Став: ДОН Ливерпул и таблоид ''Сан''...!

То нема везе са навијачком припадношћу, већ са свешћу о томе шта медији могу да буду, са грађанском савешћу да сензационалистички, увредљиви медији који се не извињавају за своје лоше потезе не треба да буду поштовани. . .

Фудбал 14.02.2017 | 23:00 Био је шеснаестогодишњи ученик, рекордер у трци на 1.500 метара у својој школи; био је пензионисани поштар, чији је брат играо у чувеном финалу ФА купа 1950. године (Арсенал - Ливерпул 2:0, пред више од 100.000 људи); био је један морнар, свега 26 година, који је чувао сећање тог града на векове у којима се ту налазила најважнија лука; био је Карл Браун, који је желео да на лето упише рачунарске технологије на Универзитету Манчестер и да буде нови Стив Џобс; био је Џозеф Кларк, којем се супруга породила свега неколико дана пре тога, и који никада неће загрлити своју ћеркицу.

Била је Трејси Кокс, 23-годишња студенткиња која је течно говорила шведски и немачки и цео је свет био ње, а на утакмицу је дошла случајно, дечко је однекуд набавио још једну карту; био је Џон-Пол Гилхули, име је добио по тадашњем папи, Јовану Павлу, имао је десет година, имао је млађег брата који се звао Стивен Џерард и био је најмлађи навијач који се никада неће вратити са тог стадиона, него остати изнад правоугаоника снова да заувек навија за свој клуб и да из почасне, најпочасније ложе, прати каријеру свог рођака.

Био је Ерик Ханкин, медицински техничар који је помагао хиљадама људи у болници Мосс Сиде, али себи ни другима није успео да помогне; био је један радник чија ће мајка умрети тачно у дан после њега, 18 година касније, толико је требало туги да је савлада, толико је требало животу да изађе из ње, мада се то пунолетство обамрлости животом то није могло назвати...

Сви они, и још њих, 96 укупно, били су, и остаће тамо, на Хилзброу, на западној трибини, улаз из Лепингс Лејна, улаз који је био уско грло и због којег ће се од 14.57 до 16.35 тог петнаестог априлског дана године 1989. људи гушити, умирати због свог клуба, а не за њега, као што се умело говорити. Умирати због лоших стадиона, због лоших полицијских одлука, умирати не својом кривицом, ни кривицом фудбала, ни судбином, зар је судбина узела Џон-Пола?, него због грешака, људских грешака.

Три дана касније, 18. априла, док Мерсисајд још није сахранио своје највољеније, док су навијачи Ливерпула, Евертона, Транмера били уједињени у болу који никада неће проћи, Келвин Макензи, главни уредник таблоида Тхе Сун, седео је у сали за колегијум и препирао се са уредницима.

“Мислим да на насловној страни сутрашњег броја треба да пише YОУ СЦУМ”, говорио је Макензи колегама, а они су покушали да га умире. Али, Келвин је био највеће таблоидно име Британије, и једино што су успели да ураде је да мало ублаже насловницу Суна од 19. априла 1989.

“ИСТИНА”, писало је великим словима, а онда испод: “Неки навијачи џепарили су жртве. Неки навијачи уринирали су по храбрим полицајцима. Неки навијачи тукли су раднике хитне помоћи који су давали вештачко дисање жртвама.”

Ништа од тога, наравно, није била ИСТИНА. На десетинама трагичних снимака трагедије на том мечу полуфинала ФА Купа између Ливерпула и Нотингем Фореста не може да се види ништа слично, напротив, бива очигледно само да најгоре ситуације из људи умеју да извуку најбоље, види се како се несебично помаже деци и женама иако то значи да ћеш се ти угушити, види се херојство малог човека. 

Али херојство малог човека, зна то добро Келвин Макензи, не продаје новине. Лажи их продају.

Од тада, од дана када су очајни људи палили ту штампану ствар на ломачама широм града, у Ливерпулу се не чита најтиражнији британски таблоид. Понеки киоск га и има, али само зато што мора, сакривеног негде испод пулта; на излозима пабова и кафића стоји обавештење да Тхе С*н - на Мерсисајду није пожељно ни написати пуно име тог листа, углавном се користи метафора “Крпа” или термин “Тхе Сцум” - није добродошао, таман колико ни људи који га носе под мишком.

На клупама у парковима Ливерпула пише: “Ово је Сун-фрее зона, свако ухваћен да чита Сун биће спроведен ван граница града”, а цитирање те тисковине као извора на било ком навијачком форуму Ливерпула или Евертона значиће промптни бан прекршиоца. 

Пре коју годину, нека муштерија је у ланцу Тесцо купила Тхе Сун и донела га на касу, а радница га је ухватила ноктима и почела да вређа господина. Он је тужио Тесцо, Тесцо је дао за право својој запосленој, знајући шта грађани Ливерпула мисле о листу у власништву Руперта Мардока.

Све подржава и локална власт Ливерпула, лабуристичко упориште које охрабрује продавнице и киоске да уопште не набављају Тхе Сун. Тек по неколико примерака нађе се за туристе, и можда такви неће добити батине, али оштре погледе свакако хоће.

Мари Расмусен, одборница лабуриста у градској кући, званично је прошлог септембра сугерисала власницима радњи да подрже бојкот:

“Позивамо све продавнице и киоске да престану да продају Тхе С*н. Ливерпул треба да буде град у којем се то неће читати.”

То нема везе са навијачком припадношћу, већ са свешћу о томе шта медији могу да буду, са грађанском савешћу да сензационалистички, увредљиви медији који се не извињавају за своје лоше потезе не треба да буду поштовани. Званични и незванични бојкот Суна донео је милионе штете том листу у последњих 27 година, који продаје свега неколико стотина примерака у читавом ширем рејону Мерсисајда, а донео нам је и песму увек ангажованог Билија Брега (почиње са: “Неко се крије у грмљу са великим објективом фотоапарата/Док их њихов уредник убеђује да циљ оправдава средства/Јер ако ловимо селебритије, то је забава, зар не/Али Скаузери никада не купују Сун...”)

Извињење је дошло прекасно и било је преслабо: Келвин Мекензи је годинама тврдио да је његова верзија приче била исправна, да су навијачи криви и да су се понашали као животиње, чак и када су све званичне истраге тврдиле другачије, на концу са оном која је прошле године донела најзад мало спокоја и дашак правде породицама унесрећених. 

А крајем недеље за нама, и фудбалски клуб Ливерпул озваничио је оно што је била неформална пракса већ годинама и што је наговестио Јирген Клоп, тај Немац који боље познаје историју клуба и града од многих Скаузера, када је на конференцији пред меч одбио да одговори на питање тих новина: новинарима листа Тхе Сун убудуће ће бити забрањен улаз и на стадион Енфилд, и у тренинг центар Мелвуд и ниједан играч или члан стручног штаба неће с њима разговарати.

Када је бојкот листа почео, и корпорација схватила да губи новац, Келвин Макензи позвао је Кенија Далглиша да га пита шта може да се уради. О томе је велики играч и тренер писао у аутобиографији:

“Када је С*ун изашао с том насловном страном, на Мерсисајду су сви били бесни. Киосци су престали да продају С*ун. Људи су избегавали да га помену. Палили су примерке. Свако ко је долазио из тих новина био је малтретиран. Онда би запослени у С*уну и фотографи лагали, говорили људима да раде за Ливерпоол Пост или Ливерпоол Ецхо. Келвин Макензи ме једног дана окренуо.

- Како да испегламо ствари? - питао ме је.

- Знаш онај велики наслов “Истина” - одговорио сам му. - Е, само треба да ставите у истој величини слова “Лагали смо”. Онда би могло да буде океј.

- Не могу то да урадим - рекао ми је Макензи.

- Па - одговорио сам му. - Онда не могу да ти помогнем.

Спустио сам слушалицу.”

Неколико изузетака ипак је било. Грем Сунес, Далглишов наследник, дао је 1992. године ексклузивну исповест Суну из болничког кревета, након операције на отвореном срцу. Тада је капитен најсјајније генерације Ливерпула престао да буде херој Енфилда. Вејн Руни је, док је још био у Евертону, продао причу о свом успону том листу у серији ексклузивних интервјуа, што су му навијачи Евертона опростили теже него прелазак у Манчестер Јунајтед. 

А 13. септембра 2012. Сун је изашао са насловном страном на којој је писало “Права истина: Полицајци су пребацили кривицу на недужне навијаче, 41 живот могао је да буде спасен, Сун се искрено извињава због обављивања лажног извештаја.”

Било је, рекосмо, прекасно. “Да опростимо С*ну? Да ли бисте опростили Хитлеру или Полу Поту?”, прокоментарисала је Маргарет Аспинал, мајка једне од 96 душа које су заувек остале на Хилзброу.

Последња одлука клуба, коју је уредништво Сана у свом реаговању назвало “лошом ствари за фудбал” и подсетило да “нова генерација новинара Сана саосећа са патњом породица”, велики је тријумф за оних 96 и сасвим мала, али вредна победа, против агресивног, сензационалистичког извештавања. 

То је и подсетник свима да постоје и овакви и онакви новинари, и овакви и онакви медији, и они који преузимају одговорност и стоје иза свог рада, и они који по нечијем диктату - било политичке, било финансијске провинијенције - објављују најсрамотније лажи, прљавштину и цртају потернице и мете на главама људи. 

Немојте се, укратко, и то би вам рекао свако од оних 96 највећих навијача Ливерпула, љутити на све новинаре, чак и ако вас изнервирају: грешке се дешавају и грешака ће увек бити, али огромна је разлика између текста с којим се не слажете или понеке промашене или неспретно пренете информације и бруталних, бескрупулозних измишљотина на којима неко покушава да заради.

А Келвин Макензи? Жив је и здрав, наравно, такви увек живе дуго. Али нека се нада да горе, после свега овог, не постоји ништа, само црнило попут олова којим је одштампана та злогласна насловница, само црнило попут оног у његовом срцу.

Извор: моззартспорт