Горчин Стојановић о Партизану и Звезди...

Нема Европе без добрих играча, тренера, управа и нормалних навијача! Горчин Стојановић овога опута уместо ауторског текста одговара на актуелна спортска питања. . .

Фудбал 16.02.2017 | 20:30 Горчин Стојановић, поред успешног редитељског рада у позоришту и на филму, познато је, и велики је љубитељ спорта. И навијач Партизана.

Има ли наде за српски фудбал? Можемо ли на Мундијал 2018?

- Верујем да има. Или, можда, желим да верујем. Кога су змије јеле и гуштера се плаши. Па, ипак, требало би да се докопамо Мундијала, иако смо исто мислили и о претходном европском првенству. А може се рећи и другачије - првак света у млађој категорији у најмању руку мора отићи на сениорско светско првенство. Само што се тада изнова поставља питање зашто се на томе не ради са селектором, прваком света. Но, та смо питања постављали толико пута, да су постала бесмислена, као и многе друге ствари у нашем јавном - па тако и спортском или, тачније речено, фудбалском - животу. На једној страни, постоји оправдана, логична и природна потреба за континуитетом, што значи да раскидати са неким играчима због њихових година не звучи добро. А опет, кад неко има тако лош континуитет да то већ постаје “рђава бесконачност”, долази у памет идеја о радикалном резу. Претпостављам да би било логично да најпре таленат и форма, а потом знање и искуство, буду критеријуми у састављању целокупног тима, оног из ког се даље формира прва постава. Ја сам се, рецимо, питао зашто, на пример, на нашој клупи, макар као џокер, и то искусан и доказан џокер, у претходним годинама није седео Никола Жигић? Не верујем да би му било испод части. А верујем да би нешто значио у претходним квалификацијама. Зашто је могуће да Клосе и Подолски буду резерве на великом такмичењу, рецимо, иако знају да су шансе за уласком у игру мале или никакве? Је ли препрека таштина и такозвани менталитет? Па, чујмо Вељка Пауновића, првака света у фудбалу, који каже да се “менталитет вежба као и све друго”. Шта је друго циљ и смисао бивања селектором националног тима? Свакако није да играча стварате и учите фудбалу, него да правите атмосферу која је део стратегије и тактике - такву атмосферу у којој ће доказаним играчима бити нормално да седе на клупи док играју млађи. Кад би тако било, нада у српски фудбал била би израженија - каже Стојановић.

Има ли одласком Караџића а доласком нових људи и Муслина светла у тунелу?

- То се не може унапред знати. Старе навике умиру споро и тешко, или никако, и ја засад више слутим помак у игри, него озбиљну промену приступа, ову о којој сам малочас говорио. Ако се оде на Мундијал, ако тамо резултат буде иоле повољан - а то значи, бар пролазак у други круг такмичења, више од тога ми немамо право да очекујемо - онда ћу драге воље признати да сам био у криву и да сам сумњао без разлога. Нема нико више никаквог кредита у Фудбалском савезу Србије. Па ни садашњи селектор. А очекивања су логична, с обзиром на то да тимови са објективно слабијим играчима пролазе на велика такмичења. Дакле - ипак је до нас. То јест: до њих. Оних који седе по канцеларијама, и оних који бирају, увежбавају и састављају тим. У овом часу, однос сумње и уверења могао би бити који проценат више у корист овог првог.

Како видите проблеме ФК Партизан и његово избацивање из Европе?

- Видим их као логичну последицу јавашлука, незнања, нерада, неразумевања суштине фудбала, употребе клуба као средства за остваривање интереса, материјалне добити или задобијање неког облика моћи, видим онако како то види сваки нормалан навијач, дакле - као неко ко није на платном списку било чијем - као огромну срамоту и понижење. Довољно је било видети ону скупштину, која је тако, нажалост - логично, подсећала на српски парламент и на односе на јавној и политичкој сцени, да човеку буде јасно како ту бољитка нема и не може бити. То што је неко други миљеник државе не амнестира било кога од одговорности, пре свега људске. Али, тамо где нема образа, нема ничега. Чојствена традиција Партизана изгубљена је. Партизан је постао исто оно што и главни супарник: приватна прћија за народне паре. Па, ако народу то не смета, а очигледно не смета, ни у држави, ни у државним спортским предузећима, онда ће то тако и остати.

Је л‘ у Црвеној звезди боље?

- Судбина тог клуба није баш нешто што ме оптерећује. То је питање за звездаше. Ипак, чини ми се да је немогуће не пронаћи паралеле. Ни Партизан ни Звезда нису клубови него друштвено-политичке организације. Тако су, уосталом, и настали. Говори се да је у клубове “ушла политика”. То, мени се чини, није тачно - политика никад није ни била ван тих клубова, они су настали политичким декретима. То су политичке фирме. И ту нема помоћи.

До када ће наши клубови из Европе да испадају пре годишњих одмора?

- Док не буду имали добре играче и добре тренере, добре управе и нормалне навијаче.

Ко је крив што КК Партизан више није главни у српској и регионалној кошарци?

- Немам појма. А искрен да будем - и не занима ме. Регионална лига је смрт српске кошарке. То што је Партизан суверено владао 10 година, управо је доказ да је та бесмислица лишена сваког разлога постојања. Осим, вероватно, неких финансијских интереса. Али, то ме не занима.

Недостаје ли вам Душко Вујошевић?

- Не.

Да ли сте очекивали овакве резултате Звезде у Евролиги?

- Засад је то још увек један пројекат. Као оно с ватерполом. Хоће ли бити континуитета који том клубу није својствен, то је друго питање. Дејан Радоњић је одличан тренер. У европској кошарци је могуће са минимумом мајсторства одржавати пристојне резултате. И он то чини најбоље што може, на постулатима оног што је годинама радио Вујошевић с Партизаном. Ако би се српска кошарка вратила себи, ако би нарасли неки кошаркашки центри, ако би се дошло до тога да клубови не морају да увозе плејмејкере, мозгове тимова, дакле, него да их стварају, можда би се могло очекивати и више од оног што је тренутни домаћи задатак - улазак међу четири најбоља. Наруку ником не иде ни ситуација у европским кошаркашким организацијама, па је мој утисак да она, европска кошарка, не напредује. Али то је можда само утисак некога ко напросто више цени мајсторство него резултате, па то и проналази. У НБА. Кад игра Јокић, рецимо. Ту се види да је оно што је била одлика југословенске школе на којој сам ја одрастао - мислим на време од Моке Славнића, Киће, Креше Ћосића, Праје, Кинђета до двојице Саша, Кукоча, Рађе, Дивца, Дражена - још увек ту негде, само што ми то не умемо да ослободимо, нити има система који би тако нешто подржавао. То је, понављам, утисак, а не сазнање. Можда грешим. У ствари - дабогда да грешим.

НОЛЕ МОЖЕ ШТА ГОД ХОЋЕ

Очекујете ли да ће се Новак Ђоковић ове године вратити на место број један?

- Новак у тенису може шта год хоће. Ако истински хоће. А ако и не буде хтео, све је у реду.

УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ

Који бисте дали наслов филму или серији, односно позоришној представи, а да тема ваше режије буде српски спорт данас?

- Тај наслов већ постоји - “Убиство с предумишљајем”.

Извор: блиц.рс