Видео: Животна прича о Малом Буди и божанском репићу...

Фудбал уме да препозна своје мајсторе, уједно их сврставајући у заслужене категорије.

Фудбал 01.03.2017 | 23:00
Видео: Животна прича о Малом Буди и божанском репићу...
Иако се споменуте категорије углавном формирају кроз учинак појединца на терену, вођене бројем великих утакмица, оних најважнијих трофеја, свеопштег утицаја на најважнију споредну ствар на свету, као и, наравно, пуким фудбалским умећем, није редак случај када су оне најпростије речено ирелевантне.

Јер, фудбалски фанатици су чудна сорта. Сорта чије понашање готово да није могуће објаснити, барем не толико да ’нормалном’ човеку делују рационално. Љубав према фудбалу иста је радило се у фуци испред зграде или оној на највећим и најважнијим светским стадионима, када се одлучује коме иду историја и пехари.

Е, сад, гледајући управо из те перспективе можда је и најлакше објаснити појам ирелевантности. Ако је неко мајстор он је једноставно мајстор – пошто је фудбал магија тренутка. Тренутка у ком престаје да буде важно да ли сте са још 100.000 људи на финалу Светског првенства или гледате преглед кола, рецимо, енглеске треће лиге.

Када човек о коме ће се тога дана причати захвати лопту, док ви истовремено упадате у својеврсну фудбалску ’нирвану’, а она улази, опет рецимо, од пречке, па од стативе у мрежу. Тада су неважни сви они горе наведени критеријуми...

За јунака наше последње приче говорили су да када он игра то у ствари ’анђели певају’, Мишел Платини рекао је да он није ни класична деветка нити класична десетка, ’већ девет и по’, док је он – иако по уверењима будиста и велики борац за мир – био све само не миран.

Био је специјалиста за пенале, с лоптом је могао да изведе све што замисли, али судбина је хтела тако да му управо један шут са кречом обојене тачке, удаљене једанаест метара од гола, обележи све што је на терену урадио. Али, исто тако, ништа не може да сакрије, прикрије или умањи колики је фудбалер био Роберто Бађо.

Као и сваком Италијану, фудбал му је од рођења био у крви, а велики утицај на њега свакако је имао и један од рођене браће, најстарији Еди – који је неколико година бранио боје неколицине италијанских друголигаша. Рођен је у градићу Колдоњо у близини Венеције 18. фебруара 1967. године, а управо ту је и почела прича о ’Малом Буди’, једном од највећих и најнесхваћенијих италијанских фудбалера свих времена.

Није му било потребно превише времена да доспе у центар пажње, пошто је по знању у ногама већ у тинејџерским годинама могао да се носи са свиме ониме што фудбал на сениорском нивоу доноси. На први тренинг отишао је са непуних седам година, са Виченцу у тринаест, а већ са 15 био је члан првог тима црвено-белих – тада члана треће лиге.

Иза себе је имао 120 утакмица и 110 голова, уз барем још 50 асистенција, а, само две сезоне касније, испред себе понуде неколико клубова из фамозне Серије А.

Међутим, судбина је по први пут умешала прсте...



Потписао је за Фиорентину, омиљени клуб његовог оца, у трансферу вредном два милиона евра, али се тада догодило нешто што га је, нажалост, прогањало током целе каријере.

Са осамнаест година, на последњој утакмице сезоне, доживео је можда и најтежу повреду коју фудбалер може да доживи – после наизглед безазленог старта на средини терена покидао је предњи укрштени лигамент десног колена.

Роберта је оперисао чувени француски лекар – професор Буске у Сент Етјену – који је морао да употреби чак 220 шавова како би му максимално ’средио’ колено.

Ако се може рећи да му је онај промашени пенал у Пасадени обележио каријеру, исто тако је и ова повреда утицала на њега као човека. И, ко зна, можда да није било тог старта над везистом Риминија – можда Роберто Бађо и не би постао оно што данас јесте. Фудбалско божанство.

Челници ’Виоле’ урадили су нешто што је у данашњем фудбалу тешко замислити, платили су Роберту комплетне трошкове лечења и одлучили да верују у њега.

Никако нису погрешили. Нимало.

Црне мисли, које су се надвиле под причом лекара да више никада неће моћи да игра игру коју највише воли, отерао је Даисаку Икеда – припадник јапанског будистичког покрета Сока Гакаи.

“Будизам ми помаже да моје мисли буду позитивније, а одлуке трезвеније“, рекао је Бађо пре повратка на терен, истакавши да пре сваког меча практикује медитацију.

После осамнаест месеци рехабилитације и свакодневног медитирања био је спреман за повратак на терен, Фиренца га је дочекала раширених руку, али су муке са коленом тек почињале. Опоравак је имао и једну огромну нус појаву, пошто је због лекова и прекомерног сна изгубио чак 12 килограма, да би на првом мерењу у клубу вага показала да је тежак свега 56 килограма.



После свега пет наступа у првој сезони, ’прави’ деби дочекао је 21. септембра 1986. године против Сампдорије, дочекан овацијама на Артемио Франкију. Одиграо је солидан меч, али су се само седам дана касније црне мисли вратиле. Поново бол у колену, поново неверица на лицима свих у ’љубичастом’ – сада је страдао менискус десног колена. Опоравак је био краћи, али је у његовој глави све било исто.

Овога пута се одлучио да део опоравка проведе у Токију, заједно са својим ментором у будистичком храму, што је са његове тачке гледишта, како је и написао у аутобиографији, био кључан потез за нови покушај.

Депресивни дани рехабилитације ’донели’ су му и потпуну изолацију од нових саиграча, повлачење у себе и размишљање на тему ’Да ли је заиста крај?’. Колико је био ван себе говори и податак да је чак пет месеци заборавио да подигне своју плату.

Фиорентина је играла јако лоше те сезоне, па је утакмица против Наполитанаца на крају сезоне била кључна за останак у Калчу. Сан Паоло клањао се најбољем фудбалеру свих времена Дијегу Арманду Марадони – славећи прву титулу у историји клуба, док су навијачи ’Виоле’ добили оно што су предуго чекали – новог хероја.

Домаћи су повели после феноменалне акције, Фиренцу је бод остављао у лиги, а онда је ’Мали Буда’ наместио лопту. Био је то његов први гол за клуб, у његов стилу – из слободњака, вредан опстанка. То је било оно што му је било потребно.

У наредне две сезоне је експлодирао, почевши да игра фудбал као што је то чинио још као дечак у Виченци, са невероватном лакоћом. Поседовао је све – савршену технику, пâс, шут, дриблинг, осећај... Ипак, оно што га је чинило бољим од других јесте управо оно што је Платини рекао.

Имао је ту могућност да ’осети’ шта ће се догодити, особину специфичну за играче који су на леђима носили број десет. Тачно је знао када треба да повуче, када да стане, а када да пошаље дијагоналу ’из колена’ или 'бомбу' у рашље.

Предводио је Фиорентину најпре до средине табеле, далеко од зоне испадања, да би доласком Свена Јерана Ериксона наредне године још више подиграо лествицу.

Када је подвучена црта, на свом конту имао је рекордних 15 постигнутих погодака и девет асистенција, што је било довољно за седмо место и окршај са Ромом у борби за место у Купу УЕФА.

Осим доласка Швеђанина на клупу, за успех Фиорентине био је кључан и тандем Роберто Бађо-Стефано Боргоново, назван од стране медија ’Б2’, који је постигао 29 од 44 поготка тима у сезони 1988/89.

Његов пâс био је кобан по ’Вучицу’, а наредна сезона била је још боља од претходне. Иако је ’Виола’ била нешто слабије пласирана у лиги, успела је да се домогне финала најмасовнијег европског такмичења, где је чекао велики ривал – Јувентус.

’Стара дама’ славила је у двомечу, захваљујући победи у Торину (3:1, 0:0), али је то био тек почетак ’врелог’ лета у Тоскани. Као да навијачима није било довољно тешко због пораза од њима мрских Торинеза, уследио је нови шок. Управа клуба са ’Артемио Франкија’ саопштила је да је склопила највећи посао у свету фудбала – Роберто Бађо постао је за девет милиона евра нови играч Јувеа.

“Био са приморан да прихватим прелазак у Јувентус“, љутито је реаговао скрхани Бађо на питање новинара, не помишљајући да је са тих осам речи подигао армију својих следбеника у ’љубичастом’. Навијачи су истог дана направили масовне, насилне протесте на главном градском тргу, у којима је повређено преко педесет људи, захтевајући да председник Понтело и комплетна управа поднесу оставку.

Да све буде још напетије, све то догађало се непуних два месеца пред највећи празник фудбалске игре – Светско првенство – управо у Италији, првом великом такмичењу протагонисте наше приче који никако није био срећан и није се устручавао да то и искаже.

У последњој години у Фиренци Бађо је био други најбољи стрелац лиге са 17 голова, постигавши један више од Дијега Марадоне, а два мање у односу на Марка ван Бастена. У избору за ’Златну лопту’ завршио је као осми.

“И даље се сећам сцене са конференције за штампу, када је Јувентус представљао Бађа. Ставили су му црно-бели шал око врата и поставили га испред гомиле сниматеља, фотографа и новинара. Израз његовог лица био је неописив. Само је скинуо шал и бацио га на сто. Било је баш непријатно, али сам ја разумео његову тугу. Оно што су они њему урадили било је као када сина одвојите од мајке. Не знам да ли схватате колико је и како Роберто волео Фиренцу и Фиорентину? Био сам импресиониран њиме после свега тога, после свега онога што сам од њега видео на терену. Посебна личност, у таквом тренутку имати такав став...“, испричао је своје виђење тадашње ситуације италијански новинар и спортски агент Антонио Календо.

На свом првом Мундијалу сакупио је пет наступа, углавом улазивши с клупе јер је предност имао искуснији Ђанлука Вијали. Ипак, то му није сметало да, поред ’Гола турнира’ против Чехословачке, када је промешао комплетну одбрану и финтом бацио голмана на колена, пре него што је погодио мрежу, има све што је потребно за наступ на највећој позорници.

’Азури’ су на крају заустављени у полуфиналу, после пенала против Аргентинаца, док је селектор Азељио Вичини био жестоко критикован јер није више користио Бађа.

У мечу за треће место против против Енглеске постигао је први гол, Дејвид Плат је изједначио, али је онда Пол Паркер у 85. минуту скривио пенал на Тотом Скилаћијем. Иако је Бађо био примарни извођач пенала, допустио је Тоту да пуца и постане најбољи стрелац турнира.

И поред свега што се догађало, по Бађовим наступима у првој години на ’Деле Алпију’ (27 голова, 17 асистенција) закључили бисте да је све у потпуном реду. Можда је и тако и деловало, помогло је и то што је први окршај са старим клубом прескочио због ситне повреде, али је све поново кулминирало седмог априла 1991. године – повратком на ’Артемио Франки’.



Диего Фусер погодио је за вођство домачина у 41. минуту, али то није био моменат када је стадион ’прокључао’. Девет минута касније досуђен је пенал за Јувентус, шта мислите – ко је требало да га изведе? Нико други.

Све очи биле су упрте у њега, док је нервозно намештао свој ’коњски’ репић. Тренер Луиђи Маифреди чекао је да његов најбољи играч узме лопту, али је овај то одбио. Луиђи де Агосрини преузео је одговорност и промашио, а још вечи пандемонијум на стадиону настао у 64. минуту – када је резигнирани тренер гостију извео Мишеловог наследника по броју.

Као главни разлог за одбиање да изведе пенал навео је чињеницу да га голман и дугогишњи саиграч Николо Манфредини превише познате, одосно да врло добро зна како он изводи пенале.

И ту је Бађова 'била задња'... Док је ишао ка свом месту на клупи испред ногу му се нашао љубичасти шал, није оклевао ни секунде – покупио га је и понео са собом.

“Дубоко у мом срцу, ја ћу заувек бити ’љубичаст’“, рекао је после меча.

Навијали ’бјанконера’ бил су бесни, захтевали су жестоку казну за Бађа због непоштовања, а деловало је да им је овим потезом дао довољан разлог да га никада не прихвате као ’свог’. Опет, он је својим генијалношћу елиминисао такву могућност.

Страсти су се током лета колико-толико примириле, а Ђовани Трапатони, легендарни стручњак који је преузео бригу над екипом, већ у раном делу наредне сезоне најавио колико је сâм Бађо био важан фактор у његовој одлуци да преузме ’Стару даму’.

“Испред њега налази се читав свет, а он има све што је потребно да га освоји. Он је као нафтна бушотина, нафтна бушотина из које је извађено врло мало ’злата’“, рекао је Трапатони на првој конференцији за штампу.

Под Ђованијевим вођством, Роберто је наставио да преузима примат у екипи. После седмог места, пораза у полуфинала Купа победника купова од Кројфове Барселоне, односно остајања без Европе, предводио је тим до вицешампионске титуле, иза Милана Фабија Капела. У финалу Купа од њих је била боља Парма, док га је по броју погодака (18, уз 11 асистенција) још једном надмашио Ван Бастен.

Иако ни ова сезона није донела трофеје црно-белима испоставила се као кључном за успех ’Малог Буде’ у Ломбардији. У готово сваком мечу био је далеко најбољи појединац на терену, емотивним реакцијама показивао је да му је и те како стало до успеха и игара тима, а све то резултирало је да напокон буде прихваћен.

Коначно је сав труд дошао на наплату. Са капитенском траком око руке, уз помоћ Вијалија и Фабриција Раванелија, подигао је свој први и једини европски трофеј – титулу Купа УЕФА.

Блистао је у финалном двомечу против дортмундске Борусије, постигавши два поготка у првом и један у другом мечу, уз две асистенције, за убедљивих 6:1. Те године се 39 пута уписао у стрелце, од чега пет пута у дресу националног тима, који је такође његовом заслугом лако обезбедио пласман на завршни турнир у Сједињене Америчке Државе.

Невероватни наступи донели су му и једину ’Златну лопту’, као и награду за ФИФА играча године, док су упоредо очекивања била све већа. И то не само од стране навијача Јувентуса јер је цела нација у њему видела главног адута у борби за титулу првака света.

Наредна година није била толико сјајна као ова пре ње, али је Роберто одржао потребан ниво игре. Истовремено, Трапатони је свету представио Алесандра Дел Пјера, дугокосог, чупавог седамнаестогодишњака, а Бађо по први пут у каријери добио улогу ментора.

’Бјанконери’ још једном нису успели да у трци за Скудето прођу кроз циљ пре Милана, међутим – оно што је далеко бринуло све била је нова повреда менискуса, два месеца пред крај сезоне и почетак припрема за Мундијал.

На сву срећу, постоперациони ток малерозног десног колена прошао је брже него што је то било очекивано, иако је Роберто вероватно безброј пута пожелео да је ток ствари био другачији.

Почетак турнира у САД био је трауматичан за ’Азуре’, који су имал страшну екипу. На отварању су неочекивано поражени од Републике Ирске (1:0), на стадиону Џајанста у Њу Џерсију, а све је изгледало још горе после дуела са Норвежанима у наредној рунди.

Јесте Италија уписала минимални тријумф, иако је Ђанлука Паљука искључен због игре руком ван казненог, проблем је настао после одлуке Арига Сакија – који је Луку Маркеђанија послао на терен уместо Бађа, а овај га назвао лудаком. Деловало је да су у тоталном нокдауну, атмосфера се није променила ни после после ремија са Мексиком (1:1) и проласка у наредну рунду с трећег места у групи, на једвите јаде.

Мучење се наставило и на старту елиминационе фазе пошто је Нигерија током већег дела меча имала предност над смушеним Италијанима и све је мирисало на сензацију. Али, као што није дозволио да Фиорентина оде у Серију Б, Бађо се пробудио у правом тренутку. Два минута пре истека регуларног тока донео је изједначење, а у продужетку и потпуни преокрет свом тиму за пролаз.

Иста ситуација виђена је и у борби за полуфинале – када је после додавања Ђузепеа Сињорија, у 87. минуту, обишао Андонија Зубизарету и ћушнуо лопту у празну мрежу за тријумф над Шпанцима (2:1). Све је подсећало на напоре спомињаног Марадоне, осам година раније у Мексику, и његов надљудски напор да својој земљи донесе најважнији трофеј, најважније споредне ствари на свету.

Бађо је наставио свој плес и против Бугарске Христа Стоичкова у полуфиналу, са нова два гола увео је Италију у прво финале Мундијала после 12 година, и то против Бразила, играјући преко границе бола. Био је исцрпљен, али срећан, са повредом бутног мишића и гомилом ињекција поред себе.

Ништа није могло да га спречи да се супротстави ’Селесау’ у Пасадени. Стадион Роуз Бол био је крцат, али меч није оправдао очекивања. У попирлично досадном сусрету истакао се са два покушаја да угрози гол Клаудија Тафарела, као и неколико проигравања, али после 120 минута фудбала голова није било и уследила је драма.

Марсио Сантос и Франко Барези промашајима отворају прву серију, Ромарио и Деметрио Албертини потом погађају, а исто су учинили и Бранко, одосно Албериго Евани. Четврту серију отворио је Карлос Дунга сигурном реализацијом, да би сав терет овог света на Робертова леђа ставио Данијеле Масаро – новим промашајем.

Роберто Бађо морао је да постигне погодак да би његова екипа имала шансу да преживи. Наместио је лопту, залетео се, гађао сам горњи десни угао... Промашио је.... Бразилци су почели са слављем, а он остао укопан – гледајући у белу тачку. Као да се и сам прибојавао да ће му она ’обрисати’ све оно што је и што ће у животу као фудбалер урадити.

“Знао сам шта сам морао да урадим, моја концентрација била је савршена. Али био сам и преуморан, па сам покушао да лопту шутем што јаче, а шутнуо сам је прејако“, Роберто Бађо о пеналу каријере.

Роберто Бађо извео је у каријери 122 пенала и промашио је само 14 пута. У пенал серијама имао је максималан учинак, до финала у Пасадени.



Поново се нашао на ’мрачном’ месту, према речима његове супруге у наредних неколико месеци није личио на себе, толико чак и да деца нису успевала да му измаме осмех на лице.

“Новинари су под притиском јавности тражили јагње које ће ’заклати’ и одабрали су мене“, кратко је описао оно што је сваког дана тог лета било присутно у новинама. Исти ти новинари и навијачи у секунди су заборавили све оно што је урадио у нокаут фази, окренувши му леђа.

То свакако није ништа ново када је спорт у питању, било га је и пре Бађа, а биће га и докле год буде спорта, али никако није фер. Као и живот уосталом...

Све оно што се догађало у Америци добрано се осетило у његовој игри на старту наредне сезоне, када је ’упознао’ свог другог архи непријатеља – Марчела Липија. Липи је одлучио да у потпуности форсира Дел Пјера, промени формацију у 4-3-3, а на руку су му, поред упоредног неслагања с Бађом, ишле и нове повреде и још једна операција менискуса ’Малог Буде’.

’Пинтурикио’ је у потпуности искористио указану прилику, али Бађо није желео да дозволи да нема његовог печата у првом Скудету у његовој каријери, првог за Јуве после дугих девет година.

Растурио је Парму у финишу сезоне, у директном окршају за титулу, а сличну партију поновио је и у финалу Купа. Да ране из Пасадене не залечи триплетом побринуле су се управо ’Млекаџије’, осветом у антологијском финала Купа УЕФА.

Ни то није било довољно да Липи промени своје мишљење и замисли, па се неизбежно десило 1995. године. Иако у најбољим фудбалским годинама (28), трио Марчело Липи, Роберто Батега (спортски директор) и власник Умберо Ањели одлучили су да је Дел Пјеро нова ’велика ствар’ светског фудбала. Добио је Бађову десетку, а овај немогућ захтев да продужи уговор са 50 одсто мањим примањима.

Желили су га сви италијански великани, али и Блекбурн Роверси и Манчестер Јунајтед. Међутим, и тада су утицај и одлучност власника Милана Силвија Берлусконија, уз ’суфлирање’ Фабија Капела, одиграли своје и Бађо је постао ’росонеро’.

Колико год се он и тада трудио да га све оно што га је мучило остави иза себе, не размишља о новим повредама, несрећа га и даље није заобилазила. Почетак сезоне обележиле су нове повреде, овога пута мишића који га је мучио још од летос, па је тек од нове године почео да оправдава поверење које су Миланези имали у њега, плативши га нешто мање од десет милиона евра.

Сезону је завршио са десет погодака и 14 асистенција, и по други пут у низу радовао се Скудету. Она толико спомињана судбина је и сада имала свог удела. Стадион Артемио Франки, меч за титулу, он сада у црвено-црном дресу, а судија поново свира пенал.

Роберто не одбија послушност, узима лопту и погађа. За победу, за Скудето. Али поново нема реакције – поглед у даљину, мелахоничност, док његови играчи егзалтирано скачу око и на њега.

Навијачи су га прогласили играчем сезоне, али се он није осећао као јунак приче, пре као тек неки споредни лик који гине на крају филма, под несрећним околностима.

Тријумфом у Калћу са Миланом постао је шести играч у историји који је два пута узастопно освајао Скудето, са два различита тима, после Ђованија Ферарија, Рикарда Тороса, Ералда Мансина, Алесандра Орланда и, нешто касније, Андрее Пирла.

Као ни многа претходна, ни то лето није могло да прође без стреса. Капело после само једне сезоне одлази у мадридски Реал, а на клупу седа Оскар Табарес.

“Кога видим као главне играче? Жоржа Веу и Дејана Савићевића, наравно. Остали ће морати да се уклапају према њима“, било је јасно од старта како Уругвајац размишља и шта Бађа чека – клупа.

Табаресов боравак на Сан Сиру брзо је схваћен као потпуни фијаско, па је његова смена средином сезоне била логична одлука. Трачак наде за Бађа, а онда нови хладан туш. У Миланело наредног дана улази Ариго Саки.

Деловало је у први мах да ће ставити успех клуба на прво место, пре свега како би покушали да спасу сезону, пошто су на самом старту нове сарадње неколико пута истицали да су ту због МИлана, али је ускоро било јасно да од тога нема ништа. Бађо је у фебруару одбио да устане са клупе и почне да се загрева за улазак против Јувентуса и то је био крај његове каријере у Милану. Чак ни Капело, који је заменио Сакија, није желео да га задржи.



Ред заинтересованих поново се пружао у недоглед, Јунајтед и Блекбурн су такође били ту, али Бађо није желео да напушта Апенине сматравши да ће тако изгубити шансу за место у репрезентацији – шансу да покуша да се искупи.

Галијани и Берлускони су се већ договорили са Пармом, али је прелазак стопирао тренер тима са 'Енио Тардинија' Карло Анчелоти, па је Бађо – на опште изненађење свих – завршио у Болоњи. Као што кроз његову каријеру многи нису погрешили што су у њега веровали, исто се могло рећи и за његову храбру одлуку и прелазак на 'Ренато дел Ару'.

У знак свог 'поновног рођења' исекао је чувени 'коњски' репић и одиграо сезону живота. На 30 сусрета 22 пута био је стрелац, Болоња је била хит првенства пласиравши се у Интертото куп, а Чезаре Малдини, Сакијев наследник на клупи 'Азура', уврстио га је на списак путника за Француску.

У уговору који је потписао стајала је клаузула да може да оде у било ком тренутку, ако плати 2,5 милиона евра, а завршило се тако што је председник Болоњеза Ђузепе Гацони Фраскара осигурао његове ноге на пет милиона.

На свом трећем и последњем Мундијалу почело је онако како се на претходном завршило. Италија је на отварању губила од Чилеа (2:1), његов центаршут погодио је Роналда Фуентеса у руку и досуђен је пенал. Први је пришао лопти, узео је, наместио се и погодио за бод.

Голом против Чилеанаца Бађо је постао први Италијан који се у стрелце уписивао на три Светска купа, док на вечној листи дели прво место са Тотом Скилаћијем и Кристијаном Вијеријем са по девет погодака.

"Била ми је слика од пре четири године у глави док сам прилазио да изведем пенал. Рекао сам себи – 'Само је јако шутни, баш јако'.. И, погодио сам. Осетио сам одређену дозу слободе после тог гола, иако сам знао да није исто...".

Дел Пјера није било због повреде, па је креирао игру свог тима уз гол у победи над Камеруном (3:0), док је приликом уласка против Аустрије, управо уместо Алесандра, добио овације. Узвратио им је новим поготком за прво место у групи (2:1).

У четвртини финала против Норвежана га није било, али јесте у борби за нову полуфинале са домаћином Француском на 'Стадиону Француска'. Имао је неколико прилика да реши сусрет и пре истека 90 минута, још ближи је био у другом продужетку, али су нови пенали били неизбежни. Поново је први узео лопту и поново је погодио, а улогу трагичара преузео је Луиђи ди Бијађо – промашајем у петој серији.

Нереално је било за очекивати да ће остати у Болоњи, у чијем дресу је дошао до нових номинација за 'Златну лопту' и ФИФА играча године, а с обзиром чији је позив добио – није ни превише чудно што је отишао.

Желео је да покуша да освоји Лигу шампиона, такмичење у коме је сакупио свега два наступа. За њега није било идеалније средине за тако нешто од редова Интера, за који је навијао од малих ногу, и друштва једног Луса Назарија Роналда да Лиме у нападу. Још једном, ништа није било онако како је планирао и прижељкивао...

За кратко време, клупом 'неразура' продефиловали су Луиђи Симони, Мирчеа Луческу и Рој Хоџсон, у елитном такмичењу стигао је да постигне два одлична гола против акутелног шампиона Реала, али га је на путу ка 'ушатом' зауставио каснији првак Манчестер Јунајтед.

Повреде га, логично, ни овога пута нису мимоишле да би се на уласку у нови миленијум све претворило у кошмар. На Ђузепе Меацу стиже нико други до Марчела Липија, наставак верујем знате... Липи је тврдио да је неспреман и да није посвећен...

У аутобиографији, под називом "Гол на небу", Бађо је открио зашто није играо код Липија у Интеру.

"Нетачно је да сам био неспреман или одсутан мислима. Нисам желео да му кажем који су играчи били против њега, сумњајући у његове методе рада. Докле је све ишло најбоље говори и сцена с тренинга – када је казнио Кристијана Вијерија и Кристијана Панучија због аплаудирања на моју асистенцију, уз реченицу – 'Шта му који к**ац алаудирате?!".

Није продужио уговор, свестан ситуације, али и својих година (33), на наговор Карла Мацонеа одлази у новог прволигаша Брешу, одбивши глатко понуду Барселоне. Потајно се надао да ће заиграти на свом првом Европском првенству, барем као епизодиста.

Тада можда и први пут није довољно веровао у себе, да би га 'Мали Буда' на травнатом правоугаонику разуверио.

Са десет голова и десет асистенција донео је Бреши најбољи пласман од оснивања лиге, седмо место, и пласман у Интертото куп. Наставио је у истом ритму, па му је припала награда угледне 'Газзете делло Спорт' за играча са највећом просечном оценом у сезони.

И поред огромног притиска јавности, Дино Зоф, који га је у квалификацијама редовно звао, није дошао до места за ЕУРО у Холандији и Белгији 2000, а иста ситуација поновила се и две године касније приликом одабира Ђованија Трапатонија за Мундијал у Јапану и Јужној Кореји. Доживео је 'роналдињовску' судбину, од човека који му је био један од 'фудбаслких' очева....

После 544 утакмица, 267 голова и 159 асистенција – 2004. године одлучио је да је доста и у 37. години живота отишао у легенду са етикетом најбољег италијанског играча у прошлом веку. Ма, икада...

И са 37 година, са седом косом у дресу Бреше, сваки његов гол имао је причу, душу и емоцију... Као и две деценије раније док је носио дрес локалне филијале Виченце. Заиста је деловало као да плеше када је нежно примири и потом поведе, држећи све време беспрекоран став и задржавајући грациозност до самог краја – док се мрежа не затресе.

Ми први, фудбалски фанатици, не смемо да дозволимо да се каријера и пут Роберта Бађа гледају кроз призму тог несрећног пенала са оне стране Атлантика. И то мора да буде пракса не само када је он у питању, исти принцип мора бити присутан и за било код другог великана – који нису имали среће.

Како каже, никада није нити ће окренути леђа својој првој љубави – фудбалу, али исто тако се свакодневно труди да људи не забораве оно што је далеко важније и битније за опстанак човечанства. Поучен својим животним искуствима, када је често био на 'ивици', окренуо се филантропији и борби за мир у свету.

Залаже се за очување планете и органску исхрану, руководи са неколико фондација. Пензију проводи делом и у својој хацијенди у Аргентини, али и гледајући утакмице Боке Јуниорс.

"Такву грешку са једанаест метара могу да направе само они који поседују довољну дозу храбрости да их и изведу" -- Роберто Бађо

П.С. Роберто, опрости на кашњењу, срећан ти 50. рођендан!

У потпису, твој фудбал.

"Сва три пораза на светским првенствима доживео сам после пенала. Ако ми дозволите, мало је рећи да ме то опасно нервира" -- Роберто Бађо

За пет сезона у Торину Бађо је одиграо 200 утакмица и постигао 115 голова, уз 58 асистенција, освојивши Скудето, Куп и УЕФА Куп.

Трапатони је гајио велико поштовање према Роберту, који га је такође неизмерно ценио, али је управо он први тренер с којим се Бађо није слагао. Између прве и друге сезоне Бађо је био против замисли свог тренера да игра нешто ближе свог центарфора, а на крају се управа Јувентуса нашла у улози миротворца.

Легендарни сер Алекс Фергусон два пута је желео да га доведе у Манчестер Јунајтед, видевши у њему легитимног наследника Ерика Кантоне.

Због преласка из хришћанства у будизам пажња медија на њему и његовој породици била је у посебном фокусу, па је то његова карактеристична фризура названа "Ил Дивино Цодино" (Божански репић).

Голови из слободних удараца – Серија А:

1. Синиша Михајловић 28
2. Андреа Пирло 28
3. Алесандро Дел Пјеро 22
4. Роберто Бађо 21
5. Франческо Тоти 21
6. Ђанфранко Зола 20
7. Диего Марадона 14
8. Енрико Киеза 13
9. Мишел Платини 13
10. Алваро Рекоба 13

Извор: Б92

Коментари / 0

Оставите коментар