"У Обарској и хљеба и с љебом"

У најплоднијем дијелу Семберије, гдје се лагано спајају ова родна, плодна и благородна равница и побрђе поносне и пркосне Мајевице смјештена је Велика Обарска. Атар јој је на близу четири хиљаде хектара. Пространство! Родно и плодно.

Република Српска 06.02.2017 | 22:56 У великој Обарској има и хљеба и с љебом. Све домаћин до домаћина. Брекћу трактори сеоским шоровима, али и путевима. Вуку велике приколице претоварене лубеницама, дињама, сијеном, паприкама, купусом, парадајзом, житом, кромпиром, луком, свињама, дрвима... Правац - бијељинске пијаце. Начешће иду на кванташку, велику тржницу на којој се пољопривредним производима снабдјева бар пола Босне.
А сва та роба, зависно од воље накупаца, често “иде” у безцијење. Буд зашто! Тако диктира тржиште. Ипак у овом селу веле - најскупља је њива која се не оре. Зато у Великој Обарској и нема запуштених њива - све су узоране и засијане.

Постоји и Мала Обарска. И тамо су вриједни домаћини. И њиховим сокацима трактори за собом вуку двије, покаткад и три приколице са храном. Тако је, ваљда, усуд дао овим људима - да раде и граде, да сију и жању, да саде и беру - да имају. Па опет све то поново. Тако сваке године.

Велика Обарска иде у ред најстаријих, значајнијих и лијепо уређених семберских насеља, које се, према писаним документима, помиње под овим именом 1548. године, у шеснаестом вијеку, када се садашњи административни, привредни и културни центар Семберије - Бијељина још увијек звао Четвртковиште, када се, на каљавој ливади - на мјесту гдје се сада налази њен главни трг - продавани кукуруз, пшеница, дрва, стока, вуна, млијеко, брашно...

У то вријеме у Семберији је било седамнаест насеља, и то: Четвртковиште (Бијељина), Мирковац (Батковић), Тврдковац, Чукојевићи, Грм Селиште, Горња и Доња Рухотина, Попови (Звонаш Селиште), Кузоврат, Томашевац, Дуњевац, Обарска, Тријешница, Марештина, Крчевац (Гојсал Селиште или Врљачка), Бродац, Оброван (Обровац) и Црњелово.

Обарска је тада имала 29 кућа, па је, према броју домаћистава - нема података о броју становника - била десета по реду у Семберији. Била је тада пространија и од Дворова - сада највећег села у Републици Српској и БиХ уопште.

Захваљујући овако повољном географском положају: близина ријека Саве, Дрине и Дашнице, мањем броју мочвара него у другим дијеловима Семберије, близина побрђа, поднебљу и другим карактеристикама, подручје данашње Велике Обарске било је настањено и у ранијим, праисторијским временима: у каменом, металном, бронзаном и гвозденом добу, јер су у њеној близини - Батковић, Остојићево, Тријешница и Дворови - регистрована археолошка налазишта. Најстарији траг материјалне културе, из римског периода - позната и археолошки обрађена "оловна плочица дунавског коњаника" - пронађена је у атару Обарске.

За сада нема историјских података о настанку имена села, нити о томе када су и из којих крајева стигли први преци данашњих становника Велике Обарске. Према предањима, вјерује се да су прво насељени засеоци Буџак и Табашница. Ту претпоставку потврђују и гробља на крају ових заселака, јер су она раније подизана на периферији насеља.

Постоји, такође, и неколико предања о настанку имена села. Према једном, име насеља изведено је по оборима за стоку, великим и малим, па отуда и Велика Обарска и Мала Обарска. Према другом, име Обарска настало је по бари, јер је дио атара био мочваран, па је из даљине изгледао као велика бара. Према тези историчара Х. Крешевљаковића претпоставља се да је Обарска име добила по старом народу Авари, који су се још звали и Обри, па је језичким промјенама од Обри настало име Обарска.

У "Етнолошкој монографији Семберије" др Радмила Кајмаковић, у дијелу "Вјеровања у натприродна бића" сматра да је Обарска добила име зато што је некада цијело село оборано - заорана је, оборана бразда око села. Према једној претпоставци, оборавање села било је због "кодлака" (вукодлака), како би се становништво и стока заштитили од тог оностраног бића, а према другој, оборано је да се село заштити од градоносних облака и невремена. Према предању, оборавање је обављено за једну ноћ дрвеним плугом који су вукла два вола близанца. Волове су водила два брата близанца, а храну су им доносиле двије сестре близнакиње.

Преци данашњих Обрљана су из Херцеговине и Црне Горе. Они али и њихови потомци, током вијекова дијелили су судбину становника осталих семберских насеља, јер их није мимоишла ни једна буна, устанак или рат, те бјежаније и страдања, а потом обнове и тешка времена.
У центру Велике Обарске постоји споменик на бурне догађаје из босанскохерцеговачког устанка 1875-1878. године, када су у сукобу са Турцима погинули устаници Мићо Николић - Чавка, трговац из Бијељине, родом из Драгаљевца, те Обрљани Саво Митровић, Васо Стајић - Ломбић и неки Ивановић.

Турци су Чавки у Познановића шуми одсјекли главу и однијели је у Бијељину, а труп му је сахрањен на мјесту погибије. Тридесетих година прошлог вијека пронађен је Чавкин гроб, па су му кости, без главе, пренесене и сахрањене у центру села.

Ни савремени историјски догађаји нису заобишли Велику Обарску. Деведесетих година прошлог вијека и почетком трећег миленијума у вријеме и након ратних догађаја у Босни и Херцеговини, у Велику Обарску доселио је велики број фамилија, па је тако настало и ново насеље.
Преплићу се овдје историја и сјећања. И садашњост. У овом селу памте чији су, ко су и какви су. Тако је то, изгледа, у генима добрих домаћина, јер само кољеновићи опстају. Обрљани то и јесу. Сви до једног.

Велика Обарска на почетку трећег миленијума стасала је у модерно насеље, само који километар удаљено од Бијељине, али и већ са осмијехом варошице. Становници Велике Обарске и даље су међу највреднијим, најспретнијим и најискуснијим произвођачима хране у Семберији и Републици Српској.

Приповијетка је овим домаћинима и најбољи друг и лијек за све невоље и бољке. И њихов Фудбалски клуб „Младост“. Прволигаш. Понос села који све више добија осмјех варошице.
А у Великој Обарској баш знају лијепо да приповиједају, па и када њихов гласовити хармоникаш Бранимир Новаковић - Шицо развуче своју "долапу" са црвеним трбухом, па запјева "Стани, стани, Ибар водо" - онда се пјесма разлије равницом, па кријепи сваку поштену, уморну и искрену паорску душу.

Аутор:Тихомир Несторовић
(БН телевизија)