Анализа: 'Ајмо сад сви да навијамо за Бајерн!

Због Филипа Лама. . .

Фудбал 15.02.2017 | 19:30 Последњи минут. Јута води. Мајкл Џордан игра сам. Погађа пенале, па полаже лопту у кош, затим је краде великом Карлу Мелоуну и на крају, пет секунди пре него што поцрвени мали семафор „цепа мрежицу“ са полудистанце. Није смео да промаши.

Последњи пенал. Нерешено је. Цео Минхен му стоји на леђима. А он се гега ка лопти. Ставља је на белу тачку и туче у „малу мрежу“, где је не би дохватио Мануел Нојер и да је погодио страну. Дидије Дрогба у последњем контакту са лоптом за Челсијеву титулу првака Европе. Ни он није смео да промаши.

Неће смети да ни Филип Лам, јер се то великим асовима не дешава. Или има нешто што се зове виша сила, усуд, Бог, што их чува и(ли) усмерава. Ако је стварно тако, нека онда тај одозго отпрати Бајерновог капитена до Кардифа. Само нека га доведе на Миленијум стадион, а у великом финалу, ко год му био преко пута, сигурни смо, победиће Баварци и украсити каријеру великог спортисте још једним пехаром Лиге шампиона.

Као што су Летећи Мајкл и Тито из Обале Слоноваче салутирали навијачима Чикага 1996. и Челсија 2012. – иако ће се касније први вратити на паркет у дресу Вашингтона, а други чак опет обући плаву мајицу, закићену фунтама господина Абрамовича – у, веровало се, њиховим опроштајним тренуцима каријере (бар у тим клубовима), исто тако би било праведно да се 3. јуна – док већ увелико буду погашена светла у свим иоле озбиљним лигама Европе – у завршној утакмици сезоне и дословце последњој на којој ће терати лопту на позорницу попне 33-годишња шкорпија из Минхена и одсјајем Сребрне амфоре себи осветли пут у вечност.

Да га кјниге и фудбалски лексикони памте као човека који је каријеру окончао онако како ју је и играо. Савршено.

У истим ће поред фотографије Филипа Лама стајати само једна реч. ФУДБАЛЕР. Написати да је десни бек, можда леви или задњи везни била би недовољна одредница његових ванвремнских вештина, обликованих у мултипрактичност. Додати „капитен“ било би непоптуно, јер је више од капитена.

Он је Бајерн. Толико велики да му на прошлонедељној објави да одлази у пензију кад изгура још ову сезону ништа нису могли ни Ули Хенес ни Карл Хајнц Румениге. Озбиљне главе. Зато што не могу да му нађу ниједну мањкавости, интригу, не могу ни трач да подметну у таблодиде у знак освете „што им није рекао“ или прихватио да буде спортски директор.  А наљутио их је.

Навијаче није. За њих ће увек бити ФУДБАЛЕР. Исти онај који је, схвативши да наспрам себе има Биксента Лизаразуа и Вилија Сањола 2003. пристати да оде на позајмицу у Штутгарт. Исти онај који се кад се вратио два лета касније постао синоним за десног бека и померио границе појма, означеног у почетку као дефанзивног, до те мере да сад тренери причају како неки играч „не ваља ако нема продор, центаршут и моћ понављања“. Исти онај који ће код Луја ван Гала постати леви бек бољи од свих левих бекова света, после Роберта Карлоса. Исти онај који је кад је упознао Пепа Гвардиолу открио да је ванредни задњи везни.

Онај коме су мишице ојачале док је подизао 21 трофеј што за клуб, што за репрезензтацију. Што није довољно атрактиван да би конкуриасао за Златну лопту. Чак ни за играча године у Немачкој. Никад. Онај коме ће вечерас, у 20.41, док спикер на Алијанц арени буде читао саставе тимова за меч са Арсенал, гарантовано најжешће аплаудирати свака трибина тог велелепног стадиона.

Исти онај који се не предаје, него руком милује саиграче после краха на истом пољу, после већ описаног губитка титуле од Челсија, вуче их да устану, јер у себи понавља да ће направити још тај један корак (и хоће, 12 месеци касније у Лондону).

Онај који тако елегантно скупи више од 600 утакмица за Бајерн без црвеног картона. А фудбалер је одбране!? Исти онај што је у Бело Оризонтеу, у ноћи највећег савременог страдања фудбалски узвишених Бразилаца, позивао колеге из репрезентације на милост, да спусте ногу са папучице за гас (после 5:0 на полувремену изгледа да је само резервиста Андре Ширле седео на ушима – 7:1). Исти онај што за 15 година професионалне каријере није одапињао отровне стреле ка ривалима, било да се зову Борусија, Волфзбург, Штутгарт (шампиони ван његовог Бајерна), па и новокомпоновани РБ Лајпциг.

Исти онај који показује отпор, па у аутобиографији редом критикује и Клинсмана, и Ван Гала иХицфелда, и Фелера, због метода њиховог рада, неприлагођености Бајерну или државном тиму. Исти онај који се не боји да проговори о проблемима хомосексулаца у фудбалу и што у пару са супругом Клаудијом на сваком Октобар фесту изгледа пар са разгледнице.

Такав Филип Лам – играчина и људина – спакован у 170 центиметра мишића са процесором у мозгу који уређује његов професионални и приватни живот, тера нас да у њему видимо Пола Сколса или Андреу Пирла, недостајаће свету (спорта) и заслужује да тог 3. јуна каријера доживи холивудизацију. Једино што не би ваљало – а ценимо су у Бајерну довољно мудри – јесте да се дотле њихове утакмице претворе у шоу какав су Лејкерси правили од сваке утакмицеКобија Брајанта, водајући га као покретну лутку по дворанама широм Амеирке, да згрћу лову, забораваљајући да је Мамба спористиа исто колико и Лам.

И горе побројани.

Валајда ће и он једног дана – нека прво мало одмори мозак, јер Карло Анчелоти каже да му је тело у таквом стању да може без проблема да издржи фудбал до 40. године – да се врати. Као директор, тренер, можда опет ФУДБАЛЕР (ко зна?) било шта да ради, пошто смо сигурни:

„Неће промашити“.



Извор: моззартспорт