Видео - Богдан и Симон откривају: Овако се постаје шутер...!

"Дуле ми је понављао да је потребно 5. 000-6. 000 понављања на недељном нивоу", каже Богдановић. Симоновић открива какве све реквизите користи и шта уради када остатак екипе "само" тренира.

Кошарка 01.03.2017 | 22:20 Кошарку су играли, играју и играће разни типови.

Неки од њих неће добацити са линије пенала или ће незграпно набацивати лопту на обруч после игре леђима, док ћете за неке "знати" да погађају чим се дигну макар и са девет метара.

Макар и ван баланса.

Игра је таква да свако има своју улогу и да су пожељне разне врлине, међутим када причамо о великанима ове игре (осим у случају Шакила О'Нила и осталих џинова) - једна ствар им је заједничка - погађали су са дистанце и, још важније, погађали су када је било најважније.

Није постојала шампионска екипа без доброг шутера, у чему се не разликују ни српски тимови и репрезентације који су бележили велике резултате. Од шута Богдана Богдановића у великој мери зависио је крај доминације Партизана на овим просторима, док је шут Марка Симоновића некако најавио почетак владавине Црвене звезде од 2014. до до данас…

Када су се ове две "праћке" нашле на истој страни терена, у кошаркашкој репрезентацији Србије, наш тим везао је три полуфинала у три године и пласирао се у два велика финала, за две сребрне медаље, прво на Светском првенству у Шпанији, па и Олимпијским играма у Рију.

У одвојеним разговорима за "Спортифицо", Богдан и Симон - који и ове сезоне решетају мрежице у Евролиги у дресовима Фенербахчеа и Црвене звезде - открили су шта им је, поред талента, било потребно да постану једни од најбољих шутера Европе тренутно и због чега противнички тренери сваке недеље спремају посебне дефанзивне поставке због њих двојице.

Из оба разговора брзо се стиже до закључка да је таленат супер, добар, позитиван, али заправо - само један мали, пожељан део на дугом мукотрпном путу од момка са "меком руком", до играча за кога ће тренер нацртати специјал за шут за победу.

Кренућемо од Богдана…

"ШТА МЕ ЈЕ НАУЧИО ДУЛЕ"

"Шут је заиста права наука и потребан је мукотрпан рад како би се он усавршио", испричао је за "Спортифицо".

"Док сам играо у Партизану, ишао сам и на по 1.000 убачених током једног тренинга – некада сам и ручао у хали, па и спавао. Пре јутарњег тренинга, па наставимо после, па увече поново пре тренинга. Када је био слободан дан, тада нам је заправо било најтеже – један, али баш јак индивидуални тренинг. Не физички, него психички тежак".

"Искрено, нисам волео да тренирам као млађи, хтео сам само да уживам и да се играм баскета, то је нормално дечачко размишљање. У Партизану сам увидео колико је тренинг значајан – такви тренинзи наравно јесу учинили да ми шут постане бољи, али су још више утицали на изградњу мог карактера и на стицање радних навика".

"Душко Вујошевић ми је сваког дан понављао: 'Да би дошло до аутоматизма, мораш да имаш 5.000-6.000 понављања на недељном нивоу".

"Како је тај тренинг изгледао? На почетку се вежба само зглоб – ставиш лопту у длан, испружиш шутерску руку увис и испод коша вежбаш само завршни покрет шута. Затим се иде полако уназад, са бацања се шутира тако што се задржи лопта код главе. Потом се тако прелази на шест-седам различитих позиција по 20-30 понављања и дођеш до 150 убачених само вежбајући зглоб и механику шута".

"Следи набацивање лопте (играч сâм себи набацује лопту око метар испред себе, узима је и шутира, прим. аут), улазак у троструку претњу (став из којег играч може и да шутне и да дода и да крене у дриблинг, прим. аут), као и један дриблинг и закуцавање, са обе стране по десет пута. Све то представља загревање, а после истезања крећем у велике серије шутева – по 50 убачених са сваке од пет позиција (два угла, два по 45 степени и средина, прим. аут). Затим исто то понављамо на другом кошу".

"КАД СИ ПОВРЕЂЕН, СА СТОЛИЦЕ"



"Потом тренер задаје шутеве са специфичних позиција, у зависности од стила игре и онога што би требало да се дешава у мечевима – тако се дође до 800-900 убачених, а онда следе бацања и шут из места да заокружимо на 1.000".

"Постоје бројни начини да се ради на шуту. Када сам био повређен, шутирао сам из столице, затим из лежаљке. Са већом лоптом, затим и са само три прста, а ту су и вежбе са рукавицама. То је индивидуално, али мени је много пријао тај начин рада и такве оригиналне вежбе. Осим што се додатно унапређује осећај, те вежбе чине да тренинг не буде монотон".

"Зашто је важно да не буде монотон? Зато што се на шутерским тренинзима лако губи концентрација када постане једнолично, а тако не можеш да напредујеш, мораш све време да си ментално присутан. Нико није робот, а те вежбе креативан су начин да се сачува концентрација – ако се увек закључаш у пет истих ствари, мозак ти се улењи".

"Рад ногу може да буде од изузетне важности при шуту јер даје сигурност и баланс. Ипак, све зависи од тога какав је избачај – нпр, Перо Антић слабо користи ноге за шут, јер све ради са земље и само се пење на прсте. Са друге стране, Реј Ален је скакао и по метар, задржавао се једну секунду у ваздуху, па су њему ноге биле све. Лично, да бих извео своју механику шута, морам да скочим. Имам и јаке подлактице, то помаже да иде лакше, али ја правилно могу да избацим лопту и са центра управо због ногу, не због руку".

"Од кључне је важности да шут буде један покрет, течан и синхронизован. Као млађи сам имао проблем, често сам правио задршку и лопте су ми завршавале у првом обручу – то сам поправио добрим делом вежбом у којој лопта мора да се избаци ка кошу у највишој тачки скока. Сада сам убрзао шут и то ми је много помогло и на шуту из пик-ен-рола".



"Такође, са Дулетом смо радили и следећу вежбу – набацивање лопте, улазак испод ње и само да се скочи што више, мање је тада важно како се шутне. Онда се једноставније нађе баланс када скочиш 'свој' одраз, онај који теби одговара за шут. Ситуација током утакмице није увек идеална и зато је важно пронаћи алтернативне начине да горњи део тела буде прав. Примера ради, Кобијев рад ногу – увек је са једне ноге скакао, а другом је махао испред себе".

"Тај покрет користе бројни играчи да успоставе баланс, приметио сам да и мени користи".

"И шут ван баланса може се вежбати, али ту је ипак таленат главни – погледајте само Теодосића, увек шутира ван баланса, али избачај му је увек исправан, брз и без задршке. И флоутер је такође углавном питање талента – рецимо, играо сам са Ендруом Гаудлоком, који се баци у страну, потпуно је изван равнотеже када шутне флоутер, али улази. Никада ми није било јасно како…"

"За разлику од тога, свако може да научи да буде добар дриблер ако је посвећен и упоран. Раније, у мојој првој сезони у Фенеру, нисам имао довољно добру контролу лопте левом руком – нисам могао да реагујем брзином којом сам желео и да избацим пâс. У томе сам доста напредовао, а за шут из дриблинга контрола лопте основна је потреба".

"У том смислу највећи ми је узор Кајри Ирвинг, уживање је гледати га. Настојим да радим доста ситуације из утакмица, позиције из којих играм један на један. Предња промена, па кроз ноге или предња, па предња, а најчешће је ту укључен и степ-бек јер ти у утакмици треба да се одвојиш од чувара, а то је нешто најтеже. Такође, сада у Фенеру вежбам шут из пика после сваког тренинга, по 50-60 убачених. Поставим столицу, замишљам одбрану и покушавам да поправим оно што није ваљало јер ти као играч тачно знаш где си грешио, где су те стигли јер си био спорији за милисекунду, кад ниси могао да узмеш шут…"

"На крају крајева, највећа тајна јесу вера и ментална припрема. Није ствар у томе да само дођеш и убациш 1.000, него је нужно да истински осећаш где тачно желиш да напредујеш и шта тачно радиш како би то постигао. Сваки дан терајте себе да будете што бољи, то је рецепт који сам усвојио и који даје резултате".

...и Марко је до детаља описао шта и како ради.

"МАЛО СУ МИ САМО ТРЕНИНЗИ С ЕКИПОМ"

"За почетак, треба до савршенства довести механику шута, а да бисмо то учинили, морамо да установимо где лежи проблем – да ли је горе у руци, тј. у избачају и начину држања лопте, или у струку и ногама. Ако горњи део није оптималан, потребне су статичне вежбе – без коришћења ногу, јако близу коша се шутира једном руком, па се тек после привлачи друга. Затим се седи на столици и са два-три метра вежба се избачај како би лопта добила адекватну ротацију".

"Уколико је проблем у струку или у ногама, тј. ако нема баланса, онда се прво шутира без скока, па се тек после и постепено скок убацује. Поента је у томе да сваки шут и сваки избачај буду исти. Када се механика доведе на жељени ниво, онда се такав идентични шут понови милијарду пута. Не смејте се, буквално милијарду пута, а онда после чим избациш лопту знаш хоће ли она ући у кош".

"Следеће питање јесте како изводимо те шутеве. То зависи од тога шта кошаркаш више користи у самој игри – у зависности од тога више се вежба шут из места или шут по изласку из блока. Убацују се столице, замишља се да су то саиграчи који праве блокове, а они могу бити најразличитији – дијамант, стегер, узастопни блокови, степенасти блокови… Изузетно је важно да се то ради у максималној брзини и великим напором како би се креирала ситуација из утакмице, па ће онда на мечу то бити лакше и природније".



"Постоје и други начини да се усаврши шут – на пример, користи се већа лопта или мањи обруч. Онда теже улази, али после када узмеш лопту праве величине, осећај је као да убацујеш у базен. Шутирање са рукавицама такође може да допринесе поправљању осећаја".

"Можете и само, како ми то волимо да кажемо, да 'упуцавате' руку док не паднете – сâм себи сам задавао тешке задатке, то ради и Богдан Богдановић и скоро сви врхунски шутери, иде се и на по две до четири хиљаде убачених лопти недељно".

"Примера ради, претпрошле године сам у Француској играо једну утакмицу недељно, али нисам себи дозволио да тренирам само са екипом – сваки дан сам убацивао по 500 лопти. То је изузетно тешко – за 500 погодака треба око 700 шутева, а толико пута није лако ни скочити. Постану тешке и ноге и руке, али оно што је главна порука јесте да се напоран рад на крају исплати. 'Сребрни' из Рија тако размишљају и тако раде – преданост, отвореност за новине и исконска жеља да се успе. Тај рецепт дугујемо себи".

После овога - лопту у руке и правац кош!

Шта је "Спортифицо"?

"Спортифицо" је нова друштвена мрежа намењена искључиво активним спортистима и на њој је већ значајан број фудбалера, фудбалерки и тренера из Србије, региона и иностранства. "Спортифицо" омогућава активним играчима и тренерима фудбала да се повежу са људима од значаја за њихову каријеру и да објавама граде јединствену спортску биографију и личну статистику.

Извор: мондо.рс