Археолошка ризница на дну ријеке Саве

Кад би равница знала да говори онда би рекла и ово - сви путеви у Семберији воде на Саву - до Суботишта, до Домузскеле, Тополовца, Височа, Лугова, Врбоваче. . . Воде уски и широки, прашњави и блатњави, кривудави и прави, тајни и јавни, кроз шуме и њиве, кроз воћњаке и ливаде, кроз кукурузишта и бостаништа, до брода и газа, до чамца и скеле, до навоза и превоза, до моста. . .

Република Српска 07.03.2017 | 14:30 Воде путеви на ову велику ријеку знани и незнани, дјевојачки и момачки, чобански и рибарски. Када преброде широку ријекУ, путеви се губе у модрим даљинама цијелог свијета.

Некада се један од тих путева, онај царски и државни (звао се најприје римски, па касније дубровачки и мађарски) завршавао баш под савским врбама у Рачи. Пут је скелом даље прелазио ријеку, верао се уз њену високу сремску обалу и настављао даље кроз храстове шуме простране низије - Паноније.

Модерни градитељи тридесет и четврте године, пред самим његовим увиром у Саву у Рачи, савили су га и одвели узводно до "Моста краљице Марије" на брочанским луговима. Одвели су га од воде, а онда мостом прео ње у низију. Тај нови, асфалтни пут - раван, широк и прав, са бијелом линијом по средини и двјема, према прописима, жутим на крајевима – који је раније прелазио Саву преко челичне грдосије, сада иде новим мостом „Европа“, тик уз стари који је носио краљичино име.



Миленијумима је Сава била од пресудног значаја за опстанак људи у равници. У свим историјским раздобљима била је жила куцавица свеколиког живота, о чему свједоче бројни археолошки остаци пронађени на њеном дну. Највише их је нађено у посљдњем вијеку другога миленијума, када су их снажни багери и глибодери, заједно са пијеском и шљунком, износили на свјетлост дана.

Само мали дио тог блага сачуван је у музејима Сремске Митровице, Београда, Новог Сада, Бијељине, Беча и других градова, а све остало, чак и оно од непроцјењивог историјског значаја, неупућени машинисти поново су бацали на дно ријеке, јер за њих то није имало никакву употребну вриједност.

Понешто од тог блага је расуто по бродским кабинама и кућама ријечних морнара - матроза.

Саву су одувијек бродиле војске, освајали цареви и краљеви, газили невољници и сужњи, путници и намјерници... Сви су иза себе остављали трагове. Оне на копну брзо је појело вријеме, а они који у тим брођењима доспјеше на дно ријеке, трају и до наших дана.

Крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека, када су људи били упућенији на ријеку Саву, а живот им значајно зависио од ње, у вријеме малих вода, проналажени су остаци из давнина. Што због немарности, што због незаинтересованости, стари равничари мало су тога оставили потомцима у наследство.

Металне предмете обично су преправљали у алатке, а дрвене и од другог материјала или су положили или нетрагом уништили. Посљедњих година Семберци су се почели враћати својој ријеци, па је откривање трагова прошлости учесталије.

Дно Саве је права ризница у којој за подводну археологију има доста посла, бар на дијелу ријеке од Суботишта, граничног прелаза код семберског села Црњелово, па до Сремске Митровице, гдје су "трезори" подводног музеја најкрцатији, јер је у римско доба то било подручје царског града Сирмијума.

У атару села Бродац, у Прекајама, и сада има остатака римских вила, које су користили римски војни и други достојанственици.

У кориту Саве нађени су остаци давно ишчезлих животињских врста, чак и оних из праисторијског доба. Пронађени су дијелови скелета мамута, џиновског јелена и бизона, који су некада настањивали Срем, Семберију, Мачву и побрђа Мајевице, Цера, Фрушке горе и Гучева.

Од биљних врста највише је угљенисаних стабала храста лужњака који је чинио праву прашуму у посавском дијелу Семберије и Срема. Наноси муља вијековима су их чували од пропадња. Те дрвене грдосије сељаци су извлачили из воде, пилили грађу и правили од ње дрвене зграде, јер је она била постојанија од дубова који су тек одсјечени.

На ријеци су налажена читава пловила или њихови дијелови изграђени од храста лужњака. На локалитетима Остојићева, у Челопеку, нађени су остаци старих топионица метала у којима су као гориво кориштени храстови. Касније су ови дубови сјечени и спаљивани, па је пепео кориштен за израду најквалитетнијег стакла у Европи.

На семберском дијелу Саве нађен је храстов чамац из шеснаестог вијека, исклесан од једног трупца. чува се у Музеју Семберије у Бијељини, а потиче из времена турског повлачења од Беча.

У новије вријеме Сава је најдуже брођена - прелажена и била пловљена - код Раче, километар узводно од ушћа Дрине. са скела, чамаца, дереглија, лађа и пароброда у воду је падало доста предмета. Вођене су и бројне битке за ово стратешко мјесто, почев од Хуна, Келта и Римљана па до доласка Словена, надирања Мађара, Турака и других народа.

Воде Саве сачувале су доста трагова тих догађаја.

Често багери са шљунком изваде дијелове војне опреме, оружја и војних пловила, алата, личних предмета и другог материјала. Тако су багери код Раче 1974. године извадили храстов сандук пун пивских боца, стар више од једног вијека. Рача је била ријечна лука - војна и цивилна – па, су се због тога из ријеке често вађени остаци пловила, дрвених конструкција, металних окова, навигационих справа, ланаца, сидра, бродске опреме и слично.

Велики савски вирови, лимани (у равници их зову илимани) задржавали су остатке пловила и храстова стабла, а када су затрпавани пијеском и шљунком, вода је копала нове лимане на неком другом мјесту. Најчешће их је ријека дубила у приобаљу и након неколико година поново их засипала.

Због тога на савском дну тако дуго постоје свједоци прошлости, покривени дебелим наслагама шљунка и муља, које ће некада ријека, или људи модерним машинама, извадити на свјетлост дана.



Слично је и са савским адама. Тамо гдје је некада била најјача ријечна матица, због неке препреке - камена, дрвета или пловила, вода је наталожила муљ, па су настајала ријечна острва – аде - која, за разлику од лимана, трају дуже јер их вода теже рони и руши. Под адама засигурно има доста предмета музејске вриједности.

Багери су од Раче до Сремске Митровице извадили из воде и комплет војних медицинских инструмената из римског времена, затим легионарске шљемове, бронзану војничку диплому и тридесетак бронзаних војничких котлића и посуда.

Проналажена је и грнчарија из разних епоха, међу којом и римске цигле, затим глинене и стаклене посуде из средњег вијека, те из турског и аустријског периода. На неким локалитетима код Сремске Митровице рониоци су пронашли шипове, остатке старих римских мостова.

Често багери са дна ријеке на ушчу Дрине, гдје се сада једино експлоатишу шљунак и пјесак, изваде за историју интересантне предмете које ова плаховита ријека доноси до Саве из крајева кроз које пролази..

Подводна ријечна археологија код нас је тек у повоју и мали је број стручњака у овој области који роне или знају усмјеравати професионалне рониоце на проналажење онога што је од историјске вриједности и значајно за проучавање.

Нешто се од овога чини у Сремској Митровици, али када би стручњаци дуже и темељитије истраживали дно Саве поред Семберије, њена подводна ризница била би премјештена у витрине и дворане музеја, па тако постала доступна широј јавности.

Оно што се сада случајно пронађено побуди знатижељу и истраживачки дух људи са обала ријеке. Сава у своје подводне трезоре складишти и свједочанства о нашем постојању: о ратовима, страдањима, поводњима, занатима и свеколиком животу.

Ко зна када ће они бити извађени из ријечних депоа и свједочити о нама и нашем узаврелом времену?
Воде памте.

Све геотермалне воде, које се сада у равници користе, старе су двадесет хиљада година. Чисте су и здраве. Стручњаци кажу да дио вода Дрине, након изласка испод брда Гучева и обронака Мајевице, понире и миленијумима стоји у огромним врелим подземним језерима Мачве и Семберије.

Воде из нашег времена су загађене и потомцима не остављамо ничег доброг.

Шта ће они мислити о нама?

(БН телевизија/Тихомир Несторовић)