Прича: Питате ме зашто волим Барсу...?! Ево...

Зато што нико није пребацио канал код 3:1, јер када Барселона игра, нешто чудесно може да се деси и док трепнете, а камоли док скокнете до кухиње или купатила. Зато што је код 5:1 било право чудо да га Барселона не постигне, а не да га постигне. Како ће се то десити? Немамо појма. Али знамо да хоће.

Фудбал 10.03.2017 | 00:00 Сећате се како почиње песмица захваљујући којој је мали Зоки отишао у Кумровец, стазама детињства Јосипа Броза и под будном пратњом једног другог друга, Раје? “Питате ме да ли волим Тита? Знајте, тако нешто се не пита...”

На то личи сваки аргумент у свакој свађи, добро, расправи, када неко помене Барселону. На сваког ко се излане да и даље цени најбољи каталонски клуб – због филозофије, због креда, због Кројфа, због Месија – доћи ће једнак број оних који ће желети да га понизе: помињаће пенале, патуљке, намештаљке, осионост, осорност...

Нека их. Не знају (за) боље.

Питате ме да ли ценим Барселону? Знајте, тако нешто се и не пита...

Не морате да је обожавате, дакле, ни потписник ових редова није луд за њима, и често га нервирају, жели им да не освоје титулу сем када је апсолутно заслуже, што није увек случај, али ко не поштује Барселону, тај не цени ни фудбал, а камоли живот.

Ко није дочекао крај утакмице – шест један! – са кнедлом у грлу, ма шта да му пише у пасошу, ма колико навијачки острашћен био, тај не воли и не разуме ову игру.

Шест комада је дала Барселона у прохладној ноћи на оном стадиону који је веровао и када пола Барсиног тима није веровало, и нека је од тих шест само један био спектакуларан, нека су сви остали били срећни, нека нису били ни заслужени, али десили су се и поново вратили наду у Чуда.

У једном од првих записа о преносу фудбала на даљину (тада радијском), писац Винифред Холтби овако је описао узбуђење које се осећало када су падали голови:

“Желео сам више голова. Баш ме било брига ко их је постигао. Нисам знао ко игра и шта играју, или где играју или зашто. Али желео сам осетим жмарце дуж кичме, и како ми се убрзава пулс, и како ми се длаке полако подижу у самом корену док неки глас иза застора виче да је пао гол”.

Фудбал је најпопуларнија игра на свету, објасниће вам теоретичари налик на Дејвида Голдблата, јер је једноставан, јер има врло крут систем – гол је гол је гол је гол, не може да вреди два или три или седам, као погодак у неким другим спортовима – али ритам игре највећа је његова предност. Лопта може да иде брзо, непредвидиво, у сваком замишљеном смеру, са спином или без њега.

Фудбал је једина игра, наставиће Голдблат, у којој се једнако вреднују колективна организација и индивидуална бриљантност. Тај баланс физичког и уметничког, инстантне реакције и пажљиво прорачунате тактике, то не може нигде да се нађе.

Али фудбал је изнад свега интимни осећај, онај тренутак када лопта прелази линију и који погађа све ваше ганглије, они жмарци о којима је Холтби писао пре стотину година. А Барселона их је дала шест, онда када је изгледало да су и четири немогућа мисија.

Све од набројаног у теорији фудбала Барселона је испунила у само једној ноћи, али каквој: гол је гол је гол је гол, и тако шест пута, иако неки голови вреде више од неких других (мада после самоубиства из заседе Унаја Емерија и његових пулена треба добро размислити о укидању правила голова у гостима; замислите каква би нас утакмица тек чекала после Каванијевог гола да се он није рачунао дупло), лопта је ишла и брзо и непредвидиво, и тачно тамо где треба и тамо где није смела, Луис Суарез ју је у једном тренутку ухватио, да би у другом ширио руке и драо се на Рафињу или Ракитића; Барселона је имала колективну организацију, а када се она распала, уследила је индивидуална бриљантност, упарена са менталном снагом која је била обрнуто пропорционална страху у очима Паризлија.

А онда је дошла инстантна реакција – Серхи Роберто, момак којем су се смејали јер је у Граду светлости направљен на будалу, тај момак је једном ногом срушио арапску реплику Ајфелове куле.

Биће оних, наравно, о, такви никада не одустају, који ће помињати пенале и јесу ли или нису били, причати о натезању судијске петорке/шесторке (колико ли их већ има; они се множе као зечеви у сезони парења, а арбитража је све дубиознија), али није ли то, када подвучемо црту, у ствари оно уметничко у фудбалу?

Па зар није истинска уметност поигравање са стварношћу, терање гледаоца да види и оно чега нема и да умисли оно што никада није мислио?

Ако је тако,а  тако је, онда су Барселонини играчи заиста постмодернисти.

Питате ме зашто ценим Барсу?

Зато што је она као Саграда Фамилија у том граду, никад незавршена и увек импозантна, и за кишних дана и сезона. Њена промена је стална, али њена база се не мења, откако су Холанђани стигли на обалу Медитерана и обрнули фудбал наглавачке.

Зато што нико није могао пре утакмице да се закуне да Барселона не може да стигне 0:4, чак и ако мисли да Луис Енрике није тренер за овај тим, и није никакав тренер. Али то је Барселона, а Барселона стиже 0:4 ако се Барселони стиже 0:4.

Зато што нико није пребацио канал код 3:1, јер када Барселона игра, нешто чудесно може да се деси и док трепнете, а камоли док скокнете до кухиње или купатила. Нема много клубова на свету који могу то да вам приреде. Свега два-три. (И нека се сада љуте навијачи Барселоне, али Реал је исти такав, па још већи.)

Зато што је код 5:1 било право чудо да га Барселона не постигне, а не да га постигне. Како ће се то десити? Немамо појма. Али знамо да хоће.

Зато што нам је омогућила да будемо савременици нечег великог, а толико једноставног; најлепшег фудбала који смо имали прилику да гледамо у овом веку, не одступајући од своје филозофије чак и када су им сви спремали свилен гајтан.

Зато што некада не победе лепо, али никада не победе безвезно; а фудбал је, знамо, као секс – ако није спектакуларан, ако није сензационалан, ако после њега можете сасвим океј да дишете и да се правите да се ништа није десило, онда није то неки секс, ни неки фудбал.

Зато што трпи све наше критике и све хејтере и све нас који понекад заборавимо колико смо срећни што је ту, баш сада и баш таква.

Зато што има још сијасет разлога, један сулудији од других, али хајде, људи, тако нешто се не пита.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес