џерардова главна одлика била је додавање темпа игри, Алонсо је умео да тај темпо контролише, што је у већини случајева много важније – док је Баск могао да игра и у “арманијевом” оделу и са лулом у устима и моноклом на оку, и да опет буде најбољи.

Написао сам то већ једном, па ћу плагирати себе самог: док и неки други фудбалери умеју да упуте добар пас, свега неколицина – Пирло, Ћави, Ћаби – изгледају као да је лопта у ствари њихова, као они богати клинци без којих не би било “на мале голиће” после школе, и да је они на великом травнатом правоугаонику тек позајме другима, да се и они мало играју, пре него што се она врати у природно станиште, између стопала ових пријатеља фудбала.

Да, било је недостатака: његова плућа никада нису имала превелики капацитет, а колико год да је био промућуран, колико год му мекано било стопало, никада није успевао да надокнади урођену спорост.

Али ништа од тога није мењало факат да је пред нама играч плаве крви. Аристократа са неупрљаним штуцнама уместо белих рукавица, и са манирима којих се не би постидео ниједан принц. Господин, али никада сноб. Племић, а не скоројевић. Фудбалска елита.

Он је то и био, ноблес, војвода, наследни кнез, не само по покретима на терену, него и по пореклу: његов ћаћа Перико био је члан генерације Реал Сосиједада која је освојила две титуле првака Шпаније – није онда ни чудо што на снимку на који су нас подсетили многи јуче Ћабијев први гол у Лиги шампиона, када га даје Галатасарају после корнера главом и Дарко Ковачевић, његов саиграч, не може чудом да се начуди да тај клинац даје тако ковачевићевски погодак – и његов старији брат Микел био је фудбалер, мада не толико успешан; његов најбољи пријатељ једнако је долазио са двора, Микел Артета, пре него што га је напустио и отишао у Реал.

Тај је таленат избрушен на плажама, али и на тренинзима Сабадеља, где је Перико завршавао плодоносну каријеру.

Тамо ће научити да је боље да дода лопту него да постигне гол, да му то пружа више задовољства; ту ће схватити да је од клизећег старта бољи старт на лопту после којег остајеш на ногама; ту ће, па тек у школи Сосиједада, стасати у играча који је толико мудар да ће се сви тренери клети у њега.

Сигурно постоји неки вредни статистичар који ће ме демантовати, али ако постоји свети квартет модерних европских фудбалских стручњака, који су, уз успоне и падове наравно, обележили 21. век, онда ту екипу чине Рафаел Бенитез, Пеп Гвардиола, Карло Анћелоти и ЖозеМурињо; можда ће тај статистичар израчунати и у коментарима написати да је постојао бар још један играч који је наступао за сва четири човека, а што мени, тугаљивом, тренутно не пада на памет, али тај играч сигурно није био човек од њиховог највећег поверења, капитен без траке, не ађутант, већ генерал-пуковник на терену.

Опростићете ми и што пишем превише о Ливерпулу, иако је Ћаби Алонсо касније играо, и то са каквим успехом, за Реал Мадрид – када буде дословно најурен са Енфилда, пошто је већ погубљени Бенитез мислио да је Гарет Бери захвалнији и бољи играч; симптоматична је посебно прва утакмица сезоне 08/09, против Сандерленда у гостима. Уместо Алонса, утакмицу почиње извесни Дамијен Плесис, и тек на полувремену Рафа увиђа своју грешку и шаље свог метронома на терен, па Ливерпул побеђује поткрај меча – и сада за Бајерн, у последњој сезони, иако не делује да је последња, иако би могао он још, само да му се хоће.

Опростићете ми и што не поклањам довољно пажње статистичким подацима и свим његовим трофејима; та наћи ћете их на један клик, није то оно што је обележило ни њега ни нас с њим.

Није тај линк с Ливерпулом ни због навијачке припадности, колико због жала што Алонсо иЏерард нису постали оно што су могли – највећи тандем у богатој историји клуба, па и читавог лоптања у Енглеској, нека врста мушкијег, грубљег, мада једнако узбудљивог одговора на пар Ћави–Инијеста.

Стивен Џерард је то осетио: његов поздрав колеги, када је овај у четвртак око поднева, док је цео свет и даље гледао у Барселону, објавио крај каријере, садржао је и једну реченицу која је у себи сабрала сав жал за оним што се никада није десило: “Никада ниси престао да ми недостајеш”. И Џерард је, интелигентан, какав јесте, одавно схватио да су црвена кола пошла низбрдо у тренутку када је Ливерпул дозволио себи да се одрекне генија.

Коликог генија? Толиког да му, у сред оног ватреног прстена, сам Стиви допушта да изведе пенал за 3:3 у чувеној истанбулској ноћи, и Ћаби га промашује, али Ћаби никада не промашује толико, и успева у паду да превари Диду и врати утакмицу на почетак, када је то изгледало као научна фантастика.

Па и када је отишао у Мадрид, учинио је то по својим узусима и баш зато што је који месец раније скратио Краља за главу (под његовом диригентском палицом Ливерпул је срушио Реал 5:0 у двомечу осмине финала Лиге шампиона, што ће бити главни окидач у највећем светском клубу да нешто мора озбиљно да се мења, и због чега ће са Острва стићи иКристијано Роналдо и Ћаби Алонсо).

Он је у Реал стигао већ као победник, она Лига шампиона освојена у продужецима против Атлетика била је само додатни бонус – и мада у том финалу није играо због суспензије, то је више његова титула него Рамосова.

Алонсо је био најлепша страна Реала, натерао је чак и оне који нису могли да смисле краљевски клуб ни Муриња да се диве сваком његовом потезу и невидљивим струнама којима би успео да заузда и насмеје чак и својеглавог Кристијана Роналда, и пут у Бајерн био је логична последица непрестане потраге за новим изазовима. А то што му се догодило да поткрај каријере буде десна рука најбољег савременог стручњака, Карла Анћелотија, то је ваљда само знак да Ћабијева будућност не може и не сме да лежи далеко од фудбала.

Не знам, заиста, ко ће играти у Кардифу 3. јуна у финалу Лиге шампиона. Нећу ни да предвиђам, превише сам се пута опекао, али дао бих две године живота и три бивше љубави само да тамо буде Бајерн, и да тамо буде Ћаби, и да узме своју трећу титулу са трећим различитим клубом.

И дао бих још једну годину кад бих могао да га питам, па добро, Ћаби, ко сад да ми буде омиљени играч?

Извор: моззартспорт