Шта се крије иза Додикових захтјева?

Мути воду да изгледа дубља.

Република Српска 02.02.2017 | 16:29 Овако се може објаснити политика коју води предсједник Савеза независних социјалдемократа. С једне стране, прави се пакт са ХДЗ-ом око Закона о Уставном суду БиХ (који би елиминисао странце), позива на укидање канцеларије високог представника, а са друге стране позива се на враћање „изворном Дејтону“.

Иако је јасно да повратка на изворни Споразум неће бити, него да се таква реторика искључиво води у сврху добијања политичких поена, не шкоди да се ова тематика још једном претресе.

Шта у ствари значи „изворни Дејтон“?

Изворни Дејтон представља повратак на Општи оквирни споразум за мир, који у свом Анексу ИВ (Устав БиХ) у члану ВИ експлицитно каже: „Уставни суд Босне и Херцеговине састоји се од девет чланова. а) Четири члана бира Представнички дом Федерације, а два члана Скупштина Републике Српске. Преостала три члана бира предсједник Европског суда за људска права након консултација са Предсједништвом.“(на мандат од 5 г. мин.)

Дакле, уколико се Додик залаже за „изворни Дејтон“, он се залаже за останак страних судија у Уставном суду БиХ.

Међутим, да ствар буде још гора, позивање на „изворни Дејтон“ још једном потврђује и враћа на почетак и високог представника у БиХ.

У Анексу X Дејтонског мировног споразума, тачније у његовом другом члану пише: „С обзиром на комплексности са којима се срећу, стране захтјевају именовање високог представника, који ће бити именован у складу са релевантним резолуцијама СБ УН, да би помогао како би олакшао властите напоре страна и мобилизирао, како буде потребно, да се координирају активности организација и агенција које су укључене у цивилне аспекте мировног споразума провођењем, како му повјери резолуција СБ УН...“ Након овога, побројане су и надлежности високог представника.

Јасно је да се не можете, с једне стране, залагати за одлазак високог представника и страних судија, а са друге враћање изворном Споразуму, јер су те двије ствари у противрјечности.

Шта онда Додик жели?

Како можемо увидјети, парадоксалне Додикове изјаве немају никаквог смисла, осим ако се у тај контекст не узме још једна ствар, а то је Закон о Суду БиХ и Закон о Тужилаштву БиХ, кога су у ПД ПС БиХ прије 15 година изгласали управо представници СНСД-а.

Тада је политички контекст био другачији од данашњег, па СНСД-у изгласавање ових закона није сметало. Враћање на „изворни Дејтон“ би елиминисало ова два закона, што би значило да би све криминалне афере које се покрећу у овим институцијама биле заустављене.

Да ли је то можда разлог залагања за ову врсту политике, остављам читаоцима ове колумне да сами оцијене.

Ја ћу завршити са другом оцјеном: високог представника и стране судије у Уставном суду БиХ се може одстранити једино принципијелном имплементацијом Дејтонског мировног споразума. Уколико се стране (првенствено Савјет за имплементацију мира) увјере да је БиХ постала сигурна земља за живот, без подизања политичких тензија и отварањем прича о сукобима, и високи представник и стране судије могу покупити кофере, јер се тада њихова мисија окончала. Тада не би постојао ниједан ваљан разлог зашто би и даље остали, а и сама међународна заједница би вјероватно извршила притисак да се усвоји Закон о Уставном суду.

Драги читаоци, размислите о томе.,

(Фронтал.ба/Аутор: Стефан Благић)