Каква је то љубав била: О Мурињу, паркираном бусу у Минхену, култном голу против Бенфике...

Бранислав Ивановић и успомене са Стамфорда...

Фудбал 09.02.2017 | 23:00 Пуних девет година. И две титуле првака Енглеске, три ФА купа, један Суперкуп, још један Лига куп, па онај гол у 93. минуту финала Лиге Европе против Бенфике, на крају и оно најбитније - пехар Лиге шампиона у чувеном финалу са Бајерном на минхенско Алијанц арени. Када једног дана буде унуцима причао о успоменама са Стамфорда... Биће Бане Ивановић много досадан. Јер заиста има толико тога да исприча да му ни година не би била довољна. Челси и Бане? Ретко се рађају тако велике љубави.

Није стога ни чудо што су у Санкт Петербугу новинари последњих дана опседнути 32-годишњим капитеном Србије, новим дефанзивцем Зенита. Али та књига тек ће се писати. Да се вратимо прво на славне лондонске дане. О многима је Ивановић говорио у интервјуу за руски Спорт-Експрес. Издвојили смо неке нама најинтересантније одговоре.

Ко је био главни у свлачоници?

“Џон Тери. Капитен и вођа. Мада су ту били и Френк Лампард, Дидије Дрогба, Петр Чех. Велики играчи. Држали су свлачионицу. Ствари које су радили ван терена некада су биле и много битније“.

Да ли је Роберто Ди Матео наредио  да у том чувеном финалу Лиге шампиона са Бајерном из 2012. године Плавци усред Минхена паркирају аутобус пред голом? Бајерн је био много бољи, али...

“Не, једноставно се десило. Сви се сећају те приче о аутобусу, али морате да имате на уму да смо играли на гостујућем терену. А у полуфиналу смо против Барселоне на Камп Ноу играли 2:2. Не можеш да Барси даш два гола ако паркираш аутобус. Али одбрана јесте била једна од наших најјачих страна. Сви смо знали да се бранимо, како да нападамо у контрама, како да дајемо голове“.

О голу у 93. минуту судара са Бенфиком за победу у финалу Лиге Европе...

“Често се деси да одбрамбени фудбалер постигне гол у финалу. Али увек у први план истичем тим, а не себе. Сјајно је што смо успели да победимо. Ко га је дао - мање је важно“.

Много је тренера током Банетовог мандата продефиловало Стамфордом. Укратко о сваком...

“Код Аврама Гранта нисам много играо, али сам у њему имао велику подршку, увек је говорио да се стрпим, да моје време долази. Онда је био Гус Хидинк, који ме је заправо и увек у тим. Код Карла Анчелотија сам направио велики помак у игри, код Андреа Виљас-Боаса сам много научио о разумевању саме игре. Са Ди Матеом сам имао сјајај однос, кад је он постао тренер први пут сам се и сам осетио као један од вођа екипе. Са Рафом Бенитезом та титула у Лиги Европе, Антонио Конте ме је дао много савета око тактике и физике...“

Приметили сте и сами, једно име смо намерно “заборавили“. Јер кад кажеш Челси у 21. веку мислиш Жозе Мурињо.

“Те две или три гдине са њим - најбољи део каријере“, почиње Ивановић.

“Он је заиста посебан.  На много начина. Ако побеђујеш - безгранично ће ти веровати. Притом, уме из тбе да извади неке резерве за које ниси ни знао да постоје. Извуче из тебе оно најбоље. И не само кад је терен у питању. Он извлачи оно најбоље из човека. Не можеш да си равнодушан. Или га волиш или га мрзиш. Зато и јесте посебан. И веома сам срећан што сам имао прилику да радим с њим“.

А Карло Анчелоти?

“Сасвим другачији тим, али мислим да би сваки играч пожелео да целу каријеру одигра под Карлом. Он је веома миран, увек сву негативност прими на себе, играчима пружи мир. Резултате обојица имају“.

Једну анегдоту с Карлетом Руси посебно памте... Изјаву да му се није допало како пева Јури Жирков, бивши играч Челсија, иначе Ивановићев велики пријатељ.

“То је традиција у Челсију. Сваки новајлија мора да отпева нешто за цео тим. Јура ће се сад наљутити, али нисам ни чуо како он пева колико смо се смејали. Може сад да пориче колико хоће, али тако је било“.

Жирков је, иначе, сам причао да је имао великих проблема да се уклопи у Челсијеву свлачионицу.

“Руси увек имају где да се врате. Лига је таква да можеш да градиш каријеру на највише нивоу, да играш Лигу шампиона. Ми Срби, нажалост, немамо такву могућност. Наши клубови су далеко од европског нивоа. И онда немамо избор - морамо да се навикнемо на било какве услове. То је вероватно највећа разлика између руских и српских играча“.

А колико Ивановићу недостаје Србија и пре свега родна Сремска Митровица после толико година у печалби?

“Код куће се осећаш најбоље. Тамо си свој човек. И тамо ме нико не гледао као неку звезду. Обичан грађанин као и сви остали. Тако ме памте. У Београду је већ другачије. Траже фотографије, аутограме“, закључио је Бранислав Ивановић интервју за Спорт-Експрес.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Ацтион Имагес