Прича о Питеру Краучу: Невиност без заштите...
Јер Питер Крауч је – а сада долазимо до најважнијег у целој причи – аберација, фрик, наказа, генетска грешка у фудбалу: неко ко тако изгледа не би смео ни да игра ову игру, а камоли да у њој буде добар, а тек не би смео да буде бољи, у било којој категорији, од Сколса, Бергкампа, Роналда, Тореса. Само што фудбал, ако га знате, не разазнаје никакве категорије, он под своје узима и даје шансу свакоме ко је довољно упоран; он је заиста способан да спаси живот. Дословно.
Фудбал 05.02.2017 | 23:30Рецимо, овако: који играч је постигао више голова у Премијер лиги од Дениса Бергкампа, Кристијана Роналда и Фернанда Тореса, а да је у исто време имао више директних асистенција за гол од, опет, Дениса Бергкампа, Кристијана Роналда и, рецимо, Пола Сколса? Исти човек је стрелац највише погодака главом.
Мала помоћ: тај играч је постигао и више голова за репрезентацију од Стивена Џерарда, Кевина Кигена, Дејвида Бекама и Робија Фаулера, а у просеку, по минутажи, за Горди албион био је ефикаснији од Вејна Рунија, Гарија Линекера и Алана Ширера.
Па опет није то најважније у причи о Питеру Краучу – јер је он одговор на питање, свакако – који је дан-два пред свој 36. рођендан постигао 100. погодак у Премијер лиги, изједначивши се тиме са Метом Ле Тисијеом и уписавши се на листу центуриона која је прилично кратка: свега 26 играча, укључујући кракатог Крауча, успело је да дође до троцифрене бројке откако се енглески фудбал руковао са Рупертом Мардоком и оним његовим рогатим посилним.
Од Ендија Ширера, Вејна Рунија, Ендија Кола, тазе пензионера Френкија Лампарда, па наниже до Дрогбе и Крауча, тај списак је мини-историја фудбала, алманах мајстора који су немилице тресли мреже од белих литица Довера до Хадријановог зида у последње две и по деценије, уз свега неколико играча који не представљају сам крем ове игре (ех, тај Емил Хески...).
И ето, сада је међу највећима и нападач који приводи своју каријеру у Стоуку Марка Хјузакао "џокер".
На том списку су свега четири активна фудбалера највеће лиге на свету – Агуеро, Дефо, Руни, Крауч – и то ће бити, ако ништа друго, његов пасош и аусвајз кад год имиграционе службе фудбалских пуриста, који цене само атрактивност, пожеле да му забране улазак међу заслужне, велике фудбалере.
Јер Питер Крауч је – а сада долазимо до најважнијег у целој причи – аберација, фрик, наказа, генетска грешка у фудбалу: неко ко тако изгледа не би смео ни да игра ову игру, а камоли да у њој буде добар, а тек не би смео да буде бољи, у било којој категорији, од Сколса, Бергкампа, Роналда, Тореса.
Само што фудбал, ако га знате, не разазнаје никакве категорије, он под своје узима и даје шансу свакоме ко је довољно упоран; он је заиста способан да спаси живот. Дословно.
Можете ли, стварно, да замислите животни пут 201 центиметар високог Питера Крауча, да којим случајем није волео фудбал, или да није било оних тренера – прво у млађим категоријама Брентфорда и Квинс Парк Ренџерса (након што је детињство провео у Сингапуру, где је његов отац имао посао, породица Крауч се настанила у Лондону) – који су у њему видели зачетак талента, свему у инат?
Деца умеју да буду злочеста, у пре-тинејџерским годинама се свако одступање од "нормалног" кажњава остракизмом (у бољем случају) или отвореним вређањем (у горем), и Питер Крауч, дванаестогодишњак за главу виши од осталих, мршав као струна, уског лица и на све то плаве, прозирне косе, морао је бити мета дежурних "булија".
Да није сваког дана трошио своје танке цеванице и превелика стопала на травнатим теренима диљем Лондона, да није радио толико напорно да је стекао и завидну технику за човека те конституције, да није научио да на погрде и покуде одговара тамо где је важно, да није на ВХС снимао потезе нападача Челсија Керија Диксона и, још значајније, свог идола Ђанлуке Вијалија (први дрес који је имао био је онај Сампдоријин, иначе један од најлепших дресова у историји), Питер Крауч би постао неки истраумирани, повређени, фрустрирани чудак, заувек одвојен од друштва.
Да није било фудбала, дакле.
Али било је фудбала, и било је онога што фудбал може, па је Питер Крауч данас мултимилионер, са више од 400 утакмица у Премијер лиги, са равно стотину голова у том такмичењу и још доста голова у другим такмичењима, са 42 меча у репрезентацији Енглеске, са финалом Лиге шампиона коју је умало освојио, са наступом на Светском првенству, са етикетом на којој пише 43,5 милиона фунти (колико су енглески клубови укупно платили за све његове трансфере, на итинереру Тотенхем – Квинс Парк Ренџерс – Портсмут – Астон Вила – Саутемптон – Ливерпул – Портсмут – Тотенхем – Стоук), са милионима и милионима на личном рачуну, и са једном од најлепших жена у Енглеској која га чека да одигра свој роботски плес и врати јој се кући, Ебигејл Кленси.
Можда је то рекао тако, можда и није, можда је то само виц, мада је "Краучи", како га одмилоште зову, научио да се шали на свој рачун онда када су деца била зла, а после деце зли су били навијачи противничких клубова, али остала је његова изјава као аманет и подсетник свима који понекад мисле да фудбал не може да промени све.
"Шта бих био да нисам фудбалер? Пре свега, мислим да бих био невин".
Ваљда због тога, због духовите самодепрецијације која је толико енглеска – најбоље енглеске хумористичке серије заснивају се на сасвим једноставној премиси: да су главни јунаци толико бедни и у толиким проблемима да изазивају сажаљење; зато се, јер су гори од онога каквим себе перципирамо, толико и везујемо за њих – Питер Крауч није на удару навијача онолико колико би један момак таквог изгледа можда требало да буде. Чак и они који, бројкама упркос, не налазе за сходно да га поштују, неће ићи толико далеко да га вређају.
Ваљда је то зато што је Крауч, на сасвим бизаран начин, један од нас, неко ко је од малена морао да плива контра струје, да се доказује на сваком тренингу, да пролази топле зечеве саиграча, тренера, навијача, медија, да руши све табуе – од оног да неко с толиком висином не може да има добру технику, преко оног да би неко с толиком висином морао да буде снажнији, па до оног да би неко с толиком висином морао да игра боље главом – и да све то ради са осмехом на лицу, као главни зафркант у свлачионици.
Две се у нама побију силе када Крауч има лопту: свест о томе шта је фудбал и како се игра, и неверица што се двометраш на терену не понаша као двометраш на терену.
По свим узусима, он би морао да буде класични "таргет мен", а ено га, прилази да гради напад свог тима, дрибла и разбацује своје лактове около, трчи као у школском дворишту, шутира из даљине у маниру његовог сапатника по висини, Николе Жигића, против Роме, у сваком тренутку изгледа вам као да ће да се саплете, о траву, о линију, о самог себе, о универзум, а он наставља да посрће и посрће и онда стигне до гола и ћушне лопту у мрежу.
Или, као једног септембарског дана у Лиги шампиона против Галатасараја, у црвеном дресу, на Енфилду, направи маказице са пеналтика.
Или, као једног мартовског дана у Премијер лиги против Манчестер Ситија, у црвено-белом дресу, на ветровитом Британија стадиону, опали лоб са 25 метара искоса, за један од најлепших голова у историји Премијер лиге.
Ово је уједно и време за малени омаж Харију Реднапу, најважнијем црвенокошцу данашњег фудбала: велики, пречесто ниподаштавани Хари увек је имао храбрости и често је видео даље од смртника, новинара и навијача.
Пре неколико дана, када је Франк Лампард објавио крај каријере, на интернету се проширио клип на којем тадашњи тренер Вест Хема објашњава да ће Френки (седи поред њега, сав збуњен са својих седамнаест година) бити велики, па и играти за Енглеску, на шта му се из публике навијачи, новинари и ини незаслужни фудбалски радници дословно подсмехују, и само што гласно не посумњају да се ради о непотизму, јер је Хари Франков ујак; кроз сличну ситуацију Реднап је прошао када је у Саутемптону дао прилику том незграпном клинцу, недовољно добром за QПР или Тотенхем, и гурнуо га испред етаблираних Кевина Филипса и Џејмса Битија.
Хари, мајсторе, дижемо чашу дуплог вискија у твоје здравље.
Ех, циницима ни то не би било довољно, они би рекли да век Краучевих голова за шеснаест година и није неки превелики успех, посебно ако сте имали прилику да толико сезона проведете у Ливерпулу или Тотенхему, тимовима из горњег дела табеле, да Крауч никада није успевао да да оних митских двадесет погодака у сезони и да је тек ретко обигравао око броја 15, да је добар део његових голова сасвим случајан, мада сви знамо да случајности не постоје.
Крауч наставља да потире сва пророчанства, наставља да се бори против свих предрасуда и да се клати и посрће према неком новом рекорду, према новом голу; са 36 пуних година и даље изгледа као да му се фудбал игра и као да ужива у сваком тренутку, не дозвољавајући да га слава опије, знајући да је све могло да буде другачије да није било Ђанлуке Вијалија, Харија Реднапа и жудње за животом и головима, знајући да би фудбал без фрикова, аберација, генетских грешака био много досаднији, знајући да фудбал може да спаси живот.
А да је Еби Кленси, која га чека кући, само леп бонус.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар