Анализа: Златна генерација Србије осваја Европу и у клубовима!
Орлићи стандарднији и од Орлова! У другом делу сезоне фудбалско сунце је огрејало Живковића, Вељковића, Јовановића, Гајића, Бабића, Лукића, Здјелара… Надамо се да ће овако ићи до лета и ЕП у Пољској.
Фудбал 21.02.2017 | 23:45
Они имају посебан статус и третман код сваког љубитеља фудбала у Србији. Омиљенији су од неких старијих генерација јер су донели толико радости фудбалској Србији. Некад клинци, данас озбиљни момци имају у себи нешто што наши остали немају - победнички менталитет и феноменалан дух заједништва и пријатељства.
Зато се и њихове каријере помно прате јер су они будућност српског фудбала. Полако остављају иза себе прелазни период одласка из слабашног домаћег такмичења и клубова у јаче иностране изазове. Оно што посебно може да нас радује јесте на који начин је већини ових момака кренула каријера у 2017. години после не баш сјајне 2016. Већина их је постала стандардна. Чак и у већој мери него А репрезентативци. Добра подлога за наду да ће “златни момци” наставити са Србијом да освајају такмичења сваке друге године…
Кренимо од голмана…
Вања Милинковић Савић великим корацима напредује у каријери, али други део сезоне му баш и није почео најбоље. Вања је јесенас био први голман Лехије која је хит пољског првенства и држи лидерску позицију. Тада је бранио на 16 од 18 мечева и скинуо је са голаПодлешног. У јануару је потписао за Торино и вратио се у Гдањск на позајмицу до краја сезоне, али се Пољаци баш и нису понели коректно. Након што су од Торина инкасирали 2.500.000 евра, довели су Кучака и преселили Вању на клупу иако је био сјајан јесенас. Тако је Словак бранио у прва два кола пролећног дела сезоне. Изгледа да не желе да разигравају голмана којег су већ продали већ планирају да брани искусни Словак… Надамо се да им се то неће исплатити и да ће Вања опет међу стативе.
Што се штопера тиче, ситуација је феноменална како је изгледало јесенас. Тада озбиљан фудбал нису играли ни Бабић, ни Јовановић, ни Вељковић. Они би требало да буду стубови одбране јер су највише провели у овој генерацији и њен су неодвојив део.
Милош Вељковић полако постаје прави бундеслигашки играч. На почетку сзеоне није био у првом плану код Скрипника, али је на последњих 15 бундеслигашких утакмица Вердера играо на 12, од тога седам у првој постави. Тренер Александар Нури има поврење у њега пошто га је врло добро упознао у Б тиму клуба из Бремена где су заједно сарађивали.
Друга половина златног тандема са Новог Зеланда, Срђан Бабић се полако враћа на фудбалску мапу после изгубљених годину дана у Б тиму Реал Сосиједада. Летос се преселио на позајмицу у редове друголигаша Реуса, није играо у првом делу сезоне, а онда је од 13. кола ускочио у првих 11. Од тада, па до прошлог викенда је на 14 првенствених утакмица, у стартној постави Реуса био на 10 и приде постигао и један гол. Реус је у ушушкан у средини табеле, али оно што је посебно битно је да има другу најбољу одбрану у Сегунди.
Трећи део штоперске линије је Вуле Јовановић којег је усред сезоне огрејало сунце. Изгубио је годину дана каријере, највише због Звездине одлуке да га пре годину дана прода Зениту за веће паре пре него Бордоу. Вуле је отишао у Санкт Петербург и играо за Б тим, губећи драгоцено време што се у неким утакмицама младе репрезентације видело и по његовој форми. На сву срећу, Бордо му је био суђен и стигао је међу Жирондонце ове зиме да спасава каријеру. Одмах се усталио у последњој линији француског тима. Са његовим доласком у одбрану су се поклопили и одлични резултати Бордоа и победе од 4:0 против Каена и 3:0 против Генгана. Само да овако настави и биће у топ форми за Пољску…
Дарко Лазић није био члан оних златних генерација из Литваније и Новог Зеланда, али је у квалификацијама ускочио у првих 11 јер је био стандардан у Анжију и искористио је неиграњеБабића и Вељковића у клубовима. Недавно је прешао у Аланију и одиграо један меч у турском прволигашу који се бори за опстанак. Ризиковао је са променом клуба у јануару, није изабрао баш најсрећнију средину из спортског аспекта па су му шансе за стартну поставу Орлића сада слабије него јесенас, док конкурентима за место у тиму расту.
Бековски тандем не би требало да буде споран. Десно Гајић, лево Антонов. Момци који су блистали на Новом Зеланду и после којег су отишли у иностранство из ОФК Беорада.
Гајићу прва сезона у иностранству није била баш за памћење. Дошао је у јаку конкуренцију у Бордоу, играо само на почетку сезоне, а онда су уследиле повреде, промене тренера и за шест месеци је одиграо само један меч. Слично му је почела и ова сезона, био је закуцан за клупу, а онда је дочекао шансу и зграбио ју је са обе руке. Од средине децембра је зацементиран на десном боку Жирондинаца, самопоуздање му расте са добрим резултатима, а ту је и да се нађе Јовановићу и да заједно темпирају форму за ЕП.
Антонов је имао бољу дебитантску сезону у швајцарском Грасхоперсу. Додуше у слабијој лиги и конкуренцији. Прошле сезоне је углавном био у тиму Скакаваца. Од 36 лигашких мечева је одиграо 21, 18 у стартних 11. Ове сезоне је још бољи. Играо је у 14 од 21 првенствене утакмице, већину у првој постави, а на последњих шест је уписао по 90 минута. Постао је незамењив, а једино лоше је што екипа не бележи баш најбоље резултате…
Као што је свануло Бабићу, Вељковићу, Гајићу или Јовановићу, тако је јануарско сунце огрејало и Сашу Здјелара. Мотор Србије са првенства у Новом Зеланду је био у агонији претходних шест месеци. Олимпијакос летос није желео да га пусти, обећао му је минутажу, а онда га је Пауло Бенто избрисао као гумицом. Здјелар у првом делу сезоне није одиграо ни минут за Олимпијакос, чак није добио прилику ни да седи на клупи?! Потом је и Сивић престао да га зове… Било је јасно да у јануару мора да бежи из Пиреја, помињале су се разне опције о позајмицама, а на крају се одлучио за Мајорку. Рај на Медитерану је постао и фудбалски рај за Здјелара. Шпанска Сегунда је тешко и јако такмичење, а Здјеларје одмах по доласку блиндирао место у првих 11. Стандардан је, игра, сакупља минуте у ногама и полако се враћа у форму што је најбитније пред Пољску.
Здјелар је на Новом Зеланду чинио кичму везног ред са Сергејом Милинковићем Савићеми Немањом Максимовићем. Златним момцима који су једни од ретких са титулама и светског и европског првака у омладинској селекцији. Они нису спорни за ЕП и било би чудо да се не нађу првој постави Орлића.
Сергеј Милинковић Савић је наш најбољи играч. Он је прерастао конкуренцију вршњака, један је од најбољих играча Лација, стандардан је код Инзагија у “челичној вези” са Паролом иБиљом, одиграо је чак 23 од 25 мечева у Серији А. Податак за дивљење ако се зна колико је тешко младом играчу да се пробије у Италији… Приде је улепшао сезону са четири гола и асистенција. Феноменалан учинак! Вредност му је већ скочила на 20.000.000 евра, Јуве и Милан вребају, у Пољској ће бити једна од звезда шампионата и наш највећи разлог да се надамо злату.
Немања Максимовић такође нема проблема са минутажом и недостатком утакмица у ногама. Јесенас је био алфа и омега Астане у Казахстану и Лиги Европе. Обезбедио је трансфер у Валенсију која га је купила и као у случају Вање Милинковић Савића га оставила у Астани до краја сезоне као позајмљеног играча. Можда је и боље што ове зиме није улетео у пакао на Местаљи где се не зна ко пије, а ко плаћа... Тренутно се припрема за старт нове сезоне (календарски другачији систем од већине Европе) у Казахстану која почиње 8. марта. До ЕП би требало да буде у топ форми.
У можда и најтежој ситуацији је Марко Грујић који није успео да се избори за место у Ливерпулу. Истина, њему је и конкуренција најтежа. Припреме је почео одлично, али му јеКлоп давао шансу на кашичицу када је сезона почела. Тек два уласка са клупе у Премијер лиги и два меча у Лига купу. Мало... На све се надовезала и повреда због које је ван строја од почетка децембра. Ливерпул јури резултат и тешко да ће Клоп много експериментисати са Грујићем тако да ће бивши везиста Звезде можда од свих бити у најслабијој форми пред Пољску. Али још има времена да се нешто промени...
У финишу квалификација за репрезентацију је почео да игра и Саша Лукић. Он није био члан ове генерације када је освајала ЕП и СП, али се у Партизану изборио за позив, а потом и за минутажу. Летос је прешао у Торно и природно је што је му је било потребно времена да се навикне и избори за статус у далекој јачој конкуренцији од Суперлиге Србије. Михајловић га је полако припремао, уводио у ситем и у последње време му даје минуте. Лукић је у Серији А играо на осам утакмица, углавном улазећи са клупе, али су ових дана стигле сјајне вестида је у претходна два кола био стартер у тиму Бикова. Само да настави...
Макса, СМС, Здјелар, Саша и Груја би требало да буду срце и плућа нашег везног реда. Осим Грујића, сви су у доброј форми, а надамо се да ће Клоп пружити шансу и бившем миљенику Делија.
Златна српска генерација је до сада углавном играла у систему 4-2-3-1 са повременим варијацијама. То значи да се траже и два крила. Једно би сигурно требало да буде АндријаЖивковић. И њему је свануло у 2017. години. После пакла који је преживео у првој половини 2016. у Партизану и неиграња по доласку у Бенфику (само шест минута јесенас). Жиле је један од кључних играча овог тима, наше фудбалско злато и играч будућности. Зато је сјајна ствар што је почео да игра у Бенфики.
Очигледно да су га Португалци полако припремали да постане првотимац. Можда је то и природно јер није играо шест месеци и дошао је из слабије конкуренције. Прво је почетком године искористио шансу у куп утакмицама када је засијао са шест асистенција у исто толико мечева против слабијих ривала, а онда је дошло оно право. Од Божића је стандардан у првих 11 лисабонских Орлова. У Примеири је почео годину са два уласка са клупе, а од 22. јануара и одласка Гонсала Гуедеша у ПСЖ је био неизоставан део прве поставе у свих пет утакмица и уписао је две асистенције. Још се чека тај дебитантски гол, па да Жиле узлети као на Новом Зеланду...
Место другог крила је углавном до сада попуњавао Мијат Гаћиновић. Члан квинтета који је са Орлићима освојио европску и светску круну. После Мундијалита је прешао у Ајнтрахт из Франкфурта и није добијао велику прилику. Поклопили су се и лоши резултати екипе, промене тренера и мононуклеоза... Доласком Армина Феха је почео да добија минутажу, да би га лансирао Нико Ковач, а Мијат му вратио голом у баражу који је Франкфурт оставио у Бундеслиги. Хрват је у овој сезони почео да прави чудесне резултате са Ајнтрахтом и надмашио је сва очекивања, а у том успону је битну улогу имао Гаћиновић. Требињац је један од Ковачевих омиљених играча и стандардан је током целе сезоне. Играо је на 16 од 21 меча и уписао 1.163 бундеслигашка минута. Један је од најстандарднијих Орлића, а игра у јаком такмичењу.
Алтернативе Живковићу и Гаћиновићу су Александар Чаврић и од јесенас Никола Нинковић који се вратио у фудбалски живот у Ђенови, па га је Сивић позвао у репрезентацију. Чаврић је дуго година члан ове генерације, али није иамо среће са иностраном каријером пошто се није прославио у Генку и Архусу, па је јесенас после Белгије и Данске завршио у Словану из Братиславе. Дошао је ван форме и када је екипа већ била формирана, али се експресно усталио у тиму Ивана Вукомановића и не рачунајући краћу паузу због повреде, стандардан је у словачком тиму. На 11 мечева је уписао два гола и три асистенције. До сада је био на граници прве поставе Орлића, а квалитет му је што може да игра и другог шпица.
Нинковићев статус је и даље неизвестан иако се јесенас вратио међу своје вршњаке после дужег одсуства. нестабилност и неконстантност су његов проблем. Почео је сезону као аутсајдер, али Иван Јурић га је фудбалски оживео и Џиги му је вратио неким сјајним издањима као што је било оно против Милана. Међутим, заређали су се лоши резултати Грифона, па је Нинковић средином јануара изгубио место у тиму. Иако је до тада, играо на 14 од претходних 15 мечева. Махом, улазећи са клупе. Ипак, у последњих пет утакмица није одиграо ми минут, Јурић је смењен и питање је колико ће нови тренер Мандорлини имати слуха за непредвидивог Џигија.
И на крају - нападач. Нема никакве дилеме ко ће предводити напад златне генерације Орлића. Урош Ђурђевић је експлодирао ове сезоне у Партизану и немилице решета мрежу. После две изгубљене године у иностранству, Марко Николић га је лансирао у Партизану. Мада треба истаћи и да је у младој репрезентацији пре Партизана био одличан и када није играо у клубовима. Орлићи су били његов фудбалски кисеоник који га је одржао. ПопутЧаврића је био члан оног златног Друловићевог тима из Литваније, а на Мондијалиту их није било јер су платили цену раном одласку у иностранство, неигрању и нестанку са фудбалске мапе. Сада је Ђурђевић опет са својим класићима и један је од адута за ново европско залто Србије.
Управо је нападачка линија нешто што се до сада најчешће мењало у овој генерацији. У Литванији су играли Митровић, Ђурђевић и Ожеговић, на Новом Зеланду су то били Шапоњић,Мандић и Илић. Пошто је Митровић завршио са младом репрезентацијом (иако би имао право да наступи у Пољској), Мандић изабрао Црну Гору, Илић се закопао преласком у Црвену звезду, а Шапоњић одласком у Б тим Бенфике, јасно је да Ђурђевић скоро да нема конкуренцију на месту нападача. Алтернатива је Ожеговић који никако да се распуца у Чукаричком али је оставио солидан утисак са четири гола на 13 утакмица.
Што се тиче играча који би требало да буду резерве на ЕП и до сада су се углавном налазили на списковима селектора, њих неколицина нису спорни. Манојловић одлично брани у Црвеној звезди, као и Борис Радуновић на позајмицу у Авелину. Обојица су стандардни. АлександарБјелица је стандардан као леви бек у Мехелену, а стандардан је и Никола Антић на левом боку Војводине. Један од њих двојице би требало да буде алтернатива Антонову. Поптуна је непознаница ко ће бити резерва Гајићу на десном беку. Можда ПетарГолубовић којег је коначно огрејало сунце у Италији и стандардан је код Ђенара Гатуза у чудесној одбрани Пизе. Такође, снаге из Суперлиге попут Александра Филиповића, Николе Миленковића или Николе Мараша би могле да се нађу на списку као алтернативе за штоперска метса. Додуше, Миленковићеве шансе рапидну расту.
Мале изгледе да се нађу у тиму Орлића, али можда се угурају на списак, имају МихаилоРистић, Срђан Плавшић и Немања Михајловић који су далеко од праве форме. Али можда и они процветају овог пролећа. Боље шансе од њих има Дејан Мелег који је најбољи играч Војводине. У нападу можда на мала врата уђу Лука Јовић или Иван Шапоњић који повремено одиргају нешто у Б тиму Бенфике и већ дуго им је форма у паду...
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар