Возимо за цркавицу, третирани као роба

Колико је посао возача камиона заправо тежак, како тура функционише од утовара до истовара, и са чиме се све ови људи сусрећу на путевима по белом свету, сазнајемо из приче Далибора Р. возача камиона из Београда, који ради за једну српску шпедитерску компанију, а који камионом превози робу преко Бугарске за Турску, преноси Телеграф.

Србија 09.02.2017 | 23:07 “Радио сам у неколико фирми, тренутно не радим нигде. Планирам као и сви да одем преко, јер где год да радите у Србији у овом послу, услови рада су немогући. Чим дођес на разговор обећавају се брда и долине почев од пријаве у стални радни однос, што подразумева здравствено, пензионо осигурање, редовну исплату и годишњи одмор.

Међутим, одмах после друге туре, а неретко и после прве у већини случајева се не испоштује ни трећина договора. Кажу ти да имају хитну туру за тебе па да потпишеш неки неодређени уговор одмах, па кад се вратиш потписаћеш прави. Све се то заврши тако што редовно будеш пријављен на минималац, што ћеш отворити рачун у банци у којој ти газда каже, потписати одобрење да он узима твој новац из банке да би ти исплаћивао дневнице, које као и проценат од туре добијаш у готовини на руке. Ако их добијеш.”

Према истраживањима Телеграфа, дневнице се могу кретати у распону од 40-55 евра, колико износе уколико је фирма регистрована у иностранству, па све до 15 евра за возача који вози ван граница Србије (у унутрашњем транспорту је 10 евра), уколико је фирма домаћа и регистрована на територији Србије. Свугде по правилу власници фирми не плаћају дневнице за све време док су возачи на путу, већ углавном само за време док се чека утовар или истовар или се стоји у месту.

Проценат од туре износи од 10-15 одсто од цене коју газда наплаћује за превоз робе. Конкретно, Далибору је уговорен проценат био 12 одсто, иако има дугогодишње искуство.

“Путно осигурање не постоји, док је битно да је камион осигуран, а ти као возач си потрошна роба. Не дај боже да се разболиш или да дође до неког повређивања. Али како мораш да храниш децу и породицу пристајеш на газдине услове, иако знаш да те лаже. Спремаш се и крећеш на пут већ колико сутра. Пошто си нов у фирми обавезно добијаш неки крш од камиона и наравно прва тура – Турска. Док те гледа из канцеларије како излазиш камионом са паркинга фирме у себи моли бога да си неки неискусни возач и да се скркаш тим камионом негде како би могао да наплати осигурање јер му камион није ни за у њиву, а камоли за пут од 3000-4000 км.



ЦРНИ ТРОШКОВИ ЗА БУГАРСКО КАФЕНЧЕ

Крећес пут Пирота и државне границе са Бугарском, стижеш до Димитровграда и улазиш на терминал државне границе. Што се тиче наших људи који раде на граници не могу да грешим душу, већина их је ок, али чим пређеш нашу, стижеш код браће Бугара. Долазиш код полицајца који те мрко гледа кроз прозорчић на кућици, дајеш пасош а он уместо добар ден казе: “Братко, а за кафенче има ли?” Наравно да мора да има и ту остављаш два евра, чекира ти пасош и крећеш даље. Долазиш до ваге и прво што те пита: “Братко, има ли за кафенчето?”, али у тих 50 метара кафа је поскупела па ту плаћаш три евра.

Крећеш даље код цариника, стижеш до његове кућице и још ниси рекао ни ко си ни ста си ето ти цариника: “Братко, прво кафенче па може да радимо”. Наравно у тих следецих 50 метара кафа је поскупела и сад кошта пет евра. Завршаваш папире и таман мислиш готово као оно добијеш налог да идес на рендген. Идеш и завршиш и то по истој процедури и коначно крећеш пут Софије, Пловдива и бугарске границе “Капетан Андрејево”.

На уласку у Софију обавезно имаш “дајаџије”, то су иначе саобраћајни полицајци који те “истресу из гаћа” па самим тим што већ возиш крш од камиона лупе ти неку казну од 600-700 евра. Наравно ти кумиш и молиш да не пише казну и на крају пошто су као људи иначе коректни, пристану да је не пише али мораш да частиш “кафенче”, што је врло незгодно јер мораш бога да молиш да им се свиђа цифра коју понудиш. Настављаш даље, а посто је Бугарска мала земља од Софије до границе са Турском имаш неких 4 и по сата.

У камионџијском речнику постоји нешто што се зову – црни трошкови. То су управо све казне и подмићивања која возачи морају успут да плате, а која наводно газде касније компензују, ако компензују. Иначе, црни трошкови по западним земљама Европе не постоје јер је тамо корупција полицајаца доста искорењена.

“И тако за пола радног времена ето тебе на граничном прелазу “Капетан Андрејево”, отприлике стајеш на неких 6-10 км ог саме границе јер одатле креће колона. Тек сад ти у суштини креће озбиљан посао – прелазак државне границе између Бугарске и Турске. Пошто ти време за вожњу у радном времену истиче иако стојиш или се помераш у колони, принуђен си да ризикујеш и стављаш магнет на пињон мењача како би ти тахограф куцао паузу, јер ако то не урадиш сигурно нећеш прећи границу бар 3 дана.

За неких 6-12 сати улазиш на терминал бугарске границе и опет частиш “кафенче”, а исто покушаш да урадиш и на ваги, када ти госпођа каже да си претоварен, иако знаш да ниси. Покушаваш да јој објасниш да ниси истоварао нигде, показујеш папире који то доказују, али она не чује већ каже да је казна 800 евра. Пошто више немаш воље да се расправљаш и доказујеш лепо је замолиш да ти каже колко ту кошта кафа. Углавном платиш од 50-200 евра и крећеш даље.






И ТИ ТАКО “БЕКЛЕ” ДОК ПРОЛАЗЕ ДАНИ

Слично је и на Турској граници, код цариника опет пет евра кафица и ето тебе код турског полицајца, где пролазиш лагано. Да подсетим да је од кретања до тад прошло је већ 20 сати. Али Турци воле све да раде полако. Таман долазиш на ред, кад Турци одоше на чај и не раде наредних 40 минута. Једва дочекаш да се врате, кад оно чујеш “хаби, систем капут!”. Подизање система код Турака може богами да потраје од 2-8 сати, још ако те ухвате смена, заборавиш где си кренуо. Кад се некако смилују и заврше папире, ето тебе за тили час у земљи где је све идила, бар како на серијама то показују.

Што се тиче квалитета путева и како су они обележени ту стварно немам речи, све је као у најлепшој шоферској сапуници, све је на свом месту, бар европски део Турске, док је азијски део кафастрофа. Највећи проблем су клизави путеви, што због маслина које туда возе па које суре, а кад је зима због снега”.

Клизави путеви су иначе највећи проблем возача камиона, поготово ако се вози у северним земљама Европе или у Русији. Према речима возача, главе су им константно на пању јер не знају када ће да проклизају нити да ли ће неко други од учесника у саобраћају направити прекршај због којег сви могу страдати. Када се ту дода туширање на бензинским пумпама, са флашама или у најгорем случају помоћу влажних марамица, као и лоша храна која се на тим пумпама продаје, недостатак сна јер морају да пазе да им разбојници не украду гориво или их гасом омаме па им украду робу, постаје јасније због чега се приче о овим људима често појављују у црним хроникама.

“Успут ка Измиру немаш неке компликације осим клизавог пута и за неких 3-4 сата си на месту истовара. Пријавиш се за истовар, споразумеваш се рукама и ногама пошто је у Турској енглески или неки други језик као да причаш марсовски. Онда ти он каже “бекле”, и ти можеш само да се надаш да то значи “ускоро”. Међутим, убрзо схватиш да то значи “чекај”. То богами може да потраје и до 4 дана. За то време си потпуно заробљен и изолован.

Када коначно истовариш робу, контактираш газду или диспечара да си завршио у року, да је роба истоварена и да ти дају адресу где да идеш на утовар. Уместо адресе од газде добијаш одговор да утовара нема и да ћеш у најкраћем року добити адресу, што се деси тек за два три дана (наравно унапред знаш да ти ништа од тих дана, односно дневница неће бити плаћено). 

Фото: Управа царина
Кад добијеш адресу за утовар, брзински се припремаш јер је обично место утовара близу места где си истоварао. Затим следи иста процедура, “бекле” и споразумевање како би они схватили шта ти треба да утовариш. Смилују се они некад после дан-два и убрзо стижеш на царински паркинг, носиш папире у шпедицију и већ навикнут пре њега изговарас “бекле”. У суштини је све исто, једина разлика је на излазу из Турске где уме да буде колона и по 20-25 км.






А ОНДА ТЕ ДОЧЕКА ГАЗДА…

Сада постаје занимљиво. По повратку одеш на састанак са газдом да уради обрачун за пут, у складу са листом коју си ревносно водио све време пута. Он је студира једно 10 минута и тада наступа његов говор.

– Слушај ме друже, ја овај посао радим већ годинама (иако је млађи од тебе, а ти држис волан од како знаш за себе). А и факултет сам завршио, тако да ме један возач са основном школом не може красти (иако ти имаш вишу школу или факултет, он закључује да си полуписмен). Све ово што си уписао овде можеш да бациш, ја знам ко колико узима почев од полицајаца на граници преко ваге, цариника, саобраћајаца.

И креће да пише на његово виђење где си колико дао, наравно то буде увек за трећину или половину мање од онога што си ти уписао и што је стварно било. И кад то испише онда креће да ти крати дневнице. Ако си уписао пет из разлога што си толико чекао на граници, он ће ти уписати две. Онда креће да рачуна проценат. Проценат од укупне цене вожње никад нећеш добити по правим ценама него по неким које он измишља, а фактуру о цени вожње никад нећеш видети праву, можеш добити неку копирану са накнадно уписаном ценом или нећеш добити никакву. Па тако рецимо уместо 1900 евра, које он наплаћује и по којој ти треба рачунати проценат, он ти пријављује 1600.

Кад се све то прерачуна, ти си за 10-12 дана зарадио неких 250 евра, а кад ти одбије дневнице које ти не признаје, пола црних трошкова, ти остајеш на неких 180-200 евра. Дакле 12 дана ниси био кући, прешао си неких 3000 км, ставио главу у торбу због неисправног камиона, лоших путева, лудака који возе ко ненормални и многих других ситуација које могу да се десе у саобраћају. И то све без пензионог, социјалног, без одмора, празника,
рођендана деце, слава и својих најмилијих.”

Да су услови рада возача камиона најгори у фирмама које седиште имају у Србији показује управо прича саговорника Телеграфа, Далибора Р. из Београда, који је само један у мору сличних примера и само један који нас је “провозао” једну своју туру до Тусрке. Због оваквих или још горих услова рада, возачи камиона су између себе успоставили својеврсну “црну листу” шпедитерских фирми и превозника са којима су имали лоша искуства.

Због свега тога, домаћи возачи камиона масовно одлазе да раде у Словенију, Аустрију, односно у фирме које у овим или другим Европским земљама имају своја представништва, јер су, како сами кажу, европски услови рада, закони па и саме “газде” много квалитетнији и доследнији него у Србији.

Према мишљењу скоро стотину возача камиона са којима смо разговарали, у Србији ће услови њиховог рада бити бољи када се бранша буде чвршће удружила за борбу за радна права, када буду почели да се поштују постојећи закони прописи и о концу свега када се прекину тесне везе предузетника, полиције, цариника и грана власти које дозбољавају прање новца и шверц робе преко граница, као да смо и даље у деведесетима.

(г.цосиц@телеграф.рс)