Сукоб Срба из БиХ и Србије - бесмислено!

Када је 1912. године на позив „Просвјете“ у Сарајево, стигао, сада Свети Николај Велимировић, сусрео се угледним Србима, Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грдићем и другим. Тада је изгоровио своју култну реченицу „својом великом љубављу Срби Босанци анектирали су Босну Србији“.

Босна и Херцеговина 24.02.2017 | 07:44 У том тренутку БиХ је припада Аустрогарској, која је формирала најмлађи Босански Сабор. У њему су из три курије, како су се тада звале области, сједила 72 посланика.

Број посланика одређен је према проценту становништва утврђеном на аустроугарским пописима. Од 1879. до 1910. проведена су четири.

Пропорција је изгледала овако 4:6:7,75, заступљености римокатолици: мухамеданаци: источно-православни.  У пракси у Сабору је било 24 муслимана, 16 католика, 31 православац и један Јеврејин.

Куриозитет је телеграм саучешћа који је Босански сабор усвојио на сједници 23. новембра 1910. године. Наиме Шћепан Грдић је у име српског посланичког клуба предложио да се упути телеграм саучешћа Руској Думи поводом смрти Лава Николајевића Толстоја.

„Предсједништву Думе, Петроград. Најмлађи словенски Сабор изјављује своје дубоко саучешће великом руском народу поводом смрти великог мислиоца Л.Н. Толстоја. Предсједник Босанског Сабора.“

Текст је једногласно усвојен, а телеграм послат.

Овај акт је био  предмет дискусије у Бечу, сматрали су да је Босански сабор изашао ван оквира својих надлежности, због тога је стигло упозорење. Овим се показала немоћ Сабора, али су се манифестовала осјећања словенске солидарности.

Словенска солидарност, а посебно жеља за уједињењем са Србијом исказала се четири године касније.

Ту жељу недвосмислено је препознавала Аустроуграска која је за сарајевски атентат оптужила Србију. Мање се у јавности говори о понашању српских, али и других регрута из БиХ у Аустроуграској војсци.

Регрути из БиХ у Аустроугарској су слати на руски фронт.

Непознато је свједоћење регрута из Сарајева Ристе Шошића, које се може наћи у архиву Старе цркве у Сарајеву.

Први фронт на који је распоређен био је Галиција код Дунајца. Ратовао је за Аустроугарску, рањен је, излијечен. Занимљиво је да се на фронт, након рањавања, вратио послије смрти Цара Фрање Јосфа, 1916. године.  О чему је говорио у свом свједочењу.

„За 22. XИ била је заказана заклетва цару Карлу, али већ од првог дана како сам дошао на фронт размишљао сам како да пребјегнем Русима и да извршим своју дужност, па да се јавим у српске добровољце“, свједочио је Шошић.

И прешао је са другаром  Митром Копљањом.

У свједочењу Шошић свједоћи о стотинама Срба који су пребјегли Русима јер нису жељели да се боре за Германе.

О формирању српских јединица, на руском фронту, које су касније пребациване на Солунски фронт, како би заједно са српском војском са Крфа учествовали у ослобођењу. 
 
„Пођосмо, иако неиспавани ишли смо жустро, сретни да се налазимо на оном путу који нас води циљу: да ступимо у српске добровољце, да се одужимо српској заветној мисли“, причао  је Шошић.  

Тако је, ма шта год ко тврдио, уз помоћ Руса и савезника отпочело модерно уједињње Срба са обје стране Дрине. Имајући у виду историјски, али и сваки други контекст, бесмислено је очекивати од представника Срба из БиХ да стану насупрот Србије.

Уколико се узме у обзир чињеница да су у овом тренутку три кандидата за предсједника Србије поријеклом из БиХ, онда је још бесмисленије покушати направити јасну границу међу једним народом.

Александар Вучић поријеком је из Бугојна, Војислав Шешељ, рођен је у Сарајеву, Вук Јеремић, поријеклом је Поздерац.

Бивши предсједник Србије Борис Тадић такође је рођен у Сарајеву, деда Слободана Милошевића био је свештеник у Дабробосанској епархији, Вук Драшковић је Херцеговац.

Инспирација за текст је констатација бившег реиса Церића да је „Младен Иванић, у Београду издао Босну.“

Извор: Вијести.ба