Анализа: Онце а блуе - алwаyс блуе...!
Да ли је време за пун круг у каријери Вејна Рунија?
Фудбал 08.03.2017 | 00:00
Био је октобар 2002, били су то Венгерови први „Непобедиви“, умало познатији од оних који ће доћи кроз две године. Тридесет пуних мечева у првенству Арсенал није изгубио у том тренутку, а онда је дошао на „Гудисон“.
Као да је, заиста, било записано у звездама, што ће нашем јунаку касније бити нешто између бетонских ципела и коњске главе у кревету, та страшна очекивања Енглеза да добију свог мајстора, некога ко би показао да се у Енглеској још игра фудбал, онај из викторијанског, империјалног доба, када су Енглези још имали чему да науче друге.
Најзад, мислили су када их је Клајвов глас пренео из сна, најзад Енглез који воли лопту, Енглез којег воли лопта, Енглез који је способан да лопту шармира, одведе на вечеру, води љубав с њом, и још му лопта ујутру да паре за такси и напише љубавну посвету на цедуљици, и број телефона, црвеним кармином. Дођи опет, мајсторе...
То је пре њега могао Газа. А када је мали потписао уговор, баш на тај дан, Газа је седео на клупи Евертона, на мечу против Дерби Каунтија, отромбољен и незаинтересован.
Наредног лета, Пол Гаскојн ће отићи из клуба, отићи ће у свој ступор и у своју луду главу и код својих проститутки и у своје флаше. Оставиће брисани простор који ће читава енглеска јавност, а посебно град Ливерпул, у којем се Евертон воли до бола, чак и кад му не иде, посебно кад му не иде, покушати да утаже неким измишљеним ведетама, правећи од сваког талента легенду у најави; оставиће и дрес са бројем 18, у који ће ускочити тај момак широког лица, фаце као да је старији барем деценију и боксерске комплексије – и тренирао је бокс, и још воли бокс.
„У боксу је заправо најважнија ментална чврстина. Зато што бокс умирује. Учи нас контроли. Лечи нам главу. Бокс рађа поштовање – према другима и према себи. Дворане за бокс често привлаче необуздане дечаке, рђаве момке, агресивне људе – али сви они науче, вероватно на првом тренингу, да једноставно не могу да боксују без самоконтроле”, написао је једном Тони Парсонс, који једино више од бокса воли Џорџа Беста.
Он је био рђав момак и необуздан дечак, клинац са улице, из радничког предграђа Ливерпула по имену Крокстет, где се и у цркву и на стадион – Гудисон парк, подразумева се, никако тамо прекопута, на Енфилд, то је за оне ван граница града, то је за оне чији је прадеда волео Евертон, али деда већ није, деда-хипстер, деда-опортуниста – иде да би се окајали бројни греси сакупљени током седмице, јер Крокстетом доминирају разбојници и преваранти и ситни и крупни дилери. Био је син углавном незапосленог физичког радника и мајке која је радила у кафетерији његове локалне школе.
Али није био лош. Стварно. Иако је више од Газе волео Данкана Фергусона, није био лош.
Вратимо се опет који секунд пре прималног урлика Клајва Тилдлзлија, вратимо се петнаест година уназад.
Имао је шеснаест година, био је деведесети минут, непобедиви Арсенал је био релативно задовољан бодом, када је Томас Гравесен, више инстинктивно, више “бежи тамо од мене” него “хајде да видимо има ли времена за још нешто”, послао лопту напред.
Једним потезом ју је смирио и окренуо се, малена пируета каква може да се изведе само када сте још дете, по крштеници и по мозгу, малена али довољна да и Сол Кемпбел и десни бек Лаурен изгубе корак. Лево се убацује још један Кемпбел, онај у плавом, Кевин, убеђен да је момак који је пре тога дао неколико голова у Лига купу и који је доминирао само у млађим категоријама, ипак превише преплашен од позорнице да не би додао лопту двоструко старијем колеги.
Други додир већ прича о томе да је Кевин Кемпбел могао слободно да узме кокице и гледа шта ће се десити, трећим гура напред и онда подиже поглед, ка Дејвиду Симану.
Симан тада, који месец после оног гола што му је дао Роналдињо на Светском првенству, има све тањи кредит код Венгера, несигурне ноге и можда је провео превише времена и синоћ играјући видео-игре, има и 39 пуних година. А момак који га гледа са скоро двадесет и пет метара има свега 16.
Дечак, стварно, међу дивовима, и лажу кад кажу да су такви потези од богова – не, напротив, то је потез човека, Давида, дечака, дрскост и самопоуздање које се учи на улици, у парку, где резултат није важан, барем не колико похвала старијих и обећање да ће те следећи пут узети да будеш у њиховом тиму.
„Јумперс фор гоалпостс” је енглески идиом који означава ту радост игре, клинце који уместо статива стављају џемпере – ех, а ми господа на Балкану само школске торбе и ранчеве! – и добра половина новинских текстова, од којих вам је достина досадна, бави се кукумавчењем што „тога“ више нема.
Он је „то“ имао.
Кемпбелова нога је испружена, исто као и Сименове рукавице, покрет тела шутера школски, све са оном испруженом левом руком која је ту и због равнотеже и због уметничког дојма, лопта проналази једину могућу путању и завршава испод пречке, помазивши је успут.
Запамтите то име – Вејн Руни.
Ох, запамтили смо га добро, није се могло живети од „Руниманије“ добрих неколико година. Прво је, годину-две, био понос навијача Евертона. Локални херој којег су чекали толико дуго, момак из „плаве“ породице којем само због опасне, бескомпромисне мајке нису наденули име Едријен, по Едријену Хиту. Његов средњи брат зато неће моћи да избегне судбину: биће Грем, по Грему Шарпу.
Хит и Шарп требало је да предводе Евертон до крова Европе, у доба када је енглески фудбал био на врхунцу они су били најбољи тим у земљи, али онда се догодио „Хејсел“ и зла крв између Евертона и Ливерпула – “карамелице” су сматрале да им је трагедија коју су режирали Ливерпулови навијачи била једина препрека до владавине Старим континентом – трајаће све до „Хилзброа“, када ће се град ујединити у болу и сузама и остати, уз понеки ексцес, уједињен.
Није зато ни чудо што је Вејна Рунија тај комплекс Месије морао пратити од малена, од тог гола против Арсенала.
Евертонови су од њега очекивали да их уведе у ново златно доба, након тмурних деведесетих кренуо је нови талас оптимизма, са менаџером Мојесом и са тим клинцем којег су гледали како одраста и како живи за Евертон. Није ли, уосталом, млади тим Евертона догурао до финала ФА купа за клинце баш пролећа 2002? Вејн је дао осам голова, али је од тога било важније што се појавио на финалу, против Астон Виле, носећи мајицу на којој је писало „Онце а Блуе, Алwаyс а Блуе“.
Та ће мајица касније бити безброј пута помињана, када га сер Алекс Фергусон буде убедио да дође у Манчестер Јунајтед, јер неће, Вејн, сине, слушај чика-Алекса кад ти каже, гледао сам ја то много пута, неће се десити ништа добро у Евертону и нећеш моћи сам да им донесеш ниједан трофеј, у најбољем случају ћеш постати као Ле Тисје у Саутемптону, а ти си, Вејн, сине, рођен да дижеш пехаре.
Једна од верзија гласиће „Онце а Блуе, Алwаyс а Ред“, певаће му то његов „Гудисон“, саркастично, љутито, посебно када је почео да љуби грб Јунајтеда и да са њима тако лако побеђује „Народни клуб“; но то је беџ који мораш да носиш, Вејн, сине, ако желиш да будеш велики.
Онда су дошли Јунајтедови, који су били свикли на успехе и било им је природно да најталентованији енглески играч у овом веку дође баш у Манчестер. Челси није имао довољно историје да га привуче, Арсен Венгер је увек био окренут неким још нестасалим играчима, Ливерпул, хех, добар виц; али и Јунајтедови су имали очекивања, и њихову је пажњу ваљало памперисати, посебно када је Руни окружен најбољим саиграчима, посебно када се јуришало на титулу првака Европе, посебно кад је дао хет-трик на дебију у Лиги шампиона, против Фенербахчеа.
Али није то било ништа у поређењу са очекивањима енглеске нације. Понижавани годинама, у безграничној жељи да произведу нову суперзвезду – не као Бекама, који је то био углавном мимо терена, већ оног који има довољно знања да врати „Три лава“ тамо где су једном били и где, чинило се деценијама, а чини се и данас, никада више неће бити – Енглези су и од много мање талентованих клинаца умели да праве „Белог Пелеа“, па како не би од момка што је имао све предуслове да буде њихов Бест, нови Газа.
Са 19 и по година Вејн Руни је био херој нације – два гола спаковао је Швајцарцима на ЕУРО 2004, па два гола Хрватима за пролаз у четвртфинале, и да у 27. минуту меча против домаћина Португалаца није морао да изађе, можда би се и историја националних тимова другачије данас писала, или би Енглези опет нашли начина да испадну на пенале? – и лакше је било тада се кладити да ће Албион поново бити владар планете него да неће.
Стотину мечева у белом дресу и 53 гола, то пророчанство далеко је, предалеко од испуњења.
Само, сенка која је пратила поменуте суперхероје и обузимала њихове животе чим би скинули дрес и кренули на туширање, није никако могла да заобиђе Вејна Рунија. Чудесан и чудан, и боксер и песник (и даље пише поезију, мада ређе) и фан Стереопхоницса, Оасиса и осталог британског рокенрола из златних година брит-попа, дечко из радничке класе желео је, као и толико многих пре њега, да дише живот пуним плућима.
И човек способан за онај гол Арсеналу са 16 и за све остале невероватне голове, а било их је на стотине, и посетилац бордела у којима бира 48-годишњу госпођу. Капитен на терену и сладострасник мимо њега. Веран само себи, што ће навијачи Јунајтеда у два наврата, када буде готово потписао за мрски Сити, искусити на својој кожи, и опет му опростити.
Привлачност Вејна Рунија отпочетка је била судар два света: оног измаштаног, у којем се нижу голови и продори, у којима снажан, али технички обдарени тип опчињава и противничке навијаче, а камоли неутралце; и оног који се чита у прљавим таблоидима, чија је Вејн био главна занимација толико година.
Није ово, већ сте схватили, текст у којем би се нападао Вејн Руни. (Када вам то напише човек који са горућом пасијом већ две и по деценије мрзи Манчестер Јунајтед, то има, канда, неку тежину?) Нити онај у којем би се гомилали статистички подаци, анализирали његови голови и набрајали његови трофеји. Ако бисмо то ставили на папир, онда би свака теза да Вејн Руни није урадио све што је могао, да није испунио онај дар од богова или завет свог Крокстета, била редундантна.
Није важно ни што Вејн Руни, и када игра у Мурињовом Јунајтеду, све чешће изгледа као олињали боксер који је предуго под светлима рефлектора, подешеним тачно да приказују сваки његов ожиљак; као да је уморан, заиста, од трчања за лоптом, и није ли то тако енглески, тако гаскојновски, посебно када видите шта четири године старији Златан Ибрахимовић ради на истом том терену.
Па ни то да ли је онај дечак из октобра 2002. и из лета 2004, из влажних слова енглеских навијача, урадио све што је могао, или би, да је био мало више свештеник, а мало мање мангуп, данас заиста стајао уз бок највећима у историји ове игре.
Можда ћемо за финалну пресуду морати да сачекамо наредни Рунијев потез.
Седмицама уназад, говорило се о могућем одласку у Кину – то би било као да боксерски шампион, да се задржимо на метафори, оде у кечере пред крај каријере, да мало глумата – док је претходних неколико дана у жижи његов евентуални повратак у Евертон.
Роналд Куман му се унапред и на невиђено радује, али хоће ли Вејн, по неумитном одласку са „Олд Трафорда“, послушати срце или тело?
Крај каријере на „Гудисону“, који би му можда дао још једну малу радост у животу, због искупљења, због предака који су живели за тај стадион, због Крокстета и његове ауре, значио би пун круг, молитву за опроштај од највернијих – јер је он, дубоко у души, заувек и остао само њихов – и још један поздрав момку који у 90. минуту, свега му је 16 година, прима лопту од Томаса Гравесена и треба му само четири потеза па да запамтимо то име.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар