Како је чика Рајко преживио Јасеновац

Следи се крв у жилама Рајка Илића (83) кад прочита да је освануо графит "Србе на врбе" и кад чује да је Томпсон опет певао о Јасеновцу. Јер он је видео те врбе, и Србе на њима, и крв под њима, збегове, логоре, јаме и усташке каме.

Србија 23.02.2017 | 07:48 Родом Поткозарац, сплетом животних околности Ужичанин, Рајко је са мајком Стојом и петоро браће и сестара преживео пакао Козаре, Градину и јасеновачку кланицу. Рођен је у Кнеж Пољу између Приједора и Босанске Дубице, осам година је имао кад су Павелићеве легије почеле да кољу и пале између Саве и Козаре. Отац му је тад био логораш у Немачкој.

- Јуна 1942. партизани су ушли у мој родни Јеловац и пронели глас да се мора бежати од усташа. Доктор Младен Стојановић нас је повео на Козару - сећа се Рајко Илић.

Намирило се 75 година од тада, али слике се не дају избрисати. У планину су кренули жене и деца, за њима војска.

- Мајка је упрегла волове и потрпала нас шесторо у кола. Понели смо нешто хране и жита, колико је могло да стане. Повели смо једино наше свињче, ишло је поред нас као пас. Уз Козару су нас бомбардовале немачке "штуке". Ниси могао да дођеш до заклона а да не згазиш леш - памти чича Рајко. Месец дана Козара је одолевала. Део партизанских јединица је, каже, успео да пробије обруч и извуче нешто нејачи.



- Ми смо се крили у једном кланцу. Свиња нам је служила као шпорет. Ноћу смо легали уз њу да нам буде топлије, а мајка нас покривала. Недуго, усташе су нас пронашле. Одмах су заклали свињу и дали нам да једемо сирово месо. Потерали су нас неком шумом, ко није могао да гази кроз блато, убијали су га бајонетима - прича Рајко, искре му сузе. Све преживеле Србе потрпали су у камион. Из једне кланице превезли у другу, у Хрватску Дубицу.

- Мушкарце су целу ноћ убијали у подруму и бацали их преко ограде у Уну. Једног маљем, другог ножем, трећег бајонетом, четвртог на вешала... Ујутру сам изашао напоље баш у тренутку кад су човека ударили маљем у главу. Његова ћерка, четири-пет година, памтим плаве увојке, лежала је испод кајсије, па потрчала према мртвом оцу. Један ју је дочекао на бајонет, пробо, а онда ју је онако са бајонета бацио у реку - врти Рајко слике ужаса. Опет у камионе до следећег стратиша, Градина крај Саве.

- Врба, под њом песак натопљен крвљу. Везивали су Србе као снопље и стрељали. Нисмо дуго чекали, дошао је ред на нас. Таман су свезали нас шесторо око мајке, кад се појавио немачки официр и предао депешу да се забрањује убијање жена и деце. Скелом су нас превезли у Јасеновац. Све иоле јачи копали су гробове сами себи, многи су сахрањени усправно јер их је маљ стигао у стојећем положају - наставља Рајко Илић, више не крије сузе.

Напољу смрт, у баракама страх од смрти, кукњава, глад. Измрцварени су чекали свој ред. Мајка је сачувала нешто оног жита што је понела у Козару и чељадима сваког јутра давала по шест зрна кукуруза. Киселила их у води, па хранила.

- Једно јутро замирисао је пасуљ. Усташа је шапнуо нашој Стоји: "Пасуљ је отрован, сипали су живу соду." Мајка је порције просула у септичку јаму. Наредна ноћ је била најстрашнија. На све стране јауци. Једна девојчица је од силних болова истрчала и наскочила на бодљикаву жицу, умрла је - прича Рајко.

Илиће су спасли емисари Црвеног крста из Женеве, тражили су од усташа да попишу жене и децу и оставе их живе.

- Као стоку су нас потрпали у воз, у вагоне без ваздуха. Многи су поумирали. Одвезли су нас у хрватско село Рајићи и ту нас поделили по кућама - прича Рајко.

Немој много да га храниш, навикао је на мало

Када су из Јасеновца одведени у село Рајићи, Рајка је прихватила једна жена.

- Кад ме је повела, мајка је завапила: "Немој много да га храниш, навикао је на мало, умреће ако буде пуно јео." Једну ноћ сам побегао и прошао три села. Добошар је разгласио да "Босанче тражи мајку". Нашао сам њу и двојицу најмлађе браће - вели Рајко. Крајем августа Црвени крст је Стоју и њених шесторо вратио у Јеловац. Затекли су кућу без крова, препокрили је шашом, бежали у гору кад су усташе пролазиле, убијале и палиле. У Јеловцу су дочекали крај рата.

(Блиц)