Анализа: Пропаст једне идеје – како је уништена Партизанова „класа 1996“...?!

Ни новца, ни трофеја, ни будућности. . . !

Фудбал 18.02.2017 | 20:00 Кажу многи често да нема Партизану среће док га не преузму спортисти, али нема ни гаранције да би спортисти – макар то био и Предраг Мијатовић, кога навијачи мало-мало призивају – спречили фијаско какав се црно-белима десио с једном од, говорили су стручњаци, најталентованијих савремених генерација фудбалера које је наш фудбал видео.

То што ће Мирослав Богосавац овог петка, последњег дана прелазног рока, да пређе у Чукарички није само вест која иде у категорију „трансфери“. Иста може да буде додатак паранормалним појавама, агенти из серије „Досије икс“ не би успели да их објасне, јер то што је започела управа Драгана Ђурића, наставила актуелна под вођством Милорада Вучелића, а у међувремену водила она са Иваном Ћурковићем – ето доказа ни поверавање кључних места спортистима није никаква гаранција – има обрисе погубних пословних потеза.

Само би луди и(ли) неспособни успели да „класу 1996“, пројектовану да донесе неколико десетина милиона евра и ниску трофеја у клуб, прекрсте у „изгубљене синове“. Баш то су:Андрија Живковић, Данило Пантић, Немања Радоњић, Миладин Стевановић, Саша Лукић и последњи од њих у првом тиму Мирослав Богосавац. То какве су или ће каријере направити ван Хумске друго је питање (неки имају добре полазне тачке у Бенфики и Торину, за неке се и не зна где су), док за Партизан делује поражавајуће што од њих није добио (скоро) ништа.

Ни у материјалном, ни у играчком, ни у резултатском смислу.

Дечаци, то им нико не спори, знају фудбала. Једино што у осетљивом играчком и животном добу нису имали око себе људе спремне да их правилно воде (и агенти и клуб) и зато је непроцењива штета за Парни ваљак, а и српски фудбал, што неки од њих квалитет показују далеко од стадиона на коме су играли толико да скупа, сва шесторица, немају у биографији десетину мечева колико је скупио легендарни Саша Илић.

Између осталог зато што Партизан у и око менаџмента и струке нема ни десети део онога што је у Манчестер јунајтеду био сер Алекс Фергусон. Да има, можда би на овом нашем српском микро простору, подсетили на „класу 1992“ (по години уласка у први тим, а не рођења) какву је чувени Шкот на велика врата извео на позорницу Театра снова, а на њој годинима публику одушевљавали Дејвид Бекам, Пол Сколс, Ники Бат, Рајан Гигс, Гери иФил Невил.

Да се најежиш. А Гробари да плачу над судбином Партизана, знајући да одговорност није само код ових младих људи. Пре ће бити да су Данило Пантић и Немања Радоњић (није ни дебитовао за први тим), а затим и Андрија Живковић (има једну врхунску полусезону и то је све), вешто користили финансијске и организацине слабости клуба, грцање у дуговима, спанђавање са менаџерима и у новцу какав им је нуђен у иностранству видели прилику за зараду. То је њихово право, али је Партизанов пораз што ниједног од њих није суспендовао на први знак побуне, него је чекао да то учини други, као на пример ФСС у случају Пантића или да буде касно, као код Живковића.

Радоњићев пример је посебан, питање је да ли би Молдер и Скали помогли, међутим, илустративан је због утиска да се у Земунелу не производе само и искључиво добри фудбалери, већ и карактери које многи оцењују проблематичним.

Ова тројка је пример како ју је лошим пословањем од Партизана, свесно или не, удаљиоДраган Ђурић. За разлику од њих, Миладин Стевановић, Саша Лукић и Мирослав Богосавацпостали су жртве одлуке тренера који су, свако по свом нахођењу, формирали тим. Где долазимо и до улоге спортског сектора, у овом случају Ивице Илиева, који је као спортски директор требало да објасни Ивану Томићу како је Саша Лукић пројекат на дуже стазе од само једне сезоне (шансу добијао на кашичицу), да није природно Миладина Стевановићапромовисати у штопера на пролећној премијери, а онда га склонити без образложења, или даМарка Николића посаветује како му је од трећег левог бека у сезони потребнији резервни десни.

Одсуство идеје или недослетност клуба како радити, кад и по којој цени (колико, на пример, кошта Богосавац?) продавати таленте скупо је коштало Партизан. Онда, сад и тек ће. Све док неко неко не прекине ланац лоших одлука. Док се то не деси, најмање 20.000.000 евра планираних од трансфера шесторице изданака „класе 1996“ (једино на Лукићу зарађено 1.200.000 евра) претвориће се у безгранично губљење ауторитета, непрекидно расипање угледа, урушавање имиџа  школе (чији тренери нису дочекали да виде питомце заједно на терену) и осеку људи са трибина, са којих је требало, у савршеном сценарију, можда на крају ове сезоне да одзвањају аплаузи.

Жилету, Дачи, Радоњи, Миладину, Саши, Риђем...

Извор: моззартспорт

Фото: СТАР СПОРТ